Studija opravdanosti korišćenja drvnog otpada u Srbiji - Analiza tekućeg tržišta

Sadašnje količine drvnih ostataka koje se koriste kao gorivo u industriji i domaćinstvima

Srpska industrija je generalno u periodu tranzicije, što ne podrzumeva samo promenu vlasništva, već i promenu broja zaposlenih, obnovu proizvodnje, promenu proizvodnog programa, i traženje novog ili pokušavanje povratka na stara tržišta. Stoga se iz godine u godinu menjaju osnovni parametri proizvodnje u svakom preduzeću.

U principu i pre privatizacije, preduzeća drvne industrije su obično imala kotlove na biomasu. Međutim, neophodno je napomenuti da je većina kotlova stara, obično preko 20 godina, a da su mnogi od njih van upotrebe već nekoliko godina.

Kako je politička i ekonomska kriza započela 1990. godine, preduzeća drvne prerade su gubila svoje tržište, bili su smanjeni prihodi i nivo proizvodnje se smanjio. Kada je ekonomska kriza postala žestoka, cena električne energije je postala vrlo niska, i opšti trend u mnogim preduzećima je bio zamena kotlova na biomasu ili fosilna goriva sa kotlovima na električnu energiju.

Preduzeća drvne prerade su značajno smanjila proizvodnju, ali potrebe za energijom nisu proporcionlano smanjene. To je takođe razlog zašto su počela da se koriste fosilna goriva i električna energija. Neka preduzeća su imala pogodnost da nabavljaju relativno jevtino tečno gorivo. Kao posledica, kada je kriza završena, mnoga preduzeća prerade drveta imala su stare kotlove na biomasu koji su više godina van upotrebe. Danas, ova preduzeća pokušavaju da obnove proizvodnju energije koristeći raspoložive ostatke biomase kao gorivo.

Preduzeća drvne prerade u Srbiji, ona najveća, do sada nisu dostigla optimalni nivo proizvodnje, to jest nivo proizvodnje od ranije. Prosečan nivo proizvodnje ne prelazi 50% instalisanog kapaciteta. Problem je stara oprema, nedostatak investicija za nove, neodgovarajući kvalitet proizvoda, i verovatno nemogućnost izlaska na tržište sa nekim proizvodima koje proizvode.

Energetske potrebe nisu proporcionalne nivou proizvodnje proizvoda od drveta. Pri smanjenoj proizvodnji, energetske potrebe se ne smanjuju u tolikoj meri kao što se smanji proizvodnja. Stoga neka preduzeća prerade drveta koja koriste svoje kotlove na biomasu su u situaciji da nemaju dovoljno drvnog otpada. Tako da ako žele da im kotlovi na biomasu rade onda moraju da nabave dodatne količine drvnog otpada.

Uobičajeno rešenje je da se nabave dodatne količine drvnog ostatka od malih preduzeća, pilana koja nemaju instalisana ložišta i kotlove, i gde postoji problem odlaganja drvnog otpada. Sada, ovaj vid saradnje između nekih velikih i malih preduzeća prerade drveta je dobar, pošto svako u ovoj saradnji rešava svoj problem. Međutim, ovo rešenje je održivo pod uslovom da su mala preduzeća relativno blizu velikom.

U Srbiji postoji nekoliko velikih preduzeća prerade drveta, a više od 2 000 ima malih preduzeća. To znači da mnoga preduzaća treba ili da koriste svoj drvni otpad ili da rešavaju problem otpada na drugi način. Na žalost mnoga preduzeća odlažu svoj drvni otpad u blizini, ili ga bacaju u najbližu reku.

Što se tiče količina drvnog otpada koji se koristi kao izvor energije ili za proizvodnju briketa ili peleta, teško je napraviti preciznije procene, pošto se stanje menja iz godine u godinu, i od preduzeća do preduzeća.

Može se pretpostaviti sa velikom verovatnoćom da male pilane sa periodičnim radom tokom toplih dana uopšte ne koriste drvni otpad. Iz tog razloga je drvni otpad u količini od 240.000 m3 iz malih pilana koje periodično rade, sigurno raspoloživ. Ova vrednost može biti tretirana kao apsolutni minimum raspoloživih količina otpada u pilanama. Maksimalna vrednost drvnog otpada u pilanam je 480 000 m3. Realna količina drvnog otpada raspoloživa za proizvodnju peleta je negde između ove dve granične vrednosti.

U Srbiji postoji regularno tržište ogrevnog drveta, sa prometom od 1,41 milion m3 godišnje [3]. Međutim tržište drvenih briketa i peleta praktično ne postoji, uprkos izuzecima njihove prodaje na nakim stovarištima ogreva ili nekim benzinskim stanicama.

Stambeni sektor u Srbiji može da koristi drvni otpad kao gorivo praktično samo ako su domaćinstva blizu pilana. To je slučaj sa malim mestima, u kojima ima veliki broj pilana. Takođe, u domaćinstvima se mogu koristiti samo krupniji komadi drvnog otpada, ali ne i piljevina i drvna prašina, zbog neopremljenosti odgovarajućim transportnim sredstvima. Ako je pilana u sastavu domaćinstva onda to domaćinstvo ima viškove drvnog otpada, u odnosu na njihove potrebe za grejanjem tokom hladnih dana. Ovaj višak drvnog otpada čak i ako se koristi, to se obavlja van tržišta, ili se što je češće odlaže na neku lokaciju. Iz tog razloga se može reći da se drvni otpad vrlo malo koristi u domaćinstvima.

Što se tiče korišćenja drvnog otpada za proizvodnju električne energije ili ko-generacije u kotlovima van preduzeća drvne industrije ili sistemima daljnskog grejanja, u Srbiji ne postoji nijedno postrojenje takve vrste za sada.

Tekuće i očekivane potrebe za drvnim otpadom u Srbiji

Neka velika preduzeća prerade drveta, sa kotlovima na biomasu velikog kapaciteta, imaju nedostatak drvnog otpada kao goriva za svoje kotlove zbog smanjene proizvodnje glavnih proizvoda, a time i smanjene proizvodnje drvnog otpada. To je razlog zašto ona uzimaju, obično besplatno, drvni otpad od malih preduzeća prerade drveta. U tom smislu može se reći da postoji potreba za drvnim otpadom. Ali ovo je slučaj za samo par velikih preduzeća prerade drveta. Generalno, sada postoje značajni viškovi šumskog otpada i otpada pri preradi drveta koji se ne koristi ni na koji način.

