Aleksandar Timofejev, direktor i glavni i odgovorni urednik RTV "Studio B" - Glasnik s bubnjevima

U jednom trenutku na čelnim mestima svih ovdašnjih relevantnih televizija bili su ljudi koji su prošli školu na „beogradskoj televiziji“ koja postoji 40 godina. Sjajno je, kaže direktor te televizije, što svojim duhom i školom ova redakcija „izbacuje“ dobre novinare, dok je manje lepa strana priče to što se, kao u domaćem fudbalu, tu novinar izgradi, a onda ode negde drugde da unovči znanje

Kad bi se na jedan dan okupili i negde otputovali svi novinari i urednici koji su nekad radili na Studiju B, retko bi koji radio ili televizija mogli napraviti ozbiljnu emisiju i program, jer malo je ozbiljnijih ljudi iz struke koji u nekoj fazi svoje karijere nisu prošli kroz ovaj prestonički medij.

„U jednom trenutku na čelnim mestima svih relevantnih televizija su bili ljudi koji su prošli školu na ovom radiju, kasnije televiziji. Tanja Jordović na Pinku, Bojana Lekić na RTS-u, Dragana Milićević na Studiju B, Veran Matić i ja na B92“, priča direktor ove medijske kuće Aleksandar Timofejev.

Sjajno je, kaže, što svojim duhom i školom, ova redakcija „izbacuje“ dobre novinare, a manje lepa strana priče je što se, kao u domaćem fudbalu, tu novinar izgradi, a onda ode negde drugde da unovči svoje znanje.

„Pokušavam da prekinem tu tradiciju, da finansijski ne budemo lošiji od ostalih, da dokažem da nacionalna televizija ima više gledalaca, ali da je prestižno raditi i na beogradskoj televiziji, jer Beograd je srce, duša, mozak i novčanik Srbije“, kaže Timofejev. Ipak to „B“ u imenu ne odnosi se na glavni grad, već na Borba, jer su novinari ovog dnevnog lista pre 40 godina pokrenuli radio pod ovim imenom.

Te 1970. ozbiljno se ušlo u priču o prvom nezavisnom radiju u ovom delu Evrope, bez obzira na to što se kao rođendan piše 1. april. I bez obzira na to što su šarm radiju davali radio-prenos striptiza ili pomerene vesti koje nisu išle tačno u pet nego u pet i pet, u šest i šest, sedam i sedam... „U to vreme, vesti Radio Beograda počinjale su na pun sat i pošto bi se čuo gong, usledilo bi neko partijsko saopštenje. Pomeranjem vesti, ideja je bila upravo da se razbije taj kliše, ali i da se ne prekida pesma“, priča Aleksandar Timofejev o kući u kojoj je počeo karijeru.

Prošao je sve faze – od honorarca do stalno zaposlenog na radiju, pa televizijskog novinara, do urednika i prvog čoveka radija i televizije. „Lagodnije je biti novinar. U svojoj emisiji ’Od trača do istine’ sve sam radio sam, smišljao temu, zvao goste, vodio emisiju, snimao je bukvalno noseći kameru, sa smešnim scenama kad okrećem objektiv da bih sebe ukadrirao. Samo nisam sam montirao jer to ne znam. Tad sam bio kriv samo ako ja šta pogrešim. Sad sam kriv ako pogreši bilo ko od oko 250 zaposlenih“, poredi svoja dosadašnja zanimanja. Radio mu je ostao najveća ljubav. Njemu i gotovo svim novinarima koji su sedeli u gluvoj sobi ili radijskom studiju, tvrdi.

Samo kad bi plate bile jednake televizijskim. Ali, to je nemoguća mislija, jer radio više nikad neće biti ono što je bio.

Instant urednik

I tako je sa aerodroma direktno seo u uredničku fotelju i list je oživeo. Iz tog perioda najčešće se seti Kineza koji su štampali te njihove novine. „Rok je bio osam uveče, a mi smo ga redovno probijali. I kad gazda dođe u tri ujutru oni ga iznervirano pitaju – pa dobro, zašto opet kasnite, a on im odgovori: ali, nama su ubili predsednika u Srbiji... Kinezi bi prihvatili izgovor i prionuli na posao. Što ne bi bilo zanimljivo da gazda tu istu priču sa ubijenim predsednikom nije svaki put valjao tim istim Kinezima i oni bi svaki put prihvatali opravdanje bez pogovora“.

Nije nameravao da ostane, vratio se, kao što je obećao kanadskom ambasadoru koji mu je dao vizu ni sam ne verujući da će ga ponovo videti u Srbiji.

Nije ga mnogo privlačila ni Rusija, iako mu je deda bio donski kozak. Pobegao je deda u Srbiju kad je izgubio rat i nikad više nije video niti čuo ništa o svojima koje je ostavio u Rusiji. Ubrzo se oženio i Mađaricom protestantkinjom, što mu ruska zajednica u Srbiji nikad nije oprostila, pa je bio izopšten iz te zajednice.

Aleksandru je ostala samo karta Rusije koju je deda doneo sa obeleženim mestom na kom je bila njegova kozačka stanica. Nije nikad otišao tamo, ali se raspitivao, na tom mestu izgrađene su fabrike i ne bi imao šta ni da vidi. Pokušao je da nađe i nekog od familije tamo, ali nije uspeo, jer su Timofejevi u Rusiji kao Petrovići u Srbiji, mnogo ih ima i teško je ući u trag ko je kome rod.

Kod njega je Rusija sačuvana u imenima ćerki. Starija se zove Asja, mlađa Ženja. „Kad sam otišao u rusku crkvu da krstim stariju ćerku, pop me samo pogledao kad sam rekao Asja, jer to u Rusiji nije pravo ime, već nadimak od Aksinja. Kao ona iz romana Mihaila Šolohova. Kad sam doveo drugu devojčicu i rekao Ženja, on je rekao – ma nemoj me više sa tim nadimcima, ona će biti Evgenija. Samo je zovemo Ženja, kao najmlađa ćerka pesnika Mike Antića“.

One su mu „otele“ svo slobodno vreme. Ništa više od muzike kojom se bavio u mladosti. Em nema vremena, em su mu iz Bitefa ukrali bubnjeve. „Ali nasledio sam veliku direktorsku kancelariju u Beograđanki gde taman ima mesta za jedne elektronske bubnjeve, pa bih mogao da ih sviram u trenucima opuštanja. Zato sam rekao kolegama da ponude nekoj kompaniji koja prodaje muzičke instrumente da mi pozajme takve bubnjeve i da se potpišu na njima, a ja garantujem da će to biti dobra reklama, jer kroz moju kancelariju dnevno prođe 30 relevantnih ljudi koji to mogu zapaziti“, kaže Timofejev. I obećava da će ih vratiti kad se zadovolji.

poziv na pretplatu na na www.emportal.rs