Kolegama stižu koleginice - Šta će promeniti Zakon o ravnopravnosti polova?

Kada početkom 2011. stupi na snagu Zakon o ravnopravnosti polova poslodavci koji imaju više od 50 zaposlenih na neodređeno vreme, a nemaju ravnomernu zastupljenost polova, moraće da porade na otklanjanju neravnomernog zapošljavanja žena i muškaraca u kompanijama.

Prema sadašnjoj situaciji u Srbiji, žene su u većini među onima koji obavljaju slabije plaćene poslove, zastupljenije su na radnim mestima nižeg ranga, češće dobijaju otkaze nego muškarci, u većini su među nezaposlenima i onima koji se najduže nalaze na spisku Nacionalne službe za zapošljavanje, a u manjini su kada je reč o rukovodećim funkcijama.

Donošenje zakona je samo polazna pretpostavka u ostvarivanju ravnopravnijeg učešća žena i muškaraca u svim sferama javnog i privatnog života i njihovog jednakog položaja i tretmana, ali postavlja se pitanje kako će novi zakon uticati na promenu u stvarnosti.

Obaveza ili interes kompanije

Prema članu 13 Zakona o ravnopravnosti polova poslodavac koji ima više od 50 stalno zaposlenih dužan je da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku godinu najkasnije do 31. januara. Takođe, poslodavac je dužan da sačini i godišnji izveštaj o sprovođenju tog plana mera i dostavi ga Ministarstvu za rad i socijalna pitanja.

U Upravi za rodnu ravnopravnost smatraju da osim stereotipnog shvatanja poslodavaca o "ženskim" i "muškim" poslovima, nema direktnog razloga da žene i muškarci ne budu ravnomerno zastupljeni u kompanijama.

- Razlog zašto postoji član 13 u zakonu je da se ispravi nepravda jer su neki poslovi bili nedostupni jednom polu, uglavnom ženama. Želimo da pokažemo budućim generacijama da je moguće da žena bude na poziciji elektroinženjera a muškarac u ulozi vaspitača. Prema nekim istraživanjima, dokazano je da mešoviti timovi bolje rade – kaže u razgovoru za "eKapiju" Natalija Mićunović, direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost pri Ministarstvu za rad i socijalna pitanja.

Na pitanje kako će neka firma u kojoj rade skoro samo muškarci, i to posao koji se smatra "muškim", primeniti ovaj član zakona, Mićunović kaže:

- Oni bi trebalo da primene neke od afirmativnih mera. Na primer, kada budu nekog zapošljavali naredni put, trebalo bi da još u oglasu navedu da se traži žena ili muškarac. Ako se prijavi za posao žena koja ima sve kvalifikacije kao i prijavljeni muškarci ona treba da bude izabrana. To isto, samo u suprotnom smeru bi trebalo da se uradi u firmama u kojima su u većini žene.

Ako bi državne institucije, u kojima radi većina žena, počele prve da sprovode slične mere kao primer ostalima, mogle bi doprineti daljoj neravnopravnosti, jer je pitanje kada će i koliko dosledno privatne firme početi da sprovode ovaj zakon.

Nataša Zavođa, direktorka za pravne poslove i socijalni dijalog u Uniji poslodavaca Srbije, smatra da će se ovom pitanju posvetiti pažnja verovatno tek u decembru ove godine.

- U Srbiji se o rokovima razmišlja tek tri dana pre stupanja na snagu određenog zakona, propisa. Poslodavci o zakonskim obavezama razmišljaju tek kad ih nadležni organi za to pitanje opomenu. Neke firme nemaju dovoljno zaposlenih pravnika ili jednostavno nemaju službu ljudskih resursa, pa se ovakvim pitanjima često bave knjigovođe – kaže Zavođa u razgovoru za "eKapiju".

Ona napominje da bi tek trebalo da se donesu podzakonski akti kojima bi se regulisala forma izveštaja koji poslodavci treba da podnose kao i da bi trebalo da se formira služba pri Ministarstvu za rad i socijalna pitanja koja ce pratiti izvršenje ovog zakona.

