Tijana Anđelić, generalna direktorka Državne lutrije Srbije - Život u bubnju

Uplati Haso loto.

U nedelju je izvlačenje, a Haso ostavio listić u kuhinji, pa kaže Fati da ona gleda na listić, a on će gledati brojeve sa TV ekrana.

Haso: Je l‘ ima 21?
Fata: Ima.
Haso: Je l‘ ima 16?
Fata: Ima.
Haso: Je l‘ ima 5?
Fata: Ima.
Haso: Je l‘ ima 32?
Fata: Ima.
Haso, ovaj put već veseo: Ima 8?
Fata: Ima.
Haso, sad već vidno uznemiren: Ima 36?
Fata: Ima.
Haso, u transu: Je l‘ ima 10?
Fata: Ima, samo neko ga precrtao!

Nema toga ko ne sanja da dobije „sedmicu“ na lotu. Čak i oni koji ne uplaćuju listiće. Uprkos tome što Srbija nije javno upoznala nijednog loto-milionera jer često ni najbliža familija ne dozna vest o dobitku, direktorka Državne lutrije Srbije kaže da je sav novac otišao u „prave ruke“. U poslednje tri godine, koliko je na čelu jedne od „najprizivanijih“ firmi u Srbiji, pravih sedam brojeva precrtali su ljudi slabijeg ekonomskog stanja, kaže direktorka Državne lutrije Srbije Tijana Anđelić. Osim toga, kad zakorače u Lutriju da prijave dobitak, svima je zajednička još jedna stvar, potpuno su zbunjeni.

Tijana Anđelić je s 29 godina sela u direktorsku fotelju državne kompanije. Tri godine kasnije ima rezultate iza sebe. Prvo je, kaže, zabranila pušenje u tradicionalno zadimljenim „državnim kancelarijama“, uvodi sistem u kom zaposleni zaista zarađuju platu jer u prodaji se konto na računu meri po uspehu, dok marketing sad motri na evropske kolege i prati poteze drugih lutrija.

Na lotu još nije ništa dobila, iako igra. Svaki put precrtava različite brojeve, koji „dođu sami“. Intuicijom se vodila i kroz život. Različita interesovanja vodila su je kroz različite fakultete i države, pa je paralelno studirala produkciju i psihologiju u Beogradu, a potom magistrirala u SAD, finansije i ekonomiju. Između beogradske diplome i života preko okeana ljubav ju je odvela u Portugal. Iz perioda dok je radila u jednom lisabonskom pabu i učila portugalski jezik ostala je velika ljubav prema Lisabonu.

„Lisabon jedan od najinspirativnijih gradova, spoj romantike, tradicije i novog. Taj grad mora da se doživi“, kaže Tijana Anđelić.

Ipak, Beograd je za nju imao najjači magnet. Uprkos tome što je iz Portugala otišla u Čikago, gde je, dok je bila na postdiplomskim studijama, radila u jednoj od najboljih producentskih firmi, napustila je i SAD. Dok je pakovala kofere za pet dana odmora u Beogradu to nije znala. Ali, čim je sletela u Srbiju ostavila je iza sebe udoban američki život, poslovnu ponudu investicione banke „na glasu“ i sa američkom diplomom odmah počela da radi u finansijskoj kući Delloite. „Beograd je ipak neodoljiv“, kratko objašnjava.

Vratila se finansijama jer joj je nedostajala matematika, dodaje uz smeh. I ne kaje se. Tad je, kaže, obišla celu Srbiju i gotovo sve firme koje postoje. Sa terena se vraćala u dva ili tri noću, a ustajala u pet ujutro. Seća se zanimljivog pitanja jednog komšije: „Dete, je l‘ ti radiš u pekari?“

Posle gotovo tri godine u Deloitteu, u biografiju upisuje i kompaniju Ball Packaging, u kojoj se zadržala oko dve godine.

Sledeći izazov bio je današnja pozicija. „Lutrija je bila veliki izazov. I sada je“, kaže. Zaposleni su se posle tri godine navikli na mladu direktorku, ali bilo je i smešnih situacija. Najradije se seća izraza lica ljudi sa stažom od po 30 godina u Lutriji kad je ispred firme mlada direktorka s belom kacigom na glavi parkirala „vespu“. Danas veruje da su je oko 300 zaposlenih u Lutriji već „prihvatili“. To nije bio lak posao. Tijana Anđelić je ušetala u firmu zastarele organizacije i sistema rada, pa se već prvog dana srela s ručno pisanim izveštajima na karo-papirima. Sada se već smeje mukama uvođenja „internet-revolucije“.

U Srbiji joj najviše smeta administracija. „U poslovanju u Srbiji najviše mi smeta što moju brzinu i preduzimljivost ne prati administracija. To me najčešće iznervira“, priznaje.

Iako ne planira da menja posao, kaže da Lutriju, kad za to dođe vreme, želi da ostavi kao ozbiljnu firmu, postavljenu po svim evropskim standardima.

Za sad je entuzijasta iako ima još mnogo posla.

Iako ima mnogo obaveza, bavi se sportom šest puta nedeljno. Igra tenis, ali voli i da čita knjige, ide u pozorište, bioskop i izlazi u restorane s drugaricama. Klubova se, kaže, zasitila.

„Očajna“ je jer je shvatila da čovek nikad ne može da pročita i nauči sve što bi želeo. Nema mnogo stvari koje želi da zaboravi jer sa distance one znače iskustvo. Kad mora da donese tešku odluku koristi i racionalno i iracionalno, ali veruje da nije stroga direktorka. Nema nikakvo „vrhunsko“ pravilo kad odlučuje, ali voli da čuje različita mišljenja pre nego preseče jer, kako kaže, nije „najpametnija“. Suština donošenja odluka je da se one donose u datom trenutku, zbog čega se kasnije ne treba kajati. „Razlika između dobrih i manje dobrih menadžera je u preuzimanju odgovornosti. Svi direktori moraju da budu sposobni da donose odluke“, kaže direktorka Lutrije.

Iako ju je na tu poziciju postavila Vlada Srbije, ona dodaje da se nikad nije bavila politikom, niti je članica neke partije. „Taj posao ne doživljavam kao političku funkciju, uvek sam radila u privatnim preduzećima, pa sam naučila da se postavljam poslovno“, objašnjava.

Da se rezultati rada direktora vrlo lako mogu izmeriti naučila je, kaže, radeći u privatnim firmama i stranim kompanijama. U tim istim firmama shvatila je da je najvažnije da radi posao koji je ispunjava, ali da osim posla ima porodicu i prijatelje. Obećala je sebi da će položiti još dva preostala ispita do diplome psihologa. Tri nespojive priče, psihologiju, produkciju i finansije, isprobavala je odvojeno. Dok je kao pomoćnica režisera „pravila“ filmove „Mrtav ladan“ i „Virtuelna stvarnost“ shvatila je da za nju nije život „na terenu“. Tad je već bila bliže „brojevima“. Na kraju krajeva, sve je to lutrija.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs