Marinko Madžgalj, glumac i preduzetnik - Šarm vračarskog "Mačora"

Marinko Madžgalj

Na sredini beogradske Kursuline ulice, poznate po gustom drvoredu, ušuškao se "Mačor", neveliki kafić prijatnog enterijera. Pod razgranatim krošnjama je bašta sa jedva četiri stola i nekoliko stepenika do suterena. Ovo mesto, delu Vračara kod Kalenićeve pijace, daje specifičan šarm u izrazito urbanom kraju prestonice. Za namernike "Mačor" je oaza predaha i prijatno provedenih trenutaka, za glumca Marinka Madžgalja, suvlasnika, ostvarenje mladalačkog sna da pronađe mesto na kojem će sa svojim prijateljima uživati na način koji mu prija.

Studentski dani

Diplomac beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti u klasi profesorke Gordane Marić, sa generacijskim drugarima Vanjom Ejdus, Jelenom Stupljanin, Milenom Vasić, Lakom Nikolićem, Tamarom Krcunović delio je, sredinom devedesetih, tipične studentske dane, u dva maha prekinute protestnim šetnjama i bombardovanjem Beograda. Taj period mu je, kaže, umnogome obeležio život: bio je bezbrižan i zanimljiv, ali i pun neizvesnosti. Niko od njih, tada, nije imao drugačije planove osim da postane glumac, a da li će se to i kako dogoditi, hoće li ih se neko setiti kada s diplomom izađu na profesionalni start, ostalo je pitanje niza budućih okolnosti.

– Bila je to opterećujuća i stresna atmosfera u kojoj smo morali da računamo i na faktor sreće – kaže Marinko Madžgalj za Ekonometar.

– Zasluženo ili ne, tek meni se umešao u život kada sam kao student završne godine Fakulteta dramskih umetnosti dobio angažman u predstavi "Prljave ruke" Žan Pol Sartra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mada je poziva bilo i ranije, naša profesorka Gordana Marić nije dozvoljavala da prihvatamo angažmane, smatrajući da još nismo ispekli zanat i da nepripremljeni ne možemo da zakoračimo u profesiju. Danas sam joj beskrajno zahvalan na tom čvrstom stavu.

Profesionalno sazrevanje

Reditelj Jagoš Marković je izuzetno značajan za formiranje profesionalnog puta Marinka Madžgalja. Kako kaže naš sagovornik, to je zato što mu je još 2001. kada je Madžgalj imao tek 23 godine, ponudio ulogu Hasanage u Narodnom pozorištu. Nije mogao da veruje, kaže, da mu tako ozbiljan reditelj poverava izuzetno kompleksan lik. Ohrabren verom reditelja da on to može, ušao je u predstavu koju smatra svojim najlepšim glumačkim radom na jednom pozorišnom zadatku. Predstava u kojoj je Hasanaginicu tumačila Madžgaljeva koleginica sa klase Vanja Ejdus igrala se u nacionalnom teatru punih osam godina, a on i danas pamti fascinantne rečenice koje ne blede ni protokom vremena.

– Najlepše u pozorišnoj glumi je činjenica da uloga koju tumačite zri i menja se zajedno sa vama – tvrdi Madžgalj.

– To sam doživeo nebrojeno puta, posebno sa Markovićem koji je režirao nekoliko predstava poput "Knjige o džungli", "Skupa", "Govornice"... Sreću sam imao i radeći s vrhunskim rediteljima balkanskih prostora, Dušanom Jovanovićem (Molijer, Šekspir), Slobodanom Unkovskim, Aleksandrom Popovskim.