Do pre dve godine nije bilo nijednog značajnog proizvođača drvenih peleta ili briketa u Srbiji. Međutim, za poslednje dve godine nastalo je veliko interesovanje za proizvodnju peleta od drveta..Nekoliko potencijalnih proizvođača je objavilo početak rada i proizvodnje peleta tokom prve polovine 2008. godine sa kapacitetima od 18 000 tona, 30 000 tona i 100 000 tona godišnje, dok neki drugi planiraju početak proizvodnje u 2009. godini. Generalno, nekoliko malih i velikih investitora je odlučilo da započne proizvodnju drvenih peleta zbog mogućnosti izvoza i na osnovu procene da svoju zaradu mogu ostvariti na inostranom tržištu.

Jedan od glavnih razloga za ne korišćenje biomase kao goriva je niska cena električne energije, i stoga mnogi domovi koriste električnu energiju za grejanje. Dodatni razlog za praktično nepostojanje zahteva za korišćenje drvenih peleta u Srbiji je da do 2008. godine nije bilo domaćeg proizvođača peći i kotlova na drvene pelete. Oprema za korišćenje drvenih peleta, koja se sastoji ne samo od peći ili kotla nego i od sistema za automatsko doziranje goriva, moglo je da se nabavi samo iz razvijenih zemalja kao što su Austrija i Italija.

Ali njihova oprema je skupa za tipičnog potrošača u Srbiji, i ova oprema nije mogla biti prodavana u velikom broju. Neke peći i kotlovi proizvedeni u Srbiji su zastarele konstrukcije, i uprkos tvrdnjama da su namenjeni i za sagorevanje biomase, oni su ipak namenjeni za sagorevanje uglja, a ne biomase. Iz tog razloga, pri sagorevanju biomase ovi kotlovi imaju mali stepen korisnosti i veliku potrošnju biomase.

Sumirajući objavljene buduće proizvodnje drvenih peleta u jednoj postojećoj i pet budućih fabrika, može se proceniti da početkom 2009. godine proizvodnja drvenih peleta u Srbiji neće prelaziti 250.000 tona godišnje.

Sadašnja cena prve i druge klase ogrevnog drveta koju je odredilo JP Srbijašume Srbija, koje upravlja državnim šumama, je između 15 i 30 €/m3 složenog u šumi pored puta. Na osnovu informacija dobijenih od prodavaca ogreva na stovarištima, maloprodajna cena u Beogradu je oko 50€/m3. U ovom slučaju 1 m3 je zapremina složenog drveta. Cena ogrevnog drveta varira od grada do grada. U Beogradu, gde stanovništvo ima veću finansijske mogućnosti, cena ogrevnog drveta je duplo veća nego u Pirotu, gradu na jugoistoku Srbije (tabela 4.1).

Sadašnja cena otpadnog drveta u državnim šumama koju je odredilo JP Srbijašume je između 4,9 i 11 €/prostornom m3, odnosno 11 – 20 €/realnom m3 [11]. Transportni troškovi nisu uključeni. Cene ostalih goriva i električne enrgije će imati efekte na buduće zahteve za otpadnim drvetom u Srbiji. Pored domaćih cena, potražnja za otpadnim drvetom će zavisiti od potražnje iz razvijenih evropskih zemalja za biogorivom – drvenim peletima.

Sada ne postoji domaće tržište drvenih peleta i briketa u Srbiji. Danas praktično sva proizvodnja peleta u Srbiji se izvozi. Iz tog razloga je cena peleta u Srbiji pretpostavljena na osnovu cena u evropskim zemljama gde se drveni peleti koriste u velikim količinama.

Vrednost faktora konverzije (ή) je pretpostavljena za srednje i male kotlove konstruisane za sagorevanje drveta i drvenih peleta. U slučaju razmatranja postojećih malih kotlova u domaćinstvima u Srbiji stepen konverzije bi bio znatno niži, a troškovi grejanja drvetom bi bili viši. Međutim, očekuje se da budući potrošači drvenih peleta nabave nove kotlove koji su namenjeni za sagorevanje drveta.

Sadašnji odnos cena između različitih goriva u Srbiji generalno favorizuje goriva od drveta. Poređenjem troškova grejanja različitih goriva pokazuje se da su goriva od drveta najjevtinija (tabela 4.1). Cena drvenih peleta za potrošače u Srbiji je pretpostavljena da iznosi 80 €/t, uključujući transport. Na tu cenu dodaje se porez (PDV) tako da se dobije da maloprodajna cena iznosi 6912 din/t.

Kao posledica različitih cena ogrevnog drveta u Beogradu i Pirotu, cena drvenih peleta bi bila veća od cene ogrevnog drveta u Pirotu, ali jevtinija od ogrevnog drveta u Beogradu. Najskuplji način grejanja je na lož ulje i na mešavinu propan-butana (tečni naftni gas –TNG). Zatim sledi električna energija, a potom mazut i prirodni gas. Vrlo blisko troškovima grejanja na drvene pelete i ogrevnom drvetu je grejanje na različite vrste uglja.

U Beogradu je čak jevtinije grejanje na bilo koji ugalj nego grejanje na ogrevno drvo. Vredna je napomena da je u Pirotu cena lignita viša nego u Beogradu. To je posledica znatno dužeg transporta između rudnika Kolubara i Pirota, nego što je to slučaj sa Beogradom. Grejanje zasnovano na separisanom i sušenom lignitu Kolubara je nejjevtinije među ugljevima.

Cena grejanja zasnovana na drvenim peletima je konkurentna svim ostalim gorivima verovatno samo u velikim gradovima, gde je finansijska mogućnost stanovništva dovoljno visoka, i verovatno u Vojvodini. Vojvodina ima relativno malo šuma, obim seče drveta je mali, tako da je potražnja za ogrevnim drvetom veća od proizvodnje. Primer grada Pirota, koji se nalazi u regionu ne izrazito bogatom šumom, pokazuje da sadašnji socijalni status stanovništva i blizina šuma dovode do niske cene ogrevnog drveta. Ovu činjenicu bi trebalo uzeti u obzir pri analizi opravdanosti proizvodnje drvenih peleta, posebno ako je proizvodnja usmerena uglavnom ka domaćem tržištu.

