(Andreja Uršić)
Pre 12 godina na četiri točka spojio je dve velike ljubavi – brzinu i marketing. Od tada je promenio oko 50 automobila, radio za BMW, "Daewoo", "Mercedes", "Lexus", živeo u Beču, Minhenu, Budimpešti, Beogradu i Sidneju. Posle "jurenja" karijere po Evropi i Australiji rešio je da se ipak "parkira" u svom rodnom gradu, jer su Dunav, Sava i prijatelji iz detinjstva ono bez čega ne može. Do kancelarije na Vidikovcu Andreja Uršić danas stiže službenim autom "Chery Tigo", koji će, uveren je, uskoro osvojiti naše puteve.
- Ponuda da radim za "Chery" i uvedem taj kineski brend na tržište Srbije stigla je neočekivano - kontaktirali su me ljudi iz jedne "head hunting" agencije. Priznajem da sam u početku bio pomalo rezervisan, ali ubrzo sam shvatio da je u pitanju prava stvar, a prave stvari je ponekad teško prepoznati u njihovom začetku. Zato je važno biti prvi jer kada one postanu očigledne karte su već podeljene. Nikada u životu nisam oklevao, niti odustajao, i, ako trazite recept za uspeh, osnovni sastojci su odlučnost, istrajnost i hrabrost - počinje priču za "eKapiju" Andreja Uršić, izvršni direktor "Kvisa", generalnog distributera i uvoznika "Chery" vozila.
Za Uršića je adrenalin osnovno pogonsko gorivo. On ga pokreće bilo da je u automobilu, na skijama, rolerima, tenisu ili splavarenju Tarom. Veliki je ljubitelj pozorišta i filma, posebno ostvarenja u kojima glume Entoni Hopkins, Geri Oldman, Bora i Žika Todorović, Bata Stojković. Njegovu kancelariju krasi rad akademika Vlade Veličkovića, a fasciniraju ga dela iz epoha impresionizma i kubizma, naročito Mone i Pikaso.
Odrastao je uz zvuke "Pink Floyda", "Sex Pistolsa", "Clasha", "Duran Durana", "Dire Straits", EKV-a, dok od novijih pravaca voli tehno i haus. Od muzičkih idola iz detinjstva ostao je veran "Ribljoj čorbi", a pesme tog benda se skoro 30 godina provlače kroz Uršićev život.
Boli me mrak
Andreja Uršić osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, posle čega je upisao studije marketinga u Beču. Za austrijsku prestonicu opredelio se zbog tadašnjeg posla njegove majke, dok se nekog posebnog razloga za odabir fakulteta ne seća.
- U tom periodu živeo sam na relaciji Beč-Beograd, jer sam na svake dve, tri nedelje dolazio u Srbiju. Naravno, često su me posećivali i prijatelji iz škole, koji su ostajali kod mene i po mesec dana. U doba sankcija putovanje je bilo znatno otežano, tako da smo nekada čekali i po ceo dan da pređemo granicu. Naravno, snalazili smo se na razne načine. Pamtim jedan zemljani put preko njive, kojim smo često išli kako bismo što pre stigli do graničnog prelaza. Putovalo se kolima, vozom, autobusom, jer aviona jedno vreme nije bilo- priseća se Uršić.
Posle studija u Beču Uršić se vratio u Beograd gde je zapoceo karijeru u prestižnoj reklamnoj agenciji "Satchi&Satchi". Kaže da je u timu Neše Lozovića stekao ogromno znanje u oblasti marketinga.
- Onda sam, 1998. godine, dobio ponudu da radim u centrali BMW u Minhenu. Bio sam zadužen za marketing za Centralnoistočnu Evropu. Tamo sam bio godinu dana, a onda sam prešao u kancelariju u Budimpešti.
Posle 12 meseci provedenih u Mađarskoj nije nameravao da se vrati u Srbiju. Umesto toga je odlučio da ode u Australiju i podneo zahtev za dobijanje vize.
- Nisam želeo da živim u zemlji koju vodi Slobodan Milošević. Otputovao sam 3. septembra 2000, i da sam ostao još samo mesec dana, moguće je da se ne bih ni odselio.
Dobro jutro
Papire za Australiju dobio je u rekordnom roku i jedino je, kaže, čekao da prođe leto, da njegovi drugari počnu da rade.
- Otišao sam sam, a kada sam sleteo na aerodrom u Sidneju jedino društvo bila su mi dva kofera. Počeo sam da razmišljam šta je prvo što bi trebalo da uradim. Za početak to je bilo traženje dobre kafe, smeštaja i adekvatne plaže. Na jednoj od njih kupio sam novine i počeo da prelistavam oglase za posao. Bilo mi je porebno tri meseca da se uselim u stan koji sam želeo i nađem posao koji me ispunjava- seća se Uršić.
Dvoumio se oko toga da li da nastavi karijeru u sektoru auto industrije ili u reklamnoj agenciji. Iskustvo u BMW-u je bilo odlična referenca, posebno pozicija u centrali u Minhenu. To mu je i otvorilo vrata u kompaniji "Daewoo", gde je dve godine radio u sektoru marketinga.
