Možemo li da pomerimo intervju, samo dok završe dublovi, zamolila nas je je glumica Tanja Bošković usred frke pretposlednjeg dana finala Dejvis kupa. Zimonjić i Troicki gube, a mi se s Tanjom Bošković tokom petog seta nalazimo u Ateljeu 212. Da smo tada znali kako ćemo sledeći dan da slavimo, svima bi nam bilo lakše. Ovim putem izvinjavamo se popularnoj glumici što smo je poremetili u gledanju tenisa. Niko nije očekivao peti set, a intervju je bio zakazan ranije…

Oni koji ne poznaju Tanju Bošković mislili bi da je podnaslov teksta kakva šala, prigodan osvrt na trijumf Srbije u tenisu. Ne, glumica neprolaznog šarma, umetnica koja je od svojih glumačkih početaka postala sinonim za lepu ženu na prostorima nekadašnje Jugoslavije, veliki je obožavalac sporta. Unazad 12 godina direktor je Ženske trke Beogradskog maratona, a nedavno je, na iznenađenje i zadovoljstvo publike u SC "Šumice“, u rukometnom derbiju osmog kola Superlige izvela početni udarac.

Kako je došlo do toga da vi izvedete prvu loptu na rukometnoj utakmici između Zvezde i Partizana?

- Podržavam sport, volim sport i gledam sport. Mada, mislila sam da je u pitanju ženska utakmica. Kada me neko lepo pozove, uvek kažem da hoću, i to sa zadovoljstvom. Dodatna pitanja ne postavljam, pa je bilo ono "našla se vila u čem nije bila“. Bila sam prilično zatečena kada sam videla da je muški rukomet u pitanju, ali bilo je lepo. Jedino što ne volim tu vrstu navijanja kakvo je danas. Više bih volela kada bi navijači bili pravi sportski navijači. Ostrašćenost te vrste, koja negira drugoga, mi je potpuno nepodnošljiva. Ne mogu da se pomirim s tim da neki ljudi navijaju na taj način. Volim navijanje, i sama sam navijač, ali ne podnosim agresiju.

Vi ste bili i igrač, dugo ste u Aranđelovcu trenirali rukomet…

- Razne sam sportove trenirala, najviše rukomet. I danas sam fizički aktivna, ali nema od sporta ništa za onog ko se bavi glumom. To isključuje jedno drugo. Čak ni rekreativno ne smem da se bavim sportom. Kada se neko odluči da bude glumac, on mora da zna da nikada neće moći da ide na skijanje jer postoji mogućnost da se povredi. Tada nije u problem samo glumac, već 200 ljudi koji su angažovani oko predstava u kojima igra.

Pa da, kao kada je vaša koleginica Ružica Sokić slomila nogu na skijanju…

- Nas 200 tada nije moglo da radi svoj posao, već smo se dovijali kako smo znali i umeli. To je veoma teško.

Jeste li svojevremeno, pre nego što ste se odlučili za glumu, razmišljali da se profesionalno bavite sportom?

- Jesam. Jedno vreme sam trenirala atletiku, i to veoma uspešno tokom osnovne i srednje škole u Aranđelovcu, pošto tamo nije bilo baletske škole, već folklor i jaka sportska sekcija. Igrala sam u folkloru i gotovo sve trenirala. Čuvena sestra Bisa, Bisenija Grušovnik, je u Aranđelovac dovela nešto što dotad nije viđeno – ritmičku gimnastiku. Ono što smo mi radile na gredi i na dvovisinskom razboju, to je moglo da se vidi na državnim prvenstvima. Mi, iz aranđelovačke gimnazije, imali smo obuku da možemo da uđemo u bilo koji klub.

Da li ste po dolasku u Beograd, sa 17 godina, nastavili nešto da trenirate?