Na domaćem tržištu drveni peleti mogu da zamene fosilna goriva za proizvodnju toplote u različitim sektorima: industrijski, stambeni i poljoprivredni. Prema energetskom bilansu Srbije u finalnoj potrošnji energije industrijski sektor potroši mnogo manje uglja nego stambeni i poljoprivredni sektor (tabela 4.2). Stambeni sektor obuhvata i javne zgrade. Tečna goriva se potroše više u industriji nego u ova druga dva sektora zajedno. Ukupna potrošnja ogrevnog drveta je nivou potrošnje prirodnog gasa u stambenom sektoru i poljoprivredi.

Sa proizvodnjom od 500 000 t/god i sa energetskom vrednošću od 210 000 toe (tona ekvivalentne nafte) drveni peleti mogu da zamene oko polovinu potrošnje uglja u stambenom i poljoprivrednom sektoru, ili ukupnu potrošnju tečnog goriva u ova dva sektora, ili ukupnu potrošnju uglja u industriji. Ova proizvodnja drvenih peleta može da zameni 35% finalne potrošnje energije uglja, ili 35% finalne potrošnje energije tečnog goriva. Jasno je da energetski potencijal drvenih peleta ima značajnu vrednost za energetski sektor Srbije

Tekuće korišćenje drvnog otpada u regionu

Zemlje iz regiona bivše Jugoslavije, obuhvatajući Srbiju, Crnu Goru, Hrvatsku i Bosnu & Hercegovinu su u vrlo sličnom položaju po pitanju korišćenja drvnog otpada. Drvni otpad nastao u šumama tokom sečenja drva se delimično koristi, dok korišćenje drvnog otpada u preduzećima drvne prerade zavisi od tehnološkog nivoa preduzeća u tom sektoru.

Postojala su četiri proizvođača ploča od presovane iverice u Bosni & Hercegovini do 1992. godine, a danas nijedna od kompanija ne radi [9]. Iz tog razloga proizvođači nameštaja moraju da uvoze ploče od presovane iverice iz Hrvatske i Slovenije, dok Srbija ima nedovoljnu proizvodnju tih ploča za potrebe svoje industrije nameštaja. Preduzeća za proizvodnju presovane iverice su dobra mesta gde deo drvnog ostatka može biti iskorišćen u ne-energetske svrhe.

Slično trendu u Srbiji, nastaju nova preduzeća koja se bave proizvodnjom drvenih peleta u celom regionu. Opšti motiv za podizanje novih fabrika drvenih peleta ili za postojeća preduzeća drvne prerade da proizvode drvene pelete je isključivo prodaja na tržištu razvijenih zemalja. Praktično ne postoji tržište niti potražnja za drvenim peletima u regionu. Postoje pojedinačni primeri korišćenja drvenih peleta, ali najveći deo proizvodnje drvenih peleta u regionu usmeren je ka izvozu.

Do 2007. godine u Hrvatskoj nije bilo ni jednog proizvođača drvenih peleta. Ali sada, prema raspoloživim podacima, postoji nekoliko proizvođača od kojih je jedan veliki proizvođač. Ukupni kapaciteti proizvodnje peleta u Hrvatskoj ne prelaze 80 000 tona godišnje. Važan korak u razvoju proizvodnje peleta je stvaranje udruženja postojećih i budućih malih proizvođača drvenih peleta u Hrvatskoj.

Pouzdane informacije o sadašnjoj proizvodnji drvenih peleta u Bosni & Hercegovini i Crnoj Gori nisu pronađene. Pretpostavka je da u Crnoj Gori postoji samo nekoliko manjih proizvođača, dok u Bosni & Hercegovini postoje i veći proizvođači drvenih peleta. Pretpostavljena proizvodnja drvenih peleta u ove dve zemlje iznosi oko 100 000 tona godišnje.

Poređenjem vrednosti proizvodnje peleta u Hrvatskoj, Bosni & Hercegovini i Crnoj Gori (zajedno oko 200 000 t/god.) sa objavljenom proizvodnjom u Srbiji u 2009. godini (oko 250 000 t/god.), uzimajući u obzir obim godišnje seče šuma (tabela 2.3, 2,59 miliona m3 u Srbiji, i preko 10 miliona m3 u ove tri zemlje), može se zaključiti da postoji značajan potencijal za proizvodnju peleta u regionu.

Tržište Evropske Unije

U martu 2007.godine zemlje Evropske Unije su se složile da se obavežu da do 2020. godine učešće obnovljivih izvora u proiozvodnji energije bude 20%. Biomasa će imati glavni doprinos u dostizanju ovog cilja. Prema Evropskoj Komisiji, tehnologije korišćenja biomase će do tada dostići proizvodnju energije od 215-239 miliona tona ekvivalentne nafte (Mtoe), samo na osnovu korišćenja domaćih izvora). Pošto su goriva od drveta (uključujući drvene pelete) najraspoloživiji vid biomase u većini zemalja EU, onda će ova goriva imati ključnu ulogu u dostizanju cilja u 2020. godini. Pored toga, trgovina gorivom (to jest uvoz) predstavljaće značajnu pogodnost da se postavljeni cilj dostigne i čak pređe.

Glavni cilj Akcionog Plana EU usvojenog u decembru 2005. godine je dupliranje udela od 4% energije biomase u proizvodnji energije do 2010. godine. Raposloživost sirovine, konkurentna cena i razvijena energetska politika favorizuju razvoj industrije drvenih peleta u Evropi. Švedska, Danska, Nemačka i Austrija imaju najrazvijenije tržište drvenih peleta.

Druge zemlje kao Italija, Belgija, Francuska i Velika Britanija od nedavno prate ovaj trend. U 2006. godini proizvodnja peleta u Evropi je bila oko 4,5 miliona tona, sa Švedskom, Austrijom i Nemačkom kao glavnim proizvođačima. Skoro 300 postrojenja za proizvodnju drvenih peleta postoji u EU, od malih sa godišnjim kapacitetom od 2 000 tona peleta godišnje pa sve do onih sa 150 000 tona godišnje [18].

U 2006. godini u EU potrošnja drvenih peleta je iznosila oko 5,5 miliona tona, što govori o postojanju vrlo velikog uvoza drvenih peleta. Drveni peleti se koriste kako u proizvodnji toplotne tako i proizvodnji električne energije, kako u velikim tako i u malim postrojenjima

U Evropskoj Uniji, cena drvenih peleta varira od zemlje do zemlje, što intenzivira trgovinu peletima. Poređenje prosečnih cena u Austriji, Finskoj, Nemačkoj, Španiji i Švedskoj za 2005. i 2006. godinu prikazano je na sllci 4.3.