- Kompanija je onda ušla u fazu promene vlasništva, budžeti su bili ograničeni i nisam više bio zadovoljan, niti dovoljno motivisan poslom. Shvatio sam da su u Australiji najrazvijenije finansijske usluge i proizvodi i da u toj oblasti ima dosta potencijala. Prešao sam u jednu finansijsku firmu koja se bavila davanjem kredita i različitim oblicima finansiranja. U noj sam radio godinu dana.
Kaže da promena sredine i odlazak na drugi kontinent za njega nisu bili tako veliki šok, a na Sidnej se vrlo brzo navikao.
- Kada se rodite u Beogradu i do 18 godine živite u Jugoslaviji, a onda se ta zemlja preko noći raspadne teško da neka promena prebivališta za vas može biti šok. Posle dešavanja 90-ih godina u Srbiji, prijao mi je uređen sistem koji zaista besprekorno funkcioniše- objašnjava Uršić.
Priznaje da mu Australija često nedostaje i već nekoliko puta joj se vraćao od dolaska u Beograd. Zašto je napustio?
- Napunio sam 30 godina i rešio sam da počnem da donosim dugoročne, ili barem srednjoročne planove. Razmišljao šta je to što meni u životu najviše znači- da li je to plaža na kojoj sam, ili ljudi sa kojima sam. Onda sam shvatio da su Dunav i Sava sa mojom prijateljima ono bez čeka ne mogu. Tada sam se vratio.
Zelena trava doma mog
Uršić je u Beograd doputovao neposredno pre 12. marta 2003. godine, i kaže, da je sačekao malo najverovatnije se ne bi odselio iz Sidneja. Po drugi put je kofere spakovao nekoliko dana pre bitnih datuma u našoj novijoj istoriji.
- Kada sam odlučio da se vratim kući dobio sam informaciju o otvorenoj poziciji u "Mercedesu" u Beogradu i još iz Australije sam se prijavio za posao. Samo mesec dana nakon povratka počeo sam da radim u toj kompaniji, gde sam proveo pet godina. Rad u "Mercedesu" je zaista jedno od najlepših poslovnih iskustava koje sam imao.
Nakon "Mercedesa", Uršić je presao u "Lexus" zbog pozicije koja mu je u tom trenutku bila ponuđena, a dodatni razlog bio je izazov uvođenja premium brenda na srpsko tržište.
- Bio sam na pozicija menadžera za "Lexus", a radna atmosfera u "Toyoti", koja je zastupnik "Lexusa", je fantastična. Voleo bih da deo tog okruženja stvorim i u "Kvisu". Nesrećni faktor je što je samo mesec dana nakon što smo mi krenuli u posao počela svetska ekonomska kriza. Glavni adut za prodaju je bio popust, a kada lansirate premium brend, to nije baš dobro. To nam je dosta poremetilo planove koje smo imali za srpsko tržište.
Ja ratujem sam
Imao je sreće da radi sa vrhunskim stručnjacima a kaže da je najviše znanja "ukrao" od Hatmunda Majera, nekadašnjeg direktor "Mercedesa" u Beogradu.
- Od njega sam učio kako treba raditi, ali sam dosta učio i od drugih ljudi kako ne treba raditi, što je takođe jako bitno. Cenim odgovornost, upornost i posvećenost poslu, a ne volim aroganciju, spletkaranje, ljude koji ne umeju da slušaju i greške načinjene iz gluposti.
Jedan je od onih koji život konzumiraju velikom kašikom i ne čekaju da im se kockice slože same, već pobeđuju Rubikovu zagonetku. Ne misli da je neko imao sreće ako mu je ljubav iz detinjstva postala zanimanje, već dovoljno upornosti i snage da mladalačke snove sporvede u delo. Uršić je od uvek voleo automobile.
- Prvi auto koji sam kupio bio je "Golf" dvojka. Posle toga sam imao nekoliko BMW-a, volvoa, i ne sećam se više.
Prvi na Uršićevoj listi omiljenih četvorotočkaša je "Porsche Carrera". Iako opčinjen brzinom, nikada ga nisu privlačili motori, ali može se reći da je fan Formule 1.
- Poslednjih nekoliko godina nema vozača koji mi je posebno drag, Montoja je mogao da postane vrhunski vozač, a moj idol je bio brazilski vozač Aetron Sena.
Da li zbog Brazila i Sene, tek omiljena turistička destinacija Uršića je Rio de Ženeiro. Od zimskih centara izdvaja Kicbil i Zelden u Autriji, čije je ski staze nedavno savladao.
- Kopaonik obožavam. To je planina kojoj se stalno vraćam. Možda zato što smo svi bar jednom spuštali niz njene padine, možda zato što je "u komšiluku". Kakav god smeštaj i usluga bili, ja prema tom centru imam poseban odnos i visok prag tolerancije.
U Beogradu je stalni gost kafića "Absinth" i "Pastis", leti "Sounda", a za hranu su zaduženi "Tica’s", "Zaplet", "Klub književnika"...
Umereni je hedonista, trudi se da živi pametno i zdravo, s povremenim zaustavljanjima van staze.
T.S.
| 
| 