- Bavljenje glumom zaista isključuje sport. Ali dobro mi je došlo iskustvo i praksa koju sam imala za vreme srednjoškolskih dana. Na Akademiji smo kao predmet imali akrobatiku. Imala sam desetku bez ikakve dodatne vežbe. Mogla sam, čak i nezagrejana, da uradim ono što drugi na klasi nisu mogli ni da sanjaju.

Radite li, kao većina žena, još nešto usput dok gledate TV prenose utakmica?

- Ne. Kada gledam sport, radim to apsolutno posvećeno, kao da sam na takmici i kao da sam ja trener. Uvek dobacim igraču šta treba da radi. Budući da gledam sama jer moja deca ne vole da gledaju sport, često mi se dešava da me pitaju: "S kim to pričaš?“ Sita se izrazgovaram s televizorom. Primetila sam i da ne volim da gledam prenose kada ima nekoga u kući, kada sam u grupi ljudi.

Zašto, ometaju vas?

- Volim da gledam sama jer imam svoja očekivanja, svoj doživljaj i svoju vrstu navijanja. Aplaudiram. Vaspitana sam, pa ne vičem, ali šapućem igračima šta treba da urade. Jedini sport koji ne volim da gledam, osim kada je Svetsko prvenstvo, je fudbal. Dosadan mi je. Valjda zato što je naša liga prilično slaba.

A jeste li voleli fudbalske utakmice svojevremeno, za vreme SFRJ, kada je liga bila jaka?

- Ne. Mislim da je to zato što sam kao desetogodišnja devojčica bila na utakmici Zvezda - Partizan. I moj klub je izgubio, a ja se nikada nisam od tog poraza oporavila, pa sam prestala da gledam fudbal.

Ko je izgubio, Partizan ili Zvezda?

- Neću vam to otkriti.

Pravite li sebi ugođaj dok gledate prenose? Kokice ili nešto slično…

- Prestala sam da jedem još 1968. godine. Na večnom sam postu. Veoma vodim računa o ishrani, ne pijem alkohol, niti išta zaslađeno. Pijem vodu, a to i ne računam u neki specijalan ugođaj. Nemam ni potrebu za ugođajem. Kada gledam prenos, ja sam tamo, na terenu, i ne mogu da se bavim ničim drugim.

Da li je bilo teško biti gimnazijalac u školi u kojoj vam je otac direktor?

- Nije bilo baš naročito prijatno, ali naviknete se na to. Dete sam prosvetnih radnika. Mama je bila nastavnica, predavala je srpski jezik u mojoj osnovnoj školi. Mada, moj tata je bio strog direktor.

Jesu li vas profesori za kaznu slali kod direktora?

- Mogu vam reći da jesu. Poslala me profesorka francuskog, čuvena gospođa Nada Petković, kod direktora jer nisam naučila pesmicu. Tu pesmicu pamtim i dan-danas, posle 40 godina. Sećam se, ulazim u kancelariju direktora, vidim svog oca preko puta stola koji mi kaže: "Sedite“. Prvo se okrenem, da vidim da nije još neko pošao za mnom.

Da li je neko išao s vama?

- Ne, on mi se veoma uredno obraćao na "vi“, kao i svim ostalim đacima. Ja u zlo doba počnem od nemoći da plačem. A on će na to meni - kakav je to način da ne naučim nešto, te kako ja imam obavezu prema drugima da budem primer i da on neće tolerisati takvo ponašanje. Sve mi je to rekao na "vi“. Potpuno sablažnjena, izašla sam plačući iz njegove kancelarije. U tom smislu bilo je veoma neprijatno.

Jesu li roditelji, prosvetni radnici, pa baka i deda po majci, koji su takođe učitelji, očekivali od vas da i vi odete u profesuru?

- Mislim da nisu. Toliko je bilo očigledno gde mene vodi dar. Tata i mama tvrde da se to videlo od moje druge godine. Takva deca se vide odmah, ili je to u mom slučaju bar bilo tako.