Natalija Mićunović, direktorka Uprave za rodnu ravnopravnost, napominje da se najčešće dešava da poslodavci nisu upoznati sa određenim zakonom.

- Zakon o ravnopravnosti polova će pomoći njihovom poslovanju. Obavestićemo ih o primeni zakona putem raznih edukacija, slanjem brošura. U svetu je neprihvatljivo da, pre svega veće preduzeće, ne ostvaruje socijalnu odgovornost – kaže Mićunović.

Ona problem neprimenjivanja zakona vidi u kaznama koje su novčane i "dosta skromne".

Prof. dr Tatjana Đurić-Kuzmanović, ekonomistkinja, smatra da poslodavci, kao ni država, mere za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova u svojim kompanijama zapravo ne prepoznaju kao sopstveni razvojni i poslovni interes i izazov.

- Poslodavci će, poput same države, uveliko primenjivati strategiju mimikrije stvarnosti i simuliranja promena. Rodni režimi se ne menjaju pukim usvajanjem nove, pravednije regulative, pa ni ovim zakonom, već realnom promenom odnosa moći koji ih reprodukuju. Tako, u razvijenim društvima politika nediskriminacije predstavlja ne samo pravni standard, već i moralni imperativ – kaže za "eKapiju" Đurić-Kuzmanović.

Na pitanje kako vidi primenu ovog zakona Đurić-Kuzmanović odgovara:

- Kada znamo da je temelj rodne ravnopravnosti ekonomska nezavisnost žena, onda razumemo da podaci prema kojima je zaposlenost muškaraca izraženija od zaposlenosti žena, a nezaposlenost žena izraženija od nezaposlenosti muškaraca ukazuju na činjenicu da je rodna diskriminacija u Srbiji zapravo instrument održavanja postojećih privilegija. Kada su žene, kako mlade, tako i one u zrelim godinama, a među njima posebno one obrazovane, masovno nezaposlene, onda su odredbe i ovog zakona, same za sebe, praktično neprimenljive. Naime, nema tog racionalnog subjekta koji bi se, u okolnostima masovne nezaposlenosti kakva vlada u Srbiji, zalagao za njihovu primenu svesno rizikujući sopstveno, već nesigurno i često nebezbedno radno mesto.

Kako pomoći poslodavcima?

Na visokim funkcijama u organima javne vlasti bi prema Zakonu o ravnopravnosti polova trebalo da bude bar 30% manje zastupljenog pola. Ako je na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora manje od ovog procenta predviđenog zakonom, organi javne vlasti bi trebalo da primene afirmativne mere u skladu sa Zakonom o državnim službenicima i Zakonom o državnoj upravi.

- Ovaj član zakona će vrlo brzo koristiti muškarcima jer je njih manje u državnoj upravi – kaže Natalija Mićunović.

Treba napomenuti da se ovaj član zakona ne odnosi na privatna preduzeća, tako da će dok ne dođe do neke veće promene žene i dalje biti u manjini u odnosu na muškarce na čelu privatnih kompanija. Kako nam je rečeno u Agenciji za privredne registre (APR), žene 4 puta manje osnivaju privredna društva a 3 puta manje preduzetničke radnje nego muškarci. Ali ni to ne znači da žene imaju značajnu poziciju u preduzeću već je verovatnije da se preduzeće na njima samo vodi.

Ekonomistkinja Tatjana Đurić-Kuzmanović smatra da afirmativne mere koje zakon predviđa, iako ohrabruju žene, nisu dovoljne, kao što ni samo prisustvo žena u Zakonom predviđenom učešću na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora ne bi bilo dovoljno za značajniju promenu rodnog režima u Srbiji.