Austrija izvozi u druge zemlje više od polovine svoje proizvodnje (780 000 tona u 2007. godini [18]). To bi mogao biti razlog da na tržištu peletima u Austriji postoje viškovi, i da kao posledica toga cene peleta budu niske. Međutim, cene drvenih peleta u Austriji su visoke.

Najviše cene drvenih peleta su u Nemačkoj, a slede ih Austrija i Švedska. Cene su niže u Finskoj i Švedskoj. Austrija i Švedska imaju vrlo visoke cene uprkos čenjenici da imaju velike količine sirovine. Njihova tržišta biogorivima su razvijena, i potražnja za njima je dovoljno visoka da vodi ka visokim cenama.

Cena drvenih peleta u Austriji se mnogo povećala tokom zimske sezone 2006/2007. (slika 4.4). Odmah posle prestanka zime cena je opala na nivo koji je bio tokom prethodne godine. Može se videti da je tokom zime 2005/2006 i 2007/2008 cena drvenih peleta imala vrlo stabilnu vrednost. Posle zime 2007/2008 cena peleta je nešto malo opala u poređenju sa istim periodom prethodne godine. Pošto Austrija izvozi u druge zemlje više od polovine svoje proizvodnje peleta, veliki deo u Nemačku, onda je skok cene peleta tokom zime 2006/2007 bio verovatno posledica skoka cena peleta u Nemačkoj u istom periodu (slika 4.5).

Sve veći broj proizvođača drvenih peleta se pojavljuje u Evropi izvan EU (Ukrajina, Belorusija, a i Bosna & Hercegovina, Srbija i Hrvatska takođe) i ponuda peleta je veća, i verovatno dovodi do pada cena.

Što se tiče cena u Nemačkoj, na slici 4.5 je predstavljeno poređenje prirodnog gasa, lož ulja i drvenih peleta. U januaru 2007. godine drveni peleti su bili vrlo skupi (265€/t) i dostigli su bili cenu lož ulja. Vrlo brzo posle toga, u martu 2007. godine cena drvenih peleta je opala na nivo pre zime 2006/2007 (200€/t). Verovatan uzrok ovog naglog povećanja cene peleta je povećana potražnja peleta, a povećana potražnja bi mogla biti posledica hladnije zime ili povećanih subvencija za korišćenje goriva od biomase. .

Poređenjem cena prirodnog gasa, lož ulja i drvenih peleta u Nemačkoj, može se zaključiti da je korišćenje drvenih peleta najjevtinije rešenje za grejanje.

Holandija ima vrlo ograničene količine domaćeg drvnog ostatka, ali Holandija ima veliku potrošnju drvenih peleta. Prema izveštaju ProPellets iz Austrije godišnja potražnja za peletima u Holandiji je oko 1.4 miliona tona. Drveni peleti se uvoze iz Južne Afrike, Severne Amerike (uglavnom Kanade), i Južne Amerike (Čile i Brazil) [18].

Poređenje cena energetnata u Austriji i Srbiji (tabela 4.3), pokazuje da je električna energija u Srbiji mnogo jevtinija, skoro tri puta nego u Austriji, dok je lož ulje nešto malo skuplje. Jasno je da su drveni peleti u Austriji apsolutno najjevtinije gorivo u poređenju sa onim datim u tabeli 4.3. U Srbiji, uz preptostavljenu cenu od 80 €/t, peleti su takođe najjevtinije gorivo u poređenju sa gorivima iz tabele 4.3, što nije slučaj u poređenju sa cenama ogrevnog drveta (tabela 4.1).

Zakonski uslovi za proizvodnju i korišćenje goriva od drveta u Srbiji

Proizvodnja peleta i briketa od biomase za tržište u Srbiji je praktično beznačajna. Domaći standardi za proizvodnju peleta i briketa još nisu usvojeni. Ali pošto je sadašnja proizvodnja peleta u Srbiji uglavnom usmerena ka zemljama EU, onda proizvođači u Srbiji proizvode pelete prema standardima tih zemalja (tabela 4.4).

Domaći Zakon o otpadu je u pripremi, preciznije rečeno, verzija posle urađene revizije je pripremljena pre par godina, ali zakon još nije usvojen. Zakon o otpadu će definisati različite vrste otpada prema njihovoj štetnosti i opasnosti, kao i mere za manipulaciju i odlaganje otpada, uključujući i kaznene mere za nepoštovanje istih.

U Srbiji postoje dva pravna akta koji se odnose na otpad: Zakon o rukovanju sa opasnim materijama (Službeni list, 26/1996), i Pravilnik o opasnim materijama (Službeni list,. 31/1982). Ali ovi akti se uglavnom odnose na opasne materije, što znači da ne obuhvataju otpadno drvo iz industrije prerade drveta.

Praktično jedini akt koji danas može biti primenjen na drvni otpad je Zakon o vodama [14], koji zabranjuje ispuštanje u reke svih materija koje mogu dovesti do povećanja štetnih materija u vodama preko propisanih granica. Pošto drvni otpad u količinama koji proizvode preduzeća prerade drveta može ugroziti kvalitet vode u rekama, to znači da je zabranjeno bacati drvni otpad u reke. Ova zabrana je zvanično na snazi, ali u praksi se kazne retko određuju.

Zakon o šumama [12] se bavi upravljanjem šumama, kako bi se bolje iskoristile šume, ali ne određuje postupak ili šta treba raditi sa drvnim ostacima u šumi. Generalni stav je da se panjevi bukve, hrasta i četinara ostavljaju, pošto su troškovi vađenja tih panjeva iz zemlje veliki, dok se panjevi topole vade iz zemlje. Deo ostataka biomase u državnim šumama se obično prikuplja, uklanja iz šume i deponuje u šumi pored puta, i u zavisnosti od tržišne vrednosti se prodaje ili daje lokalnom stanovništvu. Ali ako neka vrsta otpadne biomase ne predstavlja tržišnu vrednost u tom slučaju se otpad ostavlja u šumi. Pošto grane debljine preko 7 cm imaju tržišnu vrednost, može se očekivati da grane tanje od 7 cm bivaju ostavljene u šumi.

Može se očekivati da neke norme koje je usvojila EU budu uskoro usvojene i u Srbiji. Ove norme se tiču balansa različitih elemenata u zemljištu, kao što su azot i mineralne materije. Pošto je vrlo važno za dobar rast drveća i razvoj šuma održavati balans azota u zemljištu, neophodno je sprečiti njegov višak ili nedostatak u zemljištu. Ove mere se sprovode uklanjanjem ili ostavljanjem određene količine drvnih ostataka u šumi, posebno panjeva.

