(Branko Krstonošić)
Retko koji direktor sa bezmalo četiri decenije radnog iskustva i timom od preko 900 zaposlenih u Srbiji je tako iskreno skroman i neposredan kao Branko Krstonošić. Svoj profesionalni autoritet temelji na čvrstom znanju, dugogodišnjem iskustvu i odličnoj komunikaciji sa podređenima u kojoj jedino mesta nema za osećaj straha. Kaže da u karijeri nije imao nagle uspone i padove, dramatične zapleta i neočekivane obrte. Ne spada u grupu onih koji su rođeni pod srećnom zvezdom, nisu ga gurali nepotizam niti partijska knjižica, već znanje, strpljenje i iskustvo. Kaže da mu čak ni okolnosti nisu išle na ruku, jer mu se dešavalo da "promaši" skretanja za kraći i lakši put ka ostvarenju ciljeva. Sreće je, priznaje, imao jedino pri odabiru prvog posla, kada mu je diploma ekonomskog fakulteta otvorila vrata nekoliko prestižnih kompanija. Počeo je kao pripravnik u sektoru osiguranja, a kolege iz te branše će ga i ispratiti u penziju. Za više od tri decenije brige o budućnosti i sigurnosti drugih promenio je svega tri firme. Ne preskačući stepenike prešao je put od pripravnika do predsednika Upravnog odbora "Wiener Städitsche osiguranja", jedne od vodećih internacionalnih finansijskih kuća.
Priča o odrastanju i školovanju Branka Krstonošića je sećanje na neki drugačiji Beograd, naše društvo, navike i mentalitet, a uspeh u karijeri potvrda da kvalitetan kadar istrajava u svakom poslovnom okruženju. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka "zaplovio" je "Dunavom" i stigao do kormila uspešne beogradske frime poznate u celoj Jugoslaviji. Sledeća sigurna luka bilo je "Evropa osiguranje", prva grinfild investicija iz te branše u Srbiji, a za sličan projekt angažovala ga je i bečka "Vienna Insurance Group".
- Ako do penzije ostanem na poziciji predsednika UO "Wiener Städitsche osiguranja" u radnoj knižici imaću tri firme, sa skoro istom dužinom radnog staža - počinje priču za "eKapiju" Branko Krstonošić.
Leyland, tenkovi i statistika
- Za gimnaziju sam se, kao i većina mojih vršnjaka, opredelio za vreme raspusta između sedmog i osmog razeda, godinu dana pre upisa, jer sam želeo da budem miran pred onaj veliki odmor koji je počinjao u maju. Već posle prvog razreda gimnazije znao sam da ću izabrati prirodno-matematički smer. Četvrta beogradska gimanzija tada je bila u staroj zgradi na mestu Osnovne škole Franc Prešern, u šumi između nekadašnjeg Bulevara oktobarske revolucije i Maglajske ulice. Lepa stara zgrada se uvek mrdala kad je pored nje prolazila čuveni crveno-drveni autobus "Leyland" broj 32 koji je vozio od pozorišta na Trgu Republike do Ortopedske poliklinike na Banjici. Onda sam prešao u novu zgradu u Drajzerovoj i tamo završio poslednje tri godine. Sve je bilo novo i sređeno, ali se pola aprila nije moglo raditi od buke tenkova koji su vežbali za vojnu paradu, tako da smo odgovarali na "play-back"- priseća se Krstonošić.
Srednjoškolski dani ostali su mu u najlepšem sećanju, a pamti ih po velikom društvu, fudbalu, Partizanovim utakmicama, neponovljivim letovanjima na hrvatskom primorju.
- Ekonomski fakultet sam upisao na preporuku druga koji je tada bio apsolvent i iz njegove priče mi se dopao program obrazovanja. Na drugoj godini sam prešao na čuveni smer od kog su studenti uglavnom bežali, a to je bila ekonomska statistika. Razlog tome je bilo dobro matematičko znanje, a ja sam na tom polju bio najjači. Posebno u kombinatorici i relativnim odnosima.
Kaže da mu strudiranje nikada nije zadavalo glavobolje, tako da je 32 ispita položio u rekordnom roku, a sticanje diplome na vreme ni tada nije bilo pravilo.
- Diplomski ispit je zapravo bio 33. ispit i ni po čemu se nije razlikovao od uobičajnih provera znanja. Nije bilo leptirića i cvetića, pompezne pratnje i velike publike. Pošto su mi profesori čestitali, spustio sam se u bife u suterenu fakulteta i rekao drugarima – "Ljudi ja diplomirao". Oni kažu "Aj da častiš" i onda odemo u kafanu preko puta Doma omladine, u Makedonskoj. Posle jedno pola sata smo se razišli, a kada sam radosnu vest saopštio ukućanima i komšiluku počeli su da zvone telefoni. Jedno tri dana su me svi ljubili i tapkali po ramenu.
Kad je euforija prošla dobio je savet da ne traži posao odmah jer narednih 6 meseci neće moći da ide na odmor.
- To je bila korisna informacija, jer sam prethodnih pet šest godina svakog prvog jula išao na more, tako da sam čak pomerao i datum ispita kako bih ga uskladio sa terminima za odmor. U ekipi je bilo nas desetak, a plan za letovanje, odnosno osnovnu destinaciju smo birali odmah posle nove godine. Uglavnom smo dve nedelje provodili na obalama Hvara, u Makarskoj ili Poreču.
Kaže da ga roditelji nikada ni u čemu nisu forsirali, a istog pravila se kasnije i on držao kada se našao u njihovoj ulozi.
- Otac je dobijao informacije od majke i sećam se da me je možda samo jednom pitao "Slušaj hoću da znam dokle si ti dogurao na tom svom fakultetu?". Ja sam ga uputio na kuhinju gde je bila majka.
Odakle si ti?
Kada se pošteno odmorio i iskupao, krenuo je u potragu za poslodavcem.
- Nonšalantno sam poslao molbe na konkurs za nekoliko radnih mesta i gde god sam uputio zahtev pozvali su me u rok od tri do pet dana. Kada sam obavio razgovore svi su odgovorili - "Dođi da radiš". Tada su mi jedini put u životu sve kockice bile optimalno složene. Sve ostalo sam "ispromašivao", ne što sam bio neznalica ili nesposoban, već mi jednostavno okolnosti nisu išle na ruku. Kada sam završio osnovnu školu oni su završili fiskulturnu salu, a ja sam osam godina trčao napolju i zimi i leti. Kad sam završio gimnaziju doneta je odluka da se subotom više ne ide u školu, a bio sam i jedan od retkih koji od države nije dobio stan.
Tih 70- ih godina prošlog veka imao je nekoliko opcija gde je mogao da otvori radnu knjižicu. Od Narodne banke Jugolsavije, preko "Dunav osiguranja", predstavništva slovenačkih kompanija...
- Opredelio sam se za osiguranje jer su jednio oni u tom trenutku rekli da odmah dođem da počnem da radim, dok sam u drugim firmama morao malo da sačekam. Počeo sam kao pripravnik, a u kompaniji sam ostao 14 godina. Sve je išlo svojim tokom, nikada nisam imao velike slomove, nije bilo dramatičnih situacija i nisam se nikada previše "kidao" oko posla, mada sam uvek bio maksimalno posvećen. Iz "Dunava" sam otišao sa pozicije pomoćnika direktora sa osiguranje privatnog sektora, kad sam video da ne može više bog zna šta novo da se učini.
U "Dunav osiguranju" počeo je da radi prvog radnog dana po novoj godini, a bio je jedan od najmlađih.
- Šest meseci ranije ta kompanija je nastala spajanjem dve firme, tako da su me prvo vreme svi pitali "Odakle si ti?" Ja jednom kažem sa Dedinja, drugi put iz Beograda, dok nisam shvatio da oni zapravo žele da znaju iz koje sam od te dve došao. Posle sam kratko odgovarao "Ja sam pripravnik".
Seća se da je jedan od direktora u "Dunav osiguranju" rekao da ko jednom uđe u svet osiguranja, u njemu zauvek ostaje, a za sebe kaže je najbolja potvrda te teze.
- Ima nešto u tom osiguranju što me i posle više od tri decenije rada neverovatno privlači. To su ljudi sa kojima dolazite u kontakt jer pripadaju najrazličitijim industrijama, tako da teško dolazi do zasićenja.
Tradicija sigurne budućnosti
U "Dunav osiguranju" stekao je ogromno znanje, jer je u tom periodu taj sektor bio znatno više razvijen nego danas, a on je imao prilike da uči od vrhunskih stručnjaka.
- Položio sam deset ispita tokom pripravničkog staža i to je bila ozbiljna materija, jednaka ispitima na fakultetu. Osiguranje voli komfor, dobre uslove, ako je u okruženju loše onda ne može ni osiguranju biti dobro. Nekada je u našoj zemlji bilo oko milion životnih osiguranja, sada ih ima svega 250.000. Razloge treba tražiti u lošoj finansijskoj situaciji i drugačijem pristup kao što su bili kolektivni popusti i drugi alati za motivaciju.
Kaže da ne voli da "popuje" ljudima i da savete uglavnom daje bliskim prijateljima jer njima jednostavno može da kaže - Uradi tako, jer sam i ja to učinio..
U poslu ne toleriše netačnost, nepreciznost, kašnjenje.
- Mogu da shvatim neznanje, ali samo prvi i drugi put. Volim da radim sa mladim ljudima. lako se prilagođavam novim trendovima i nisam od onih koji imaju averziju prema promenama ne shvatam današnje nepoštovanje tuđeg vremena, tolerisanje stvari koje su nekada bile izraz nedostatka kućnog vaspitanja.
Jedna od stvari kojima je ostao veran ceo život je pecanje. Strast prema tom sportu ne jenjava od rane mladosti, a specijalizovao se za šaranski ribolov. Često je na Dunavu, gde ima i čamac, a povremeno poseti neko od jezera u našoj zemlji ili Bosni i Hercegovini. Sve što upeca vrati u reku.
Branko Krstonošić je oženjen i ima dva sina koja su takođe zaplovila u svet finansija. Stariji radi u banci, dok mlađi traži posao.
- To je ta velika razlika među sistemima. Ja sam mogao da biram gde ću početi da radim, a danas se zajedno radno mesto otima i po nekoliko stotina kandidata. Budućnost je vrlo nepredvidiva i zato je važno osigurati se na vreme. Zato se treba s vremena na vreme setiti slogana moje sadašnje kuće - Mislite na sebe, drugi se neće uvek setiti.
T.S.
| 
| 