- Ono što je neophodan uslov realizacije afirmativnih mera jeste kreiranje konteksta u kome bi njihova primena bila realistična. To je kontekst istovremenog oživljavanja socijalne države i urodnjavanja razvoja. Tada bi, na primer, u oblasti zapošljavanja stimulisanja zapošljavanja bilo delotvornije po ukupni društveni razvoj fiskalno stimulisanje poslova za žene u oblastima novog obrazovanja, zdravstva i socijalne politike. Međutim, takav pristup razvoju i ženama nije izgledan u Srbiji, iako bi uveliko pospešio sprovođenje i ovog Zakona. Umesto strateškog partnerstva između muškaraca i žena po pitanju razvoja ekonomije i društva suočeni smo i dalje sa rodnim obrascem njihovog međusobnog suprotstavljanja, i istovremenim otporom muškaraca zbog gubljenja privilegija, kao i sa prihvatanjem patrijarhalne dominacije od strane žena. Zapravo, nestabilan, siromašan i koruptivan društveni milje stimuliše iščekivanje rente izvan domena racionalnog poslovnog ponašanja, delovanjem u političkoj sferi društva, u političkim partijama i državi. Iako je politika nediskriminacije svih ljudi, kao i zaposlenih na radnom mestu, utemeljena i u usvojenim zakonima o zabrani diskriminacije i rodnoj ravnopravnosti, neke vladajuće društvene grupe, kojima postojeći sistem dominacije obezbeđuje reprodukciju moći se i dalje opiru promenama koje bi mogle dovesti do boljitka diskriminisanim grupama.

Nataša Zavođa iz Unije poslodavaca Srbije kaže da bi do kraja septembra po projektu "Poslodavci i rodna ravnopravnost" koji sprovodi Unija poslodavaca Srbije uz pomoć UNIFEM-a trebalo da završe istraživanje koje ce koristiti Upravi za rodnu ravnopravnost u kome će firme, javne institucije, opštine, davati podatke kakva je struktura po rodu u organima upravljanja, a saznaće takođe šta u privrednim društvima uopšte preduzimaju poslodavci radi unapređenja položaja žena po usvojenom Zakonu.

- Osim dostavljanja strukture zaposlenih na visokim funkcijama trebalo bi da se navedu i planovi za obrazovanje, usavršavanje žena kako bi i žene došle na bolje pozicije – rekla je Zavođa.

Uniji poslodavaca je odobren projekat UNIFEM-a, pod pokroviteljstvom Vlade Norveške, koji će biti realizovan u naredne tri godine.

- Predviđeno je održavanje okruglih stolova u Beogradu i u četiri grada u unutrašnjosti čiji cilj je edukacija velikih sistema iz proizvodne delatnosti. Predstavnici tih kompanija će se upoznati sa svim pravima koji definisu pitanja rodne ravnopravnosti - pravo pri zapošljavanju, pri izboru za zanimanja, prava koja su vezana za materinstvo, za posebnu negu deteta, prava koja su vezana za porodiljsko odsustvo, za porodicne obaveze, pravo sa aspekta bezbednosti i zdravlja na radu.

Tatjana Đurić-Kuzmanović smatra da je u sprovođenju nediskriminativne politike važna i prevencija polne diskriminacije na radnom mestu.

- U okviru kompanije može se pristupi takvoj prevenciji usvajanjem i doslednom primenom pravilnika o etičkom ponašanju zaposlenih, promovisanjem radne kulture zasnovane na poštovanju ljudskog dostojanstva, adekvatnim osposbljavanjem i usavršavanjem svih zaposlenih, davanjem radnih obaveza shodno mogućnostima zaposlenih i obeshrabrivanjem svih oblika nasilja. Dosadašnja praksa je pokazala da se princip ravnopravnosti nedovoljno afirmiše putem obuke muškaraca. Dodatna obuka, seminari, treninzi i slični oblici edukacije, mogli bi pomoći da muškarci prihvate obrasce ponašanja koji se od njih istovremeno i institucionalno zahtevaju. Zakonsko zabranjivanje diskriminaciju na osnovu pola, jeste neophodno, ali nije dovoljno. Osim finansijskih kazni kompanijama, i nediskriminativno reagovanje države na retke prijavljene slučajeve diskriminacije, kao i javnosti mogu imati pozitivan efekat- zaključuje Tatjana Đurić-Kuzmanović.

S.O.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Republike Srbije

Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost Vlade Srbije

Unija poslodavaca Srbije

UNDP Beograd

UNIFEM New York

Zakon o ravnopravnosti polova

Tatjana Đurić Kuzmanović

Nataša Zavođa

Natalija Mićunović

rodna ravnopravnost

ravnopravnost polova