Što se tiče sagorevanja goriva, uključujući biomasu, postoje dva pravilnika Pravilnik o graničnim vrednostima emisije, metode i periodi merenja (Službeni glasnik 35/1997), i Pravilnik o graničnim vrednostima imisije, metode merenja i kriterijumi za određivanje mesta merenja (Službeni glasnik 30/1999). Oba ova pravilnika treba da budu inovirana kako bi bili u skladu sa praksom zemalja EU.

Kao što se može videti u tabeli 4.5 Pravilnik određuje granične vrednosti emisija za kotlove na biomasu snage preko 50 MWth, kakvih u Srbiji nema, dok uopšte ne određuje granične vrednosti za kotlove malih i srednjih snaga ispod 1 MWth, koji čine najveći deo instalisanih kotlova na biomasu u Srbiji. Prema istom Pravilniku Standard JUS M.E&.110 se primenjuje za kotlove snage ispod 1 MWth. Ovaj standard je usvojen pre dvadesetak godina, i uopšte ne propisuje granične vrednosti emisije CO i ugljovodonika.

Jedan pravilnik koji se odnosi na stepen korisnosti malih i srednjih kotlova koji koriste različita goriva je u pripremi, i očekuje se da bude usvojen tokom ove godine. Njegova svrha je da poveća stepen korisnosti rada postojećih kotlova. Iako se može reći da visok stepen korisnosti dovodi do minimalne količine nesagorelih čestica i gasova CO i CH4, ovaj pravilnik ipak neće odrediti granične vrednosti emisije iz kotlova na biomasu.

Za potrebe razvoja tržišta drvenih peleta u Srbiji neophodno bi bilo pripremiti standarde koji se odnose na kvalitet peleta i briketa, deklaracije o proizvodima, i standard koji se odnosi na kvalitet kotlova i ložišta.

Uticaj korišćenja drvnog otpada na životnu sredinu i druge oblasti

Korišćenje šumskog i drvnog otpada trebalo bi da se sprovodi na taj način da što manje utiče na život u šumi. Prema Zakonu o šumama javna preduzeća Srbijašume i Vojvodinašume su nadležna za održivo korišćenje šuma u Srbiji, bilo da su one državne ili privatne.

Uspešno šumarstvo treba da doprinese očuvanju biodiverziteta, koji znači očuvanje različitih vrsta biljaka i životinja. Zato su tipične mere u uzgajanju šuma u EU da ostavljaju određen broj starih drva, oborenih stabala i panjeva pri takozvanoj čistoj seči, a takođe i nekoliko mladih stabala listopadnog drveća. Što se tiče grana, da li ih ukloniti ili ne iz šume, mišljenje je da kada je već drvo oboreno, onda je prirodno stanište već narušeno tako da uklanjanje grana neće dodatno narušiti stanište. Iz tog razloga, briga za prirodu ne znači prepreku za korišćenje šumskih ostataka za gorivo.

Ali se preporučuje da se ne uklone svi šumski ostaci pri seči. U zemljištu ostaju panjevi u velikom broju kako zbog potreba zemljišta tako i iz tehničkih razloga (sprečavanje erozije), a ovi ostaci pomažu očuvanju živih organizama na drvetu. Ako se čuva i održava biodiverzitet u šumi, onda se skoro samo pozitivni efekti mogu dobiti korišćenjem drvnog otpada.

Na Konferenciji o klimatskim promenama u Kjotu 1997. godine, međunarodne obaveze su postavljene u cilju ograničenja emisije gasova staklene bašte. Gasovi sa efektom staklene bašte koji su u vezi šumarstva i energetskog sektora su: ugljen-dioksid CO2, metan CH4 i azot-suboksid N2O. EU je rešila da smanji svoju emisiju u periodu 2008.-2012. za 8% u odnosu na emisiju u 1990. godini. Srbija nije član Evropske Unije i nema određene obaveze po pitanju smanjenja svoje emisije. Međutim Ugovor o energetskoj zajednici zemalja Balkana postavlja obavezu Srbiji da napravi plan za davanje svog doprinosa sprovođenju Direktive 2001/77/EC Evropskog Parlamenta i Saveta, a koja se odnosi na obnovljive izvore energije.

Uz to, Srbija je ratifikovala Kjoto Protokol u septembru 2007. godine, i sada ima pravo da koristi jedan od mehanizama određenih Kjoto Protokolom: mehanizam čistog razvoja (clean development mechanism- CDM). Ovaj mehanizma omogućava dodatnu zaradu od prodaje količine smanjene emisije CO2 kroz realizaciju projekata koji dovode do smanjene emisije. Ovi projekti mogu zajedno biti realizovani u saradnji sa inostranim partnerom. Sledeći korak Vlade Srbije je utvrđivanje institucionalne organizacije i usvajanje Strategije sprovođenja CDM projekata. Najveći broj CDM projekata će biti baziran na korišćenju biomase u energetske svrhe.

Korišćenje biomase za proizvodnju energije se smatra da je CO2 neutralno, a zasnovano je na činjenici da biljke tokom svog rasta uzimaju CO2 iz prirode tokom procesa fotosinteze. Sagorevanje biomase oslobađa CO2 ali u istoj količini koja je već uzeta iz prirode. Ako se korišćenje šume sprovodi na održiv način, onda sav CO2 oslobođen tokom sagorevanja biomase biva vezan tokom rasta sledeće generacije biljaka. Stoga EU Direktiva sugeriše povećanje korišćenja biomase i drugih obnovljivih izvora energije za energetske svrhe.

Pored održavanja ravnoteže CO2 korišćenje biomase ima i druge pozitivne efekte. Poređenjem sadržaja pepela u biomasi i uglju, jasno je da zamena uglja gorivom od biomase dovodi do smanjenja od nekoliko puta količine pepela koja se stvara tokom sagorevanja. Uzimajući u obzir da pepeo ima otrovne metale, da je pepeo od jednog postrojenja obično deponovan na jednoj odabranoj lokaciji, to znači da je zemljište na toj lokaciji vrlo zagađeno. Smanjenje količine pepela pomoći će da ovakva mesta budu manje ugrožena.