Tih 70-ih i nisu baš svima roditelji bili oduševljeni da im dete studira glumu, nije to smatrano finim zanimanjem…

- Nisu ni moji roditelji bili oduševljeni. Majka je preplakala što nisam, kao odličan đak, otišla na medicine i što se neću baviti nečim unosnijim od glume. Ali pored svega, bila je uverena da me neće primiti na Akademiju jer nemam ni dobru pripremu. Ja sam toliko bila sigurna šta hoću da sam original dokumente odnela na Akademiju.

Sećate li se s početaka saveta nekog kolege ili koleginice, koji vam je pomogao da se snađete?

- Gospođa Deniza Mokranjac je neko ko je sa mnom prošao kroz sve dečje glumačke bolesti. Imala je veliku blagonaklonost prema meni i ono što sam od nje naučila je da se dobrim može mnogo više nego strogim. Govorila mi je: "Smej se, smejući se postići ćeš sve ono što ti se čini da ne možeš.“

Sećate li se za koju ste se ulogu najviše spremali?

- Ima ih nekoliko. U dva navrata pokušala sam da igram u predstavi Srebrni svećnjaci, koju je napisao Brana Crnčević, a režirao Muci Draškić. Nijednom nije ugledala svetlo reflektora u pozorištu. Najviše sam se trudila oko predstave Pričа o konju u Pozorištu na Terazijama. Predstava je imala veliki uspeh, mislim da sam u mjuziklu tu dala najviše od sebe. Veoma sam se trudila i oko predstave Očevi i oci…

Velike su pripreme bile i za film Balkan ekspres.

- O, kako da ne. To je bio ozbiljan rad i velika radost. I probe za Pozorište u kući bile su veoma uzbudljive. Dobrih mesec dana svakodnevno smo probali, kao da smo u pozorištu. To za rad na televiziji uopšte nije uobičajeno. Zato smo seriju veoma brzo uradili.

Pamte se mnoge replike iz Balkan ekspresa, kao i mnogi gegovi Bore Todorovića. Kakav je on bio iza kamere? Da li je zabavljao ekipu?

- Bora je fantastičan. I Gaga (Dragan Nikolić, prim.aut.) i on su veliki šarmeri, čudni ljudi.

Otkrijte nam bar zbog koga ste morali više puta da snimate scene nastupa benda Balkan ekspres? Ko je naviše falširao?

- A-ha-ha… Ne sećam se zaista.

Skoro je bilo i 200. izvođenje kabare predstave Dobra stara vremena u Pozorištu na Terazijama. Po čemu su vama ostala ponajviše u sećanju ta vremena?

- Prvo po druženju. Rade Marjanović i ja se družimo, čini mi se, oduvek. Bila sam osmi razred osnovne škole kada sam ga prvi put videla na takmičenju recitatora i zapamtila. Bio je lep kao greh. Kada sam došla na Akademiju i ugledala njega i Aljošu Vučkovića, mislila sam da nemam šanse pored njih jer su oni stvarno bili neverovatni. I s jednim i s drugim se družim. S Radetom sam igrala veoma mnogo. Dobro staro vreme bilo je vreme deljenja svega. I jednog parčeta masti i ’leba na onoliko dece koliko nas je tu.

U kom gradu nekadašnje Jugoslavije je bio najbolji provod?

- Meni je uvek najzabavnije bilo u Dubrovniku, ali tu je i Sarajevo... Čarobno smo se družili u Sarajevu, Zagrebu... Dešavalo se, Vesna Čipčić i ja sedimo, štrikamo, nemamo nikakvih obaveza i odjednom ona kaže: "Hajmo u Sarajevo na premijeru.“ Brzo se spakujemo, rezervišemo avionsku kartu i isto popodne smo u Sarajevu. Posle premijere do četiri ujutru se zabavljamo po gradu, pa u voz i već narednog dana mi smo na probi u pozorištu.

Šta je bila najveća privilegija, luksuz umetničke elite SFRJ 80-ih godina?

- Mogla sam da upoznam slikara Milana Konjovića. Došao je na premijeru moje predstave Pozabavi se Amelijom u somborskom pozorištu. U tom pozorištu on je imao svoju ložu, koja se nije prodavala i u njoj je sedeo samo on sa svojim prijateljima. Posle toga je ušao u moju garderobu da mi kaže kako se na toj predstavi osećao kao u svom ateljeu u Parizu. Preponosna sam na to što sam upoznala Zuku Džumhura, Vokija Kostića i razne velike svetske i naše umetnike. Velike ljude, ozbiljne pisce.

Kog velikog umetnika, svetskog ili našeg, ste imali posebnu želju da upoznate?

- Život me vodio da sretnem neke ljude koji će kasnije obeležiti moj život na ovaj ili onaj način. Nisu svi ti susreti bili ni prijatni, ali s ove distance tačno znam zašto je trebalo da se sretnem s režiserom Romanom Polanskim, zašto je za mene bilo važno da sretnem francuskog glumca i pevača šansona Iv Montana .

Koji je susret bio prijantniji, s Polanskim ili Montanom?

- Kako da kažem... Mnogo sam bila gluplja u susretu s Iv Montanom, što je sasvim u redu. Ali sam mnogo bezobraznija bila s Polanskim. Sve to je tako trebalo da bude.

Rekli ste nam da ste štrikali s Vesnom Čipčić. Od koga ste naučili da štrikate?

- Još od nane. Rasla sam u vreme dok je još bilo sramota da žensko dete, kada krene u školu, ne zna da čita, nešto izveze, isplete, ishekla, kao i da ne zna da skuva ručak, podloži vatru i očisti kuću. Pre nego što pođeš u školu, smatralo se, moraš nešto da znaš i da s nečim "istrčiš na teren“. Od nas se nije očekivalo da govorimo engleski s četiri godine, ali se očekivalo da znamo da skuvamo ručak i da odemo u kupovinu. Pored toga, i da znamo koliko šta košta, pa da na pijaci znaš od koje se tete kupuju jaja, a od koje sir i kajmak. Dešava se danas da mlade domaćice ne znaju da ušiju dugme. To je sramota.

Ali smo čuli da vi šijete fantastične haljine...

- Šijem i radim sve kućne poslove. Radim sve rukama. Uživam u tome, a trudim se da moja deca nauče od mene. To im ostavljam. Ne ostavljam kuće, palate...

Jeste li bili zadovoljni kada je vaša ćerka Lana upisala glumu.

- Jesam, to je bila njena želja. Zadovoljna sam bila i kada je moj sin Đorđe upisao političke, bože me oprosti, nauke.

Zašto "bože me oprosti“?

- Prvo, pojmov "politika i "nauka“ ne ide jedno s drugim. To je oksimoron. Ali to je želja mog deteta.

Jeste li ćerki Lani ukazivali na loše strane glumačkog posla?

- Uvidela ih je ona i sama. Imala je pet godina kada je prvi put igrala u pozorišnoj predstavi. Super joj je bilo na premijeri, a onda su došli oni dani kada pada kiša ili kada ne može da ide kod drugarice na rođendan zato što ima predstavu. Sećam se, pada kiša, nemamo pare za taksi, idemo prevozom i ona, onako mala, kaže: "Izem ti čari glumaćkog života, ovo je odvratno.“

U kojoj je predstavi igrala?

- Lolita, u Bitef teatru. Ona je bila devojčica koja se na kraju predstave igra s Pecom Ejdusom.

Kad već pomenuste "čari“ glumačkog života, koje smrzavanje pamtite, kada ste snimali u decembru, a glumili da je leto?

- U filmu Mala pljačka vlaka, koji je režirao Dejan Šorak. Sećam se da sam se tada skamenila. To je bilo strašno kao i smrzavanje u jednom jezeru u filmu Veljka Bulajića. Jezero s pijavicama, a ja treba da utrčim u njega. Okolo je sneg. Naravno, tu gde ja trčim nema snega već je postavljena zelena travica. Ulazim u ledeno jezero, četiri stepena... Ne možete da verujete kako je hladno. Tu sam hladnoću dobro zapamtila.

Da li je film Okupacija u 26 slika sniman leti ili zimi?

- Zimi, isto sam glumila kao da mi nije hladno. Tu me grejalo to što su me ljudi oko mene voleli. Smrzne me mnogo više led srca nego prava hladnoća.

Ko je bio tu da vam pridoda toplu odeću?

- Vanja Pinter. Asistirala je reditelju Lordanu Zafranoviću, bila čudesna… Mnogo sam je volela.

Sećate li se kada vam je, u kojoj situaciji, pokojni Bogdan Tirnanić dao nesvakidašnji kompliment: "Pola Beograda je...“

- ...zaljubljeno u tebe, a ti štrikaš i praviš slatko od belih trešanja. Ne znam koja je tačno situacija bila, ali sećam se da mi je to rekao u Ateljeu 212. Smatrao je da zbog toga nisam normalna.

KARLING

- Volim karling, a čula sam i da je već napravljeno naše udruženje karlingaša. Ne znam samo gde je. Rado bi im se priključila, s obzirom na to da time mogu da se bave i vremešne gospođe kakva sam i sama. Naravno, moja deca vrište od smeha jer smatraju da je to sport koji se u njihovoj interpretaciji zove – boćanje na ledu.

ZLATNE PATIKE I DIREKTOR

- Ja sam bila jedna od onih koji su bili poslati kući iz škole da se presvuku. Desilo se to po povratku s ekskurzije iz Italije, gde sam bila zajedno sa svojim tatom, direktorom gimnazije. Kupio mi je Italiji patikice, specijalne, zlatne… I neke divne čarape. Sutradan, po povratku iz Italije, ja te patikice i čarape obujem i dođem u školu. Kod nas je tada direktor gimnazije stajao ispred škole dok ulaze đaci i devojke s dugim noktima slao kod Seke sekretarice da makazama za papir iseku nokte. Strogo su nam bile zabranjene najlon čarape. Na čarapama koje mi je on kupio u Italiji bio je rad, ali u osnovi su bile najlon. Lepo me taj prvi dan posle ekskurzije vratio sa školskih vrata kući da se presvučem i, uz sve to, dobijem i neopravdani izostanak. Dođe tata kući i je ga pitam: "Dobro, što si me poslao kući, video si ujutru da sam to obukla?“ Video sam, kaže on i doda: "Vrlo ti lepo stoji, ali u školu moraš da ideš pristojno obučena.“ Pitam ga zašto mi to nije rekao ujutru, a on će: "A kao otac ti to nisam rekao, ali kao direktor sam ti rekao.“

DRUG MIRA BANJAC

Po čemu vam je ostalo u sećanju snimanje serije Priče iz radionice?

- Otprilike u isto vreme radili smo i film Majstori, majstori, takođe sa Zoranom Radmilovićem, i Priče iz radionice. Najbolja atmosfera bila je u pauzama. Samo snimanje je uvek dosadno, ali priče između kadrova su fenomenalne. Zoran je bio izuzetno inspirisan, mi smo se kraljevski provodili u periodu dok se nameštaju svetla... A tu je bila i drug Mira Banjac. Namerno kažem "drug“ jer ju je Zoran tako zvao. Na aerodromu u Zagrebu, preko razglasa jednom ju je pozvao: "Drug Mira Banjac da se hitno javi za šank.“ Otad je ona "drug“… Potpuno je obožavam, poseduje neverovatan šarm. Uživala sam snimajući s njom.

Piše : Biljana Bošnjak

izvor :