Gordan Kičić, glumac i producent - "FilmKombajn"-nova uloga popularnog glumca

Gordan Kičić

Mladi glumac Gordan Kičić, rođen 1977. u Beogradu, upustio se u još jedan izazov: filmsku produkciju. Tako je uz kolege Ljubišu Samardžića, Tihomira Stanića, Lazara Ristovskog, Svetozara Cvetkovića, Dragana Bjelogrlića, Ljiljanu Blagojević, Ivanu Mihić, Lenu Bogdanović, i ovaj ljubimac pozorišne, televizijske i filmske publike, naš "Robert de Niro", startovao sa novoosnovanom filmskom producentskom kućom. Naziv je više nego neobičan za filmske prilike, navike i ukuse. Zove se po poljoprivrednoj mašini – "Kombajn film".

"Ekonometar" sa njim razgovara u beogradskom kafiću "Krug dvojke", pored zgrade Politike, jer im nam, za razliku od nekih njegovih kolega, on "nema kafić, niti ima nameru da ga otvara". Filmska produkcija njegov je novi izazov. To je i tema razgovora za Ekonometar. Upravo je krenuo trejler filma "Ustanička ulica" u režiji mladog Miroslava Terzića. To je uzbudljiva priča o tome šta se sve događa u životu državnog tužioca za ratne zločine. Gordan Kičić tumači glavnu ulogu, lik mladog tužioca, kome dospeva u ruke dosije koji krije jezive tajne pa klupko zločina počne da se odmotava i vodi tamo gde niko do sada nije mogao stići. U ovoj "igri" sve je dozvoljeno a sam čovek je laka meta. Ostali glumci su Rade Šerbedžija, Uliks Fehmiu, Petar Božović, Bojan Žirović, Predrag Ejdus, Jelena Đokić, Milica Mihajlović...

Kako ste odlučili da uplovite u producentske vode?

– Zato što su me uvek interesovale društveno angažovane teme. Voleo sam filmove višeslojnih poruka, koji se bave malim ljudima u tom nekom velikom sistemu. To su filmovi 70-ih, žanrovski filmovi koje sam voleo. Moj prvi producentski pokušaj bio je film "Kandže" po romanu Marka Vidojkovića, ali nisam uspeo da zatvorim tu konstrukciju. Posle toga, tekst Biljane Srbljanović "Beogradska trilogija". Ni on nije realizovan. Onda me je zanimalo šta se to događa u tužilaštvu za ratne zločine, želeo sam da to bude priča o ljudima koji su u vrtlogu tih dešavanja a žanrovski da bude – triler. Jedno dve godine sam se družio sa Vladimirom Vukčevićem i Brunom Vekarićem, odlazio na suđenja, puno razgovarao, pokušavao sam da shvatim kakav je to posao. Jer, moja majka je advokat pa mi je ta tema bliska, cela ta ikonografija sudnica, "aktovki", spisa, sve mi je to poznato. Naravno, doći do priče je mukotrpni proces. Moja ideja je bila tu, a onda su preuzeli da pišu scenario profesionalci. Filip Švarm je saradnik na scenariju a scenario su pisali Đorđe Milosavljević i Nikola Pejaković. Reditelj Miša Terzić je debitant, ovo mu je prvi film. Tako da sam imao puno odluka koje je trebalo da donesem. Birati saradnike je bio kreativni posao. A zašto producent? Ne bih znao, osim da mi je ideja bila da napravimo dobar film! Ja imam svoj filmski ukus. Bio mi je važan pristup celoj stvari i voleo sam da imam saradnike kojima je stalo do tog filma, kao i meni.

Koliko je dugo trajalo vreme od ideje do snimanja i šta je bilo najteže?

– Od ideje do snimanja protekle su četiri i po godine. A najteže je bilo naći ugao kazivanja priče, jer kako ste i sami rekli tema je "skliska" i nismo hteli da odemo ni u kakvu politiku, iako je okosnica politički triler. Nije bilo lako, jer nas dnevno-politička situacija sve uslovljava.

Da li je bilo teško obezbediti novac?

- Presudna stvar je bio scenario. Dobili smo novac od Gradskog fonda, pa od Republičkog fonda, zbog kvaliteta scenarija i glumaca koje sam angažovao. Nikako nije mogao da bude garancija moj producentski rad, jer je to moj producentski debi. Nisam znao koliko je dugotrajan proces biti producent filma, jer se posao ne završava snimanjem filma. Posle toga ide postprodukcija, u ovom slučaju je u Sloveniji i Mađarskoj jer su mi oni koproducenti, pa premijera, pa sve ostalo.

Da li ste imali uzor?

– Radio sam sa svim našim producentima, super smo sarađivali, snimio sam više od 20 filmova, ali sam uvek mislio kako bih ja to drugačije uradio! Najvažnija je dobra priprema. Zato nismo "probili" ni jedan snimajući dan! Šizofrena je ta uloga glumca i producenta! Zato što sa jedne strane treba isplanirati sa ekipom, a onda se borite za što više vremena da biste postigli što bolji kvalitet. Zato je to malo šizofrena uloga. Mnogo mi je značila pomoć mlade, perspektivne Snežane Penev. On je, kao izvršni producent, vodila ceo posao.