Poređenjem sadražaja sumpora između biomase na jednoj strani i uglja i tečnog goriva na drugoj strani, pokazuje se da korišćenje biomase umesto ovih fosilnih goriva dovodi do značajnog smanjenja emisije SO2. SO2 nije gas sa efektom staklene bašte, ali njegov negativan uticaj se sastoji u formiranju takozvanih kiselih kiša, koje su štetne za šume, jer dovode do opadanja lišća i iglica, a time do sušenja drveća i štete u šumi.

Uprkos činjenici da je korisno zbog biodiverziteta ostavljati drvne ostatke u šumi posle seče, ipak ostavljanje svih drvnih ostataka u šumi napravilo bi više štete nego koristi. Površina pod drvnim ostacima bi bila degradirana. Šteta nastaje zbog ispiranja azota i metala iz tih ostataka. Azot je vrlo zanačajan element za rast drveća. Ali, ni nedostatak ni višak azota u zemljištu nisu dobri za šumu. Od velike je važnosti održavati ravnotežu azota u zemljištu, a takođe i minerala.

Održavanje ravnoteže azota u zemljištu može biti kontrolisano ostavljanjem ili uklanjanjem drvnih ostataka iz šume, dok ravnoteža mineralnih materija u intezivnom uzgoju šuma za proizvodnju drva može biti delom održavano ostavljanjem drvnih ostataka, ali takođe i vraćanjem pepela biomase u zemljište. To znači da bi pepeo nastao sagorevanjem biomase trebalo prvo prevesti u granule, a zatim vratiti u zemljište u šumi.

Pored uticaja na životnu sredinu korišćenje drvnih ostataka imalo bi pozitvne efekte i na regione bogate šumom. Ako je korišćenje drvnih ostatak pri seči šume razvijena delatnost i finansijski interesantna onda će vlasnici šuma i rukovodstvo biti zainteresovani da se prošire površine sa kojih se može prikupljati otpad. Iz tog razloga je neophodno unaprediti postojeću i razviti novu šumsku infrastrukturu. Unapređena infrastruktura u šumi omogućiće da se skoro svim delovima šuma može prići i po potrebi obaviti aktivnosti na sprečavanju širenja bolesti ili vatre.

Regioni najbogatiji šumom su u isto vreme skoro najsiromašniji regioni. Opštine Kuršumlija, Prijepolje i Majdanpek su primeri takvih regiona. Održivo ali istovremeno intenzivno iskorišćenje šuma i šumskih ostataka u ovim opštinama dovelo bi do povećanja zaposlenosti lokalnog stanovništva. Pošto je takozvana nasipna gustina šumskih i drvnih ostataka prilično mala, transport drvnih ostataka na velike daljine nije ekonomski opravdan, pa bi preduzeća prerade drveta ovih opština radila intenzivnije, a i nova bi se otvarala.

Intenzivno korišćenje šuma dovelo bi do mnogo veće brige za održivost šuma i zaštitu životne sredine. Aktivnosti direktno povezane sa preradom drveta i proizvodnjom ogrevnog drveta, kao i druge aktivnosti vezane za održavanje održivog korišćenja šuma, zaštite životne sredine, i druge službe vezane za ove aktivnosti dovele bi do radnog angažovanja lokalnog stanovništva, što bi dovelo do poboljšanja njihovog socijalnog statusa.

U svakom slučaju, potencijalne štete koje mogu da se dogode ako korišćenje šume nije održivo i ako goriva od drveta nisu efikasno iskorišćena ne smeju biti zaboravljene.

Kao što je prethodno pomenuto u ovom paragrafu, šume moraju biti korišćene na održiv način uz zaštitu biodiverziteta. Održiv način znači da površine pod šumom i masa drveta u šumi ne sme da se smanjuje posmatrano dugoročno, a šumsko zemljište ne sme biti podvrgnuto degradaciji kroz osiromašenje azotom i mineralnim materijama. Biljne i životinjske vrste moraju biti zaštićene, a za životinje se mora obezbediti novo stanište pre čiste seče šume.

Sagorevanje biomase je proces koji je generalno neutralan što se tiče emisije CO2 i doprinosi smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte. Međutim, ako je sagorevanje u kotlovima i ložištama neefikasno proizvodi sagorevanja mogu sadržavati visoke koncentracije metana, kao rezultat nekompletnog sagorevanja. Metan kao gas ima potencijal za efekat staklene bašte 21 puta veći od CO2. Iz tog razloga nekompletno sagorevanje biomase sa emisijom metana dovodi do smanjenja pozitivnih efekata korišćenja biomase kao energetskog izvora na bilans gasova sa efektom staklene bašte.

Mogućnost korišćenja drvnog otpada u ne-energetske svrhe

Različite vrste drvnog otpada se javljaju pri seči drveta u šumi i pri preradi drveta. Tipični otpad pri seči drveta u šumi je: panj sa korenom, tanke grane do 7cm u prečniku, kora skinuta sa trupaca i ostaci pri seči drva radi dobijanja odgovarajućeg oblika i dimenzije komercijalnog proizvoda. Ovi ostaci imaju vrlo ograničenu mogućnost da budu resurs za proizvodnju neke vrste proizvoda, ili neku drugu komercijalnu upotrebu osim kao gorivo. To znači da bi procenjena količina šumskog drvnog otpada od 1,1 milion m3 mogla biti korišćena uglavnom kao gorivo.

Drvni ostaci u preduzećima drvne prerade (kao što su pilane, fabrike celuloze i papira, proizvodnja drvenih ploča, ili proizvodnja vrata, prozora i nameštaja) su različite vrste. U pilanama i fabrikama celuloze i papira drvni ostaci se uglavnom sastoje od kore, piljevine drvene prašine, a takođe i drvni otpad koji sadrži neke otrovne materije nakon hemijskog tretmana drveta. Piljevina je vrlo interesantan materijal za različito korišćenje, posebno za proizvodnju drvenih ploča. Drvena prašina takođe može biti iskorićena za proizvodnju ploča, dok je kora uglavnom interesantna samo za korišćenje kao gorivo. Drvni otpad koji sadrži određene otrovne materije može biti korišćen samo kao gorivo.

Ostaci u proizvodnji drvenih prozora i vrata, kao i nameštaja, mogu biti čisto drvo, zagađeno drvo, i delovi ploča. Ako je ostatak zagađeno drvo, to jest drvo koje je prethodno zaštićeno smolama ili je farbano, ili komadi ploča koji sadrže smole kao vezivo, onda je njihovo korišćenje vrlo ograničeno. Ako nije moguće pronaći svrhu za čak i veće komade drvnog ostatka u postojećem procesu proizvodnje nameštaja, prozora ili vrata onda bi ove ostatke trebalo iskoristiti kao gorivo u procesu sagorevanja, ali na ekološki prihvatljiv način. Ekološki prihvatljiv način znači da gasovi nastali sagorevanjem moraju zadovoljiti definisane granične vrednosti koncentracija otrovnih gasova koji sadrže hlor i živu, kao i da pepeo sa povećanom koncentracijom nekih metala (kadmijum, cink, olovo) bude posebno tretiran.