TV serije i popularnost

Široku popularnost Marinko Madžgalj stekao je i tumačeći brojne filmske i televizijske likove. Širokom gledalištu je postao poznat po seriji Crni Gruja, a onda je sledio Ranjeni orao, Greh njene majke... Trenutno, Madžgalj igra u predstavi "Sablja dimiskija" prema tekstu Aleksandra Popovića, na sceni "Vuk Karadžić". Komad je, kaže, pokrenuo neke sveže političke i etičke principe i čini ga zadovoljnim što mu je pružena mogućnost da radi i u toj kući, zajedno sa Nikolom Đuričkom, Borisom Milivojevićem, Nebojšom Glogovcem i još šest lepih i talentovanih devojaka sa Fakulteta dramskih umetnosti.

Profit nije motiv

Stalni angažman u matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gostovanja na scenama drugih teatara, snimanje filmova i TV serija, porodične obaveze, ne ostavljaju mnogo slobodnog prostora ni vremena koje bi posvetio drugim, neumetničkim poslovima. Ulazak u "mali biznis" s kafićem "Mačor" bio je motivisan sasvim drugačijim razlozima od onih koji se obično vezuju za pokretanje neke delatnosti – sticanja profita.

– Nikada nisam ozbiljno razmišljao da se upustim u preduzetničke vode. Svojevremeno sam s prijateljima maštao kako bi bilo lepo da imamo neko mesto u kojem bismo se družili, kvalitetno provodili slobodno vreme, bez rizika da nam neko bahat i nevaspitan naruši prijatne trenutke opuštanja. Imam specifičan odnos prema provodu. Ne volim prebukirana, jednolična i nezanimljiva mesta, pomodna okupljališta bez sadržaja. Uvek sam se sklanjao na mala, tiha, skrovita mesta na kojima ću se, okružen prijateljima, opuštati, a ne umarati – kaže Madžgalj.

Ulazak u "mali biznis"

– Slučaj je hteo da saznam da se kafić "Mačor" izdaje u zakup. Prijatno provedeno rođendansko slavlje, uz gitare, učinilo je da prepoznam mesto kakvo sam želeo za sebe i svoje društvo. U jesen prošle godine postao sam suvlasnik kafića kojem nismo promenili ime, jer nam je bilo simpatično i nekako se uklapalo u atmosferu i okruženje – kaže Madžgalj.

– Ljudi koji su i ranije navraćali znali su da je u "Mačoru" pristojno i "toplo", da ne treba da se boje neprijatnih iznenađenja. Tako smo krenuli nas četvorica ortaka, neki s iskustvom u vođenju i radu ovakve vrste ugostiteljskih objekata.

Mada naglašava da mu profit nikada nije bio u prvom planu, niti razlog ulaska u biznis, Marinko Madžgalj kaže da im je cilj da kafić sam sebe izdržava, da obezbeđuje uredne plate zaposlenima i sve obaveze prema državi. Za goste ne brine. Uvek su tu prijatelji i ljudi koji znaju šta mogu da dožive u okrilju "Mačora". Raznoliki sadržaji, rok i džez večeri, gostovanje bendova, promocije različitih muzičkih žanrova, ali i pića, koktel-večeri s majstorijama profesionalnog barmena Save, rođendanske žurke i mala slavlja, samo su deo ponude i mogućnosti kafića u Kursulinoj.

I džez i Cigani

Slušao sam u Ateljeu 212 Žarka Stepanova i njegov tamburaški orkestar koji fantastično svira najraznolikiji repertoar. Od muzike francuskih i čeških Cigana, do obrade numera Majkla Džeksona i Stinga. Doveli smo ih u naš kafić da pokažu kako zvuče tamburice na drugačiji način. I ja im se ponekad, spontano i kada se namesti situacija, pridružim s gitarom, instrumentom koji sam svirao u studentskim danima. Na zidu "Mačora", za svaki slučaj, visi nekoliko gitara, pa ko voli, neka proba. Marinko Madžgalj kaže da ni on, ni njegovi ortaci, nemaju ambiciju da "šire lanac" kafića. Žele samo da ovaj kutak traje, da ima svoju vernu publiku i da ostane onakav kakvog su želeli i koji vole.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )