Milica Marić, direktorka i vlasnica kompanije "Milotex" – Kad lavica postane zmajica

Milica Marić

Sliku u kojoj je imala dobar posao, srećnu i stabilnu porodicu, kuću na moru, vikendicu na planini, pokušao je da rasprši vihor ratnih razaranja u Travniku gde je živela devedesetih godina. Rođena Slavonka, kojoj je inat i prkos lajt motiv, nije dozvolila da život bude jači od nje. Zato je u Beogradu stvorila svoj novi svet. Još bolji i uspešniji. Od poslovođe travničke prodavnice obuće, Milica Marić, danas zajedno sa suprugom Milanom, ponosno zauzima poziciju vlasnice i direktorke kompanije za proizvodnju obuće "Milotex". I tako već punu deceniju.

U poslu je, čini se, uvek bila vezana za Italiju. Glavni partner "Milotexa" je kompanija "Olip" iz te zemlje, za koju rade lon poslove. Sve sirovine dobijaju od njih, kao i uzorke novih modela, na osnovu kojih onda kroje, šiju, montiraju i pakuju obuću robne marke "Air Step".

Dokaz uspešnosti u poslu je i činjenica da iz njihove fabrike u Šimanovcima, obuća ide do polica više evropskih i svetskih brendova. Zapošljavaju oko 100 radnika, a pre nego što je ekonomska kriza poslednjih nekoliko godina uzdrmala i njihov sektor imali su više od 350.

Prvi novac u detinjstvu

Odrasla je pre vremena. Kada je omladina iz njenog sela preko leta pokušavala da zaradi džeparac, poželela je i ona. Kako je mala rastom i bila krhke građe, roditelji joj nisu dali. Ali iskrala se sa desetak godina i kao nadničarka na njivi zaradila svoj prvi novac. Najslađi. Borbeni duh je od tada nije napustio. Kaže da joj horoskopski znak – lav, u potpunosti odgovara. Tako je i ukućani vide, kao pravu lavicu. Veruje da se u životu sve dešava sa razlogom.

- Ko zna zašto je dobro sve što nam se desi u životu. Kada smo odlazili iz Travnika, u svojoj 38. godini, imala sam utisak da se svet srušio i da nema dalje. Danas, posle svega što smo prošli i postigli ovde, iako je bilo i uspona i padova, žalim što i ranije nismo otišli.

Razvojni put

Iz Slavonije, preko Travnika do Beograda, sa usputnim zadržavanjima u Nemačkoj i Italiji. Ovako bi otprilike mogao da se opiše životni put Milice Marić. Odlična gimnazijalka koja je imala pasiju prema medicini, ali koju ipak nije završila. Sada ne žali, jer da jeste ne bi se upoznala sa "svetom cipela".

Sedamdesetih godina, na poziv starije sestre, koja joj je zbog uspešnog braka i posla bila uzor, otišla je u Nemačku gde je dve godine radila u računarskom centru "Spar kasse", kao jedini stranac među 2.000 zaposlenih.

Ljubav ju je vratila u Jugoslaviju. Tačnije, suprug Milan, tadašnji student ekonomije, koga je upoznala sa 17 godina. U braku su već 35 godina i iz njega imaju sina Miodraga i ćerku Marinu. I svi zajedno rade u "Milotex"-u.

Milan je bio trgovački putnik za fabriku obuće "Borac" u Travniku. Posao ga je često dovodio u Beograd, tako da je dobro poznavao srpsko tržište.

- Svi "obućari" iz tog perioda znali su za Milana Marića. To nam je pomoglo da ovde brzo uspostavimo kontakte i pokrenemo sopstveni biznis.

Dan kad je poželela da digne ruke

Radila je sa cipelama oduvek, ali to ne znači da je znala išta o njihovoj proizvodnji. U "Milotex"-u je naučila šta je branzol, kopna, ali i svaki milimetar cipele... Krenula je od nule.

- Pošto nisam ništa znala o proizvodnji, dolazila sam u 6 ujutru i odlazila oko 23 h kući. Učila sam procese na svakoj od mašina. Mnogi su mislili da je nemoguće da savladam sve to, da to uzalud radim, a ja sam govorila "brzo ću ja to naučiti, ali nemojte posle da se stidite...". U momentu kada se desilo da imamo 15.000 pari neispravnih čizama, mislila sam već da ću pući. Da opet nema dalje.

I u vatru i u vodu

Ali srećom, imala je podršku, i na koga da se osloni. Zato smatra decu (ali i unučiće) svojim najvećim smislom života. I pokretačem. Za njih je spremna sve da učini.

- I u vatru, i u vodu. Jako sam srećna kada mi ćerka kaže: "Mama, ja kada sam sa tobom, ja se ničega ne bojim". A to je zato jer nisam paničar. Moj organizam reaguje tek kasnije, dok "spašavam" tu sam prisebna, "hladne glave".

Ne zna da li je dobro to što se ničega u životu ne boji, ali je tako. Najviše ju je koštala iskrenost. Uvek govori šta misli, pa ko je prihvati takvu - prihavti, ko ne može i ne mora.

Porodica Marić

Pozicija direktorke je nije promenila. Možda zato što do nje nije došla "preko noći". Možda zbog toga što zna kako je krojiti, šiti, i raditi na svakoj od tih mašina. Često je možete videti u proizvodnoj hali, a na komentare "kakva je to gazdarica kad radi za mašinom" se ne obazire. Ne voli ni da se pojavljuje u javnosti gde ne mora. Poslovne razgovore, uz duženje i ručkove prepušta suprugu.

Ipak, njen rad nije ostao nezapažen. Na predlog Privredne komore Srema nedavno je dobila priznanje "Cvet uspeha za ženu zmaja" za 2010. godinu u kategoriji "Najevropskija ženska firma".

Iako to nije prva Miličina nagrada, budući da je dobila nagradu Privredne komore Srbije kao uspešan preduzetnik 2006. godine, a kompanija "Milotex" 2004. godine dobila i povelju "Kapetan Miša Anastasijević" u kategoriji "Put ka vrhu", ova nagrada ju je obradovala.

Najbolji komentar dobila je opet od kćerke, koja je ponosno izjavila: "Moja lavica postala je zmajica".

J.Đ.