To znači da ova vrsta drvnog otpada nije pogodna za proizvodnju peleta, posebno ne za pelete koji se koriste u domaćinstvima sa otvorenim ložištem (na primer kamin). Standardi za drvene pelete (u Austriji, Danskoj, Nemačkoj, EU) određuju gornju granicu sadržaja pojedinih opasnih materija (hlor, živa, olovo) u peletima. Rešenje za prozvodnju peleta bi moglo biti da se pomeša drvni otpad sa niskim koncentrajama štetnih materija sa čistim drvetom, kako bi se dobili drveni peleti koji zadovoljavaju stnadarde.

Proizvodnja drvenih ploča u Srbiji je na relativno niskom nivou. Proces privatizacije je i dalje u toku. Neka preduzeća su već privatizovana, i pokušavaju da dostignu nivo proizvodnje od ranije. Samo jedna fabrika delimično zadovoljava domaće potrebe za pločama od presovane iverice, dok u Srbiji ne postoji fabrika za proizvodnju medijapana (MDF). Iz tog razloga može se očekivati da neke postojeće fabrike počnu sa proizvodnjom različitih ploča od drveta koje se sada uvoze, ili da se nove fabrike izgrade za proizvodnju tih ploča.

Proizvodnja ploča od presovane iverice u Srbiji ima dobre perspektive iz dva razloga: izražena domaća potražnja koja prelazi 100 000 m3/god. i postojanje sirovine za njenu proizvodnju. Za sada dosta sirovine za proizvodnju presovane iverice (ostaci u pilanama, trupci lošeg kvaliteta, ostaci u šumi) ostaje neiskorišćeno ili se koristi za grejanje. Ali uzimajući u obzir količine ostataka u šumama od oko 1,1 milion m3, može se zaključiti da šumski ostaci mogu ponuditi dovoljno sirovine za obe proizvodnje: drvenih ploča i peleta.

Stav učesnika u proizvodnji i iskorišćenju drvnog otpada u energetske svrhe

Glavni učesnici u proizvodnji i iskorišćenju drvnog otpada mogu biti podeljeni u dve glavne grupe: oni koji su u lancu proizvodnje drvnog ostatka i oni koji su u lancu iskorišćenja drvnog ostatka.

Učesnici u lancu proizvodnje su: vlasnici šuma, oni koji se bave sečom drva, drvno-prerađivačka preduzeća i preduzeća za proizvodnju peleta.
Učesnici u lancu koji se bave iskorišćenjem drvnog ostatka su: domaćinstva, opštine sa sistemima centralizovanog grejanja u školama, bolnicama i drugim javnim zgradama kao i preduzeća prerade drveta.

Vlasnici šuma, privatnih i državnih, su generalno vrlo zainteresoani za što veće iskorišćenje svojih sirovina. Naravno, ograničenje je održivo korišćenje šuma. Održivi način korišćenja šuma je određen javnim preduzećima Srbijašume i Vojvodinašume. Javna preduzeća obeležavaju drveća i time određuju obim seče u svim šumama, kako u državnim tako i privatnim. Oni koji se bave sečom drva u šumama imaju interes da prošire listu šumskih proizvoda koji će biti komercijalni.

Drvno-prerađivačka preduzeća mogu imati suprotan stav. Neka preduzeća koja se bave proizvodnjom nekih tipova drvenih ploča za koje se može koristiti drvni ostatk, a delimično i kora, ne bi bila uopšte zainteresovana za proizvodnju drvenih peleta. Sigurno, ova vrsta preduzeća bi pokušavala da zadovolje svoje potrebe za toplotnom i električnom energijom korišćenjem drvnih ostataka bez namere da proizvode pelete. U tom slučaju ona bi koristila drvne ostatke za svoje potrebe.

Neki drugi koji se bave preradom drveta i proizvodnjom predmeta od drveta ali ne mogu koristiti nastale drvne ostatke, pokušaće da učine da ti ostaci imaju neku vrednost. Postoje dve mogućnosti: jedna je da daju ili prodaju drvne ostatke nekom ko će proizvoditi biogorivo od njih ili ih iskoristiti za proizvodnju toplote, a druga da sami proizvode biogorivo/pelete.

Prva varijanta, da besplatno daju nekome drvne ostatke je malo verovatna, pošto ne postoji obaveza za one koji stvaraju drvni otpad da rešavaju problem tog otpada. Zato je verovatnija varijanta da se drvni ostaci prodaju.

Druga varijanta je da proizvode pelete od svog drvnog otpada. Ovo je opravdna varijanta pod uslovom da preduzeće ima dovoljne količine ostataka, stabilan kvalitet (bez opasnih materija) i da ima finansijske mogućnosti za novu investiciju. Trebalo bi uzeti u obzir da su mnoga preduzeća nova ili su nedavno privatizovana, što znači da su sva već potrošila dosta novca na nove investicije i u liniju glavne proizvodnje.

Sada u Srbiji postoji nekoliko preduzeća koja proizvode drvene pelete. Ona su zainteresovana u povećanje svoje proizvodnje. Takođe su zainteresovani i neki novi preduzetnici da instaliraju opremu za proizvodnju peleta. Sve je to posledica stanja na tržištu, pošto sadašnja cena drvenih peleta na inostranom tržištu (preko 150€/t) izgleda finansijski vrlo privlačna za domaće proizvođače. Međutim u budućnosti, proizvođači peleta koji proizvodnju ne baziraju u značajnoj meri na sopstvenim drvnim ostacima, mogli bi da imaju problem da nabave dovoljne količine drvnog ostatka.

Što se tiče potrošača drvnih ostataka na prvom mestu trebalo bi uzeti drvno-prerađivačka preduzeća. Obično ta preduzeća koriste svoje raspoložive drvne ostatke uz mogući dodatak ostatak iz drugih obližnjih pilana. Međutim ova potrošnja drvnog ostatka je van tržišta.