Da li je nešto olakšao novousvojeni Zakon o kinematografiji, da li oni koji daju novac za film imaju i poreske olakšice?

– Nemaju, i ne znam zašto se to već jednom ne reguliše. Ako se ovaj zakon bude primenjivao, fondiran od institucija tipa RRA, Filmskog centra i drugih, biće lakše producentima. Jer, kad dobijete pare na konkursu, vi ste u još većem problemu pošto ste obavezani da u određenom vremenskom periodu snimite film. Ja sam uspeo da budem korektan prema svima, svi su honorari isplaćeni. To mi je bilo izuzetno važno.

Da li je teško producirati film i biti glumac u Srbiji?

Gordan Kičić

– Ovde je tranzicija završena, trenutno živimo u društvu gde prvobitna akumulacija kapitala nije napravljena i još je teško reći šta je državno a šta privatno. "Avala film" je fantastičan resurs, neiskorišćen kapacitet i ne znam šta će s tim biti. Takođe, kad je reč o pozorištu, repertoarski teatri "klackaju" jer su na gradskom ili republičkom budžetu. Glumci se bore za egzistenciju, male su plate. Mora da postoji repertoarsko ali i tržišno pozorište za širi auditorijum. Treba naći zlatnu sredinu. Šta će hiljadu ljudi zaposlenih u pozorištu, kad to može da radi i njih desetak, da se sklapaju ugovori na dve, tri, četiri godine. O tome se dugo govori, nisam ja izmislio "toplu vodu". Eto, ove godine budžet je za gradska pozorišta toliko mali da neće biti novca za nove predstave! Sve je to ludilo, neke stvari će, hteli ne hteli, morati da se definišu. Kad smo Uliks Fehmiu i ja radili "Diplomca" u Beogradskom dramskom pozorištu, to je bio izazov da četiri nedelje igramo predstavu iz večeri u veče pred punom salom. Kao "brodvejski" sistem, sve je bilo dobro izreklamirano, prodaja karata unapred i sve je super funkcionisalo. Dakle, ima raznih mogućnosti. Međutim, postoji i gomila nerešenih stvari, kao ona da se ne plaćaju reprize emisija, serija i filmova na televiziji!

Ušli ste sad u biznis, da li očekujete zaradu od filma?

– Ne bih o tome, treba sačekati premijeru 13. marta. Ja sam čovek ideala: u šta verujem to i radim. Verujem u ovaj film i to je jedino važno. Zarada jeste važna, ali to mi nije bila ideja vodilja. Želeo sam da snimim društveno angažovan film – poručuje Gordan Kičić.

Nema olakšica
Da li država daje neke olakšice, ili pravi probleme jednom producentu početniku?

– Olakšica nema. U ovo vreme nije lako dobiti novac za film. To je najskuplja umetnost. Već na početku mi nisu dali da se firma zove "Kombajn film" jer je, rekli su, to poljoprivredna mašina i onda sam morao da je registrujem kao – "Film kombajn". Papirologija se brzo završi, moraš da imaš ofis, da ga registruješ na nekoj adresi, da imaš
bar jednog zaposlenog, mada više i to ne moraš.

Slovenci sve finansiraju

Kako se radi u državama u regionu?

– U Hrvatskoj i Sloveniji država daje daleko više novca za snimanje filma, nego naša. Ako je film, na primer, milion evra, naša država da 150.000 do 200.000 evra. Ostatak morate sami da sakupite. Tu dolazi do izražaja umešnost producenta. A u Sloveniji, ako film dobije na konkursu, država ga finansira – sto posto! Oni znaju da to nije profitabilna stvar, njima je bitno da se sačuva njihov jezik. I Hrvati daju 80 posto sredstava budžeta potrebnog za neki film.

Ispunjene želje

Svojom novom "ulogom", odnosno producentskim poslom, Gordan Kičić je, ipak, ispunio davnašnju želju oca, reditelja Branka Kičića, i majke Bojane, poznatog beogradskog advokata, koji su želeli da im sin studira menadžment u Americi ili Velikoj Britaniji. Iako je još mlad, Gordan je ispunio sve svoje želje: u duši je rokmuzičar koji sa svojim bendom nastupa nekoliko puta godišnje, vrhunski je glumac i sada – producent.

Privatni život i svoju porodicu ljubomorno čuva kao "top sikrit", daleko od javnosti i svetlosti reflektora!

"Kombajn" radi sve

Zašto ste uzeli poljoprivrednu mašinu, kombajn, za naziv firme?

– Zato što je kombajn mašina koja sve radi: i seje i žanje, i pakuje i seče, obavlja kompletnu delatnost. Zar nije duhovito? A na engleskom "combain" znači "zajedno".

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )