Sanja Malagurski i Milena Rašić, odbojkašice – sportska priča meseca oktobra

Sanja Malagurski

Ni skoro trideset dana posle nesvakidašnje pobede nad Nemačkom u Pioniru, srpske odbojkašice Sanja Malagurski i Milena Rašić ne prestaju da premotavaju film finalnih pet setova u borbi za prvu kontinentalnu titulu naše ženske seniorske odbojke. Protok vremena, klupske obaveze i nove pripreme s reprezentacijom za Svetski kup u Japanu, nisu oduzele na živopisnosti i intenzivnosti njihovih sećanja na zvezdane trenutke iz beogradskog Pionira.

- Ne prođe dan a da ne pogledam neki snimak utakmice. Makar jedan. Iako ih sve znam napamet, uvek ih premotavam s jednakim uzbuđenjem, ne prestajući da se čudim onome što smo napravile, pre svega u četvrtom i petom setu finalnog meča s Nemicama. Još mi "kuva" u stomaku kada vidim sve one naše preokrete. Stvarno smo na neverovatan način osvojile to zlato, što mi samo pojačava utisak o toj nezaboravnoj večeri, najlepšoj i najvećoj u mojoj karijeri – kaže Sanja Malagurski na početku razgovora za MOZZART Sport.

- I ja redovno "seciram" utakmicu na Jutjubu. Od prvog do poslednjeg sekunda, da mi slučajno ne bi promakao neki detalj, a najduže se zadržavam na odlučujućoj servis greški Nemice i intoniranju "Bože pravde". Te slike ću pamtiti ceo život. I da uzmem još deset titula s reprezentacijom, ova će mi ostati najdraža, jer je prva. I zato što je osvojena u Srbiji – pridružuje joj se Milena Rašić.

I jedna i druga naša odbojkaška gracija priželjkivale su efektniji kraj divovske borbe s Pancerkama od poklon poena nes(p)retne Nemice, ali im ništa, pa ni taj neobičan detalj, ne može pokvariti sreću.

SANJA: Draže bi mi bilo da je evropski šampion odlučen našim poenom umesto onako nespretnom reakcijom protivnice, ali pobedi se u zube ne gleda. Utakmica je bila toliko netipična da je verovatno trebalo baš tako da se završi. Ništa nije slučajno. Posebno ne u vrhunskom sportu.

MILENA: Očekivala sam grešku Nemice. Posmatrala sam je dok je ulazila s klupe na teren, toliko se tresla od straha da sam bila sigurna da će lopta završiti na mreži ili u autu. Pa opet mi je posle njenog saplitanja o sopstvenu nogu trebalo nekoliko sekundi da se priberem i shvatim šta se desilo. Tek kad sam videla moje devojke kako skaču i vrište od sreće, ukapirala sam da je gotovo, da smo šampionke. U sledećem trenutku sam bila na podu, sa Sanjom. A cela ekipa preko nas dve. Jedva sam disala od silne radosti i tolikog tereta, ali ne bi mi bilo žao ni da su me cure povredile. A-ha-ha...

Više puta su srpske sportske heroine bile jednom nogom u ambisu u neverovatnom finalu, međutim, uvek su nalazile način se vrate u život, a fanatična borbenost, neviđena mentalna snaga i timski duh srušili su moćnu Nemačku i doneli im prvu evropsku titulu.

SANJA: Mislim da ne postoji racionalno objašnjenje za naša "vraćanja iz mrtvih" u finalu. Ne znam kada i kako nam je kliknulo u glavama, ni zašto su naša kola krenula uzbrdo, a njihova nizbrdo. Zvuči kao fraza, ali stvarno verujem da nam se te noći vratilo za sve što smo radile od 9. maja dotad. Nije nam medalja pala s neba, pet meseci smo krvarile za nju.

MILENA: Mene je trgla selektorova rečenica na jednom od tajm-auta: "Možete da izgubite, ali nemate pravo da se ne borite." Ne kažem da nismo "kidale" do tog trenutka, ali posle toga smo bile još agresivnije i još upornije. Padale smo, ali smo se dizale još rešenije da uspemo. Uostalom, u onakvom ambijentu nismo ni mogle drugačije da se ponašamo. Nismo smele da razočaramo krcat Pionir, ni sve one koji su od početka šampionata verovali u našu ekipu… Mada ih nije bilo mnogo. Većina nas nije videla na tronu, čak ni na pobedničkom postolju, jer su tvrdili da nemamo tim za velika dela, da ne možemo daleko da doguramo bez iskusnih igračica... Ostalo je istorija.

Sanja Malagurski

Ni atraktivna Pančevka Milena, rodom iz Prištine, ni šarmantna i mila Subotičanka Sanja nisu mogle sa sigurnošću da predvide tok i ishod poslednjih pet setova na EP, ali su obe verovale u hepiend, pa su se tako i ponašale na dan koji je obasjao tmurne živote ljudi s ovih prostora.

SANJA: Ja sam na dan finala bila neverovatno smirena, ma potpuno opuštena. Odspavala sam svojih sat-sat i po, ustala i, kao pred svaku drugu utakmicu, popila kafu i pojela tablu eurobloka pre nego što sam sela u autobus i krenula u halu. Nisam osećala nikakav pritisak, tenziju ili nelagodnost, valjda zato što smo samim prolaskom u finale namirile ambicije, pa je sve preko toga bilo bingo. Duboko u sebi verovala sam da ćemo dobiti Nemice, a gromoglasan pozdrav s tribina kada smo zakoračile na parket samo mi je pojačao taj podsvesni optimizam. Pretpostavljam da je to bio razlog moje hladnokrvnosti kada me je trener uveo umesto umorne Jovane Brakočević. Samo sam gledala kako da tu svoju fizičku snagu i pozitivnu energiju prenesem na već iscrpljenu ekipu i nastavim tamo gde je stala cura koja je najviše od svih potegla ovog dugog takmičarskog leta. Sporadični pogledi na spokojan izraz lica mog dečka u publici dodatno su mi pothranili to ubeđenje u srećan kraj. Mislim da sam baš zato bila toliko dobra u bitnim trenucima, mada su moji poeni samo jedan od detalja u velikoj pobedi kolektiva.

MILENA: Ni ja nisam imala frku od finala. Kad bolje razmislim, celo prvenstvo sam se ponašala drugačije nego inače. Prvi put sam na utakmice odlazila kao da su treninzi, bez one uobičajene takmičarske napetosti i nervoze. A dan pre ponovnog susreta s Nemicama izjavila sam novinarima da su nam "ostale dužne". Nisam mogla da predvidim baš onoliko uzbudljiv i neizvestan duel, ali zaista sam osećala da ćemo im se revanširati za poraz u grupi. Zbog toga nisam gubila glavu ni očajavala dok su one nizale poene, a mi tonule. I inače ne trošim vreme i energiju na gledanje u semafor, a te večeri sam jedino pratila putanju lopte i kretanje protivnica. Neka sila me je terala da samo koračam napred, čak i kad se svima sa strane činilo da nećemo naći izlaz iz lavirinta, a unutrašnji glas mi je govorio da će sve ispasti dobro. Tako je i bilo.

Staro, nepisano sportsko pravilo kaže da tim koji dobija ne treba menjati. Tako je i s navikama i ritualima, pa ni izabranice selektora Zorana Terzića nisu odustale od ustaljene prakse.

SANJA: Ni u svlačionici nismo ništa menjale pred finalni meč. Do Pionira je svaka stigla sa svojom muzikom u slušalicama, a onda je Joca (Brakočević, prim. aut.) iznela male zvučnike, a Raša (Milena, prim.aut.) uključila svoj ajpod. I krenula je naša uobičajena blic "žurka" pred izlazak na zagrevanje... A-ha-ha...

MILENA: Na repertoaru je bila isključivo strana muzika, haus hitovi pre svih. Takvi ritmovi nam najbolje i najbrže pumpaju adrenalin i podižu raspoloženje. Posle utakmica je nešto drugačiji program. Kada se vratimo u svlačionicu, sve pevamo i đuskamo uz Severininog "Bred Pita", najviše zbog rečenice "ovo će biti dobra noć, predosećam". A tog drugog oktobra bila je posebna… "Sto godina" nam je trebalo da se probijemo kroz masu koja je htela da nas potapše, rukuje se, porazgovara i slika s nama, a kada smo ušle u svoja četiri zida nastalo je ludilo.... Kao u najboljoj diskoteci. A-ha-ha...

SANJA: Zaboravila si na trubače. Oni su dali poseban štimung našoj šampionskoj noći. Ne znam ko ih je doveo, ali hvala mu do neba. Nema dobrog provoda bez trube. I kolca. A-ha-ha... Nismo im ništa naručivale, majstori su nam sami pronalazili "žicu" i pogađali pravo u srce. Ni Nemice nisu mogle da odole našem zvuku. Oduševile su me kada su se, onako nesrećne zbog izgubljenog finala, uhvatile za ruke i zaigrale s nama. Znaju devojke šta valja i ne pate od sportske sujete i zavisti. Eh da su nas još mogle videti u hotelu "M" i posle u zemunskom restoranu Talas, gde smo nastavile sa slavljem.

MILENA: Nisam smela s uma trubače, samo idem redom... Kako da zaboravim njihovu vrelu dobrodošlicu ispred hotela, sreću predivnog osoblja i naše đuskanje na stolicama! Kakva pobeda, takav i provod. Lud i nezaboravan. Mesecima smo znale samo za rad, rad i rad, a onda je pukao "ventil"... A-ha-ha... Zaslužile smo.

Sanja Malagurski

Zadužile su Malagurski, Rašićeva, Ognjenovićeva, Nikolićeva, Ćebićeva i ostale i grandiozan doček ispred Skupštine grada Beograda, kao košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši i teniseri pre njih, ali je dan žalosti slavljeničku žurku na otvorenom odložio za neka druga vremena.

SANJA: E to mi je najžalije. Verujem da je san svakog srpskog sportiste da svoju zemlju predstavlja na Olimpijskim igrama i da se pokloni svom narodu s čuvenog balkona beogradske Skupštine. Bilo je prelepo u Pioniru i na ulicama od hale do hotela, ali fali mi taj pogled s terase na hiljade razdraganih ljudi koji ti kliču, a ti ih punog srca i s medaljom oko vrata pozdravljaš... Uhhh, podiđu me žmarci i od same pomisli na tu scenu. Nema nam druge nego da zaslužimo još neku takvu priliku.

MILENA: I za mene je to jedina kockica koja fali u savršenom mozaiku. Još od 14-15 godina i dočeka tadašnjoj generaciji reprezentativki sanjam da se nađem u njihovoj koži, na istom mestu. Mada, bilo mi je divno i dok smo se autobusom mimoilazili s kolonama vozila i automobila okićenih srpskim zastavama. I Sanja i ja smo bile uvijene u trobojke. Ja na prvom, a ona na zadnjem sedištu. Posebno mi je bilo simpatično kada su nas zaustavili na Slaviji, mi izašle s ostalim curama, a prolaznici nas izgrlili i izljubili kao rod rođeni. Nadam se da su i oni i svi koji ste nas gledali mogli po našem ponašanju i držanju videti koliko nam je bitno i drago što igramo za Srbiju.

I videla je cela Srbija. Devojke su nas prvo očarale lavovskim držanjem na parketu, a onda dirnule gromoglasnim pevanjem himne, od A do Š. Kao da pre toga nisu "ispustile dušu" za pobedu nad velikim rivalom, otpevale su "Bože pravde" iz sve snage i srca, bez patetike i lažnog patriotizma u držanju i izrazu lica, kakvih smo se nagledali kod drugih naših sportista.

SANJA: Uhhh, pevale smo koliko nas grla nose. Ne zato što tako treba, već iz duše. Sa iskrenom ljubavlju i odanošću prema onome što predstavljamo. Toliko energično smo izgovarale reči himne da mi se činilo da možemo nadglasati ceo Pionir. Taj detalj na video snimcima mi je jedan od najomiljenijih.

MILENA: Sve smo zapinjale iz petnih žila dok je intonirana himna "Bože pravde". A meni su se kroz glavu vrteli samo prizori s kraja utakmice. Kao da je vreme stalo. Nisam razmišljala o putu koji sam prešla ni o onome što me čeka u budućnosti, samo sam videla nas onako egzaltirane na najvišem stepeniku pobedničkog postolja i sedam-osam hiljada presrećnih ljudi oko nas, pokušavajući da proživim i memorišem svaki sekund tog istorijskog događaja za našu odbojku i sport. Onda sam poletela prema mami, prijateljima i dečku. Toliko mi je bio potreban njihov zagrljaj.

Sanja Malagurski

SANJA: Svaki uspeh je lepši kada ga proslaviš s najmilijima, a sa mnom su te noći bili roditelji, prijatelji i momak. Nedostajale su jedino sestra i koleginica Stefana Veljković, koja je zbog povrede propustila prvenstvo, pa da sve bude na svom mestu. Dovoljno mi je ipak bilo što znam da su obe bile srećne zbog moje sreće. A i što sam pokazala da je mama bila u pravu kada mi je još pre Gran-prija rekla da ću sve izdržati i radovati se na kraju balade. Neću reći ništa novo ako kažem da je porodica oslonac i uporište bez kojeg se ništa ne može.

Tihe, skromne i nenaviknute na veliki medijski prostor i pompu, naše sagovornice se još uče kako da se nose sa slavom koja ih je iznenada zadesila.

MILENA: Evropsko prvenstvo nam je preko noći donelo veliku popularnost na koju se, priznajem, još uvek navikavam. I dalje mi je čudno kada se ljudi gurkaju dok prolaze pored mene i kada čujem "eno naše šampionke Milene Rašić". Još su mi simpatičnije poruke u zahtevima za prijateljstva na Fejsbuku. Na stotine sam ih dobila još one noći. I tako do dana današnjeg. Jedni mi zahvaljuju što smo im zlatom produžile život, a drugi u šali tvrde da smo im ga skratile onako burnim finalom. Narod voli šampione, pogotovo kada su oni normalni, pristojni i pristupačni kao što smo moje drugarice i ja. Nadam se da će ta "ljubav na prvi pogled" potrajati, svesna da to ipak najviše zavisi od nas i naših rezultata.

SANJA: Ostala sam svega dva dana u Srbiji posle prvenstva, ali mi je i to bilo dovoljno da osetim kako je naš uspeh odjeknuo među običnim svetom. Nemam pojma koliko sam autograma podelila na aerodromu, pre leta za Italiju. Prilazili su mi i stari i mladi i na razne načine, onako baš iskreno, čestitali. To je moj ponos zbog titule evropskog šampiona učinilo još većim.

Piše: Olgica Nikolić

izvor :