Domaćinstva su potencijalno veliki potrošač drvenih peleta. Pored toga, opštine u regionima bogatih šumom sa svojim javnim zgradama (škole, bolnice) su potencijalni potrošači peleta takođe.

Za sada domaćinstva u selima koriste ogrevno drvo i druge vrste ostataka biomase prikupljene obično na svojim njivama i zemljištu. Među različitim vrstama biomase kao gorivo se u gradovima za grejanje domaćinstava koristi samo ogrevno drvo. Većina javnih zgrada u regionima bogatih šumom koriste fosilna goriva, a samo u nekoliko slučajeva ogrevno drvo. Drvni ostaci, ili ostaci biomase bilo koje vrste, generalno se ne koriste u ovim objektima.

Na primer, samo u par od 15 poljoprivrednih i šumarskih srednjih škola se koristi neki poljoprivredni ili drvni otpad za grejanje tokom zime. Ove škole uglavnom koriste fosilna goriva, uprkos činjenici da su one obično locirane na periferiji manjeg grada i da imaju svoje šume i poljoprivredno zemljište. Različite vrste biomase su raspoložive za njih, pošto skoro sve škole imaju svoje sopstvene njive ili šume za izvođenje praktične nastave za učenike.

Zašto se više ne koriste ostaci biomase može se objasniti sa više razloga. Jedan razlog, veoma važan, je nivo cene goriva i električne energije. Cena električne energije je prilično niska u poređenju sa nivoom u okolnim zemljama. Cena lož ulja i prirodnog gasa je visoka kao i u drugim zemljama. Ali cena mazuta je mnogo niža od cene lož ulja, i mnogi koji imaju kotlove na lož ulje prelaze na korišćenje mazuta.

Jedina investicija u tom slučaju je zamena gorionika i rezervoara za gorivo, uz zadržavanje sve ostale opreme. Problem korišćenja mazuta je njegov sadržaj sumpora, koji dovodi do viših vrednosti emisije SO2 nego pri korišćenju drugih goriva, čak i domaćih ugljeva. Pošto nema posebnih restriktivnih mera za zaštitu životne sredine po pitanju korišćenja nisko-kvalitetnog mazuta u stambenim zonama, onda je ovo dobar način za one koji imaju kotlove na tečno gorivo, da koriste jevtino gorivo bez velikih investicija.

Javne zgrade koje su u nadležnosti opštinskog rukovodstva imaju obazbeđen budžet za grejanje od opštine. Iz tog razloga one nisu motivisane da uvode nove tehnologije radi korišćenja jevtinijeg goriva, a u isto vreme to je tehnologija koja je više zavisna od obučenosti operatora i njegove odgovornosti. Lekcije naučene u prošlosti, tokom ekonomske krize, kada je odgovornost bila na prilično niskom nivou i mnoga postrojenja stala sa radom, primoravale su mnoge da zamene kotlove na ugalj ili biomasu kotlovima na druga goriva kod kojih je uticaj operatera na ispravan rad kotla manji. Sada se nije lako vratiti tehnologijama koje zahtevaju pouzdan rad operatora.

Malo ozbiljnije razmatranje budžeta opštine pokazalo bi da korišćenje drvnih ostataka sa svoje teritorije može doprineti unapređenju privrede te opštine. Ne bi imali troškove za nabavku uvoznih goriva, neki stanovnici opštine bi bili zaposleni na prikupljanju i transportu ostataka biomase, a neka lokalna preduzeća prerade drveta bi mogla imati dodatni prihod. To znači da korišćenje drvnih ostataka ima pozitvne efekte na privredu u tim opštinama. Potrebno je napomenuti da su šumski regioni uglavnom slabo razvijeni.

Što se tiče cena, sadašnje cene peleta na međunarodnom tržištu su vrlo privlačne za izvoz proizvođača iz Srbije, ali te cene nisu pogodne za potrošače u Srbiji. Uzimajući u obzir da sadašnja cena grejanja sa ogrevnim drvetom prve kategorije iznosi 31,2 €/MWh (tabela 4.1), da je cena za lignit i mrki ugalj oko 30 €/MWh takođe, onda se ne može očekivati za potrošače u Srbiji da za korišćenje peleta plaćaju znatno veću cenu.

Drveni peleti su prihvatljivi za dobrostojeća domaćinstva i mala preduzeća sa sopstvenim centralizovanim sistemom grejanja. Oni mogu plaćati dodatnu opremu za automatski rad ovih malih kotlova na drvene pelete, i takođe plaćati relativno visoku cenu drvenih peleta.

Pored raspoloživost drvenih peleta veoma je važno na tržištu imati široku ponudu kvalitetnih i savremenih kotlova za sagorevanje drvenih peleta sa dodatnom opremom. Sada to nije slučaj.

Stav različitih učesnika u proizvodnji i korišćenju drvenih peleta može se promeniti ako se promene uslovi. Na primer, usvajanje Zakona o otpadu promenilo bi stav mnogih preduzeća prerade drveta i primoralo bi ih da vode više računa o svojim drvnim ostacima. Usvajanje pravilnika o gornjim granicama emisije gasova za male i srednje kotlove, i striktna primena kaznenih mera za neispunjavanje istih, dovela bi u mnogim slučajevima do razmatranja drugih opcija tehnologija sagorevanja i goriva, na primer korišćenje drvnih ostataka i nabavka novih kotlova. Povećanje znanja i podizanje svesti u rukovodstvima opština o iskorišćenju lokalnih resursa verovatno bi promenili njihov stav po pitanju korišćenja ostataka biomase.

Ali najmoćniji mehanizam za promenu stava je cena. Sa regulisanim odnosom cena različitih goriva i električne energije, dodavanjem ili ukidanjem taksi, neka goriva i ostaci bi mogli biti favorizovani.

Još jedna vrlo važna stavka indirektno vezana za potencijalne potrošače peleta je neophodnost usvajanja standarda o kvalitetu drvenih peleta. U uslovima kada nema usvojenih standarda koji propisuju osnovne tehničke parametre (otpornost na lom, standardne dimenzije, toplotna moć) i posebno važno hemijski sastav peleta, na tržištu bi se mogli naći peleti vrlo različitog kvaliteta, čak i oni opasni prilikom sagorevanja. Ovakvo stanje bi obeshrabrilo mnoge potrošače da koriste pelete.

Napomena: Tekst je preuzet iz dokumenta-vodiča za invesitore "Studija korišćenja drvnog otpada u Srbiji".

Projekat je realizovan uz podršku "USAID Projekat za razvoj konkurentnosti Srbije".