Ivana Španović, atletičarka - porodična strast

(Foto: mozzart sport)

Još otkako je kročila na tartan stazu, Ivana Španović je pokazala da će livnice širom sveta imati mnogo posla kako bi izlile sve medalje koje će osvojiti. Kolekciju odličja je danas, pre Ivaninog 20. rođendana, skoro nemoguće nabrojati, a Milan Vuković je prilikom posete skakačici u dalj u rodnom Zrenjaninu dobio potvrdu da je slučajnost retka pojava – njena majka Vesna, nekada odlična sprinterka, poseduje ništa manje impresivnu "zbirku priznanja" koja je i "naterala" Ivanu da počne da se bavi atletikom i postavi nove granice u porodici. Samo, ona se tu nije zaustavila

Sigurno je poznajete. Čak i ako ne pratite atletiku. Ona vas ove zime "posmatra" s bilborda širom Srbije i zajedno s Nađom Higl i Vladom Divcem podseća da je mleko izvor energije, vitalnosti i zdravog života.

Za razliku od mnogih čije vam se face smeškaju s TV ekrana, novinskih naslovnica, a imaju običaj i da "iskoče iz frižidera", a koji se nijednim svojim delom ne izdvajaju od "običnih ljudi", onda ima debeo razlog da bude tu gde jeste – iako još nije proslavila 20. rođendan drži nacionalni rekord u skoku u dalj, a kolekcija medalja joj je toliko velika da čak ni ovih 10 stranica koje MOZZART Sport odvaja za rubriku "Stvari lagane" ne bi bile dovoljne za nabrajanje…

Ivanu Španović, svetsku juniorsku šampionku i evropsku vicešampionku, naša ekipa posetila je u rodnom Zrenjaninu i za vreme jednog pre podneva se uverila da sportski rezultati nisu jedina vrlina ove 20-godišnjakinje. Ivana pleni lepotom, vaspitanjem, skromnošću i – ekstravagantnom frizurom.

(Foto: mozzart sport)

- A-ha-ha… Da, verovatno je frizura ono što ljudima prvo upada u oči. Odlazim dugo kod istog frizera. Ume savršeno da iskreira svaku moju zamisao. Modu pratim toliko da znam šta je u trendu, a opet da bude sve u granicama ličnog ukusa i zadovoljstva. Ne bavim se manekenstvom, ali bih volela. Bila sam na jednoj reviji kao model i mogu da kaćem da je to veoma interesantno iskustvo. Radujem se ponovnom poziranju – kaže Ivana na početku razgovora za MOZZART Sport.

Ono što svakako dominira u domu porodice Španović, u kojem nas je Ivana dočekala zajedno s majkom Vesnom, jesu njene medalje. Ali, već na prvom koraku može da se primeti i dobar muzički ukus, s obzirom na to da smo razgovor vodili uz prijatne tonove jedne od Bočelijevih arija. Otišli smo i do dvorane gde Ivana ponekad trenira i obišli Karađorđev park. Ivana kaže da je za sva ta mesta vezuju lepe uspomene, ali i da retko ima priliku da ih posećuje, pošto je sve češće u Novom Sadu, gde je dobila stan na korišćenje.

- Čini mi se ponekad kao da sam vreme kod kuće provodila samo u pripremama i isčekivanju brojnih putovanja i takmičenja koja sam imala kroz celo detinjstvo. Nemam osećaj da polako napuštam Zrenjanin, jer kada čovek zna da ga negde uvek očekuju dragi ljudi i osećaj dobrodošlice, onda je nevažno da li odlazim na kraće ili duže vreme. Nemam problem s nostalgijom, jedino što ponekad osećam jeste da polako nestaje onaj osećaj bezbrižnosti i naivnog pogleda na svet.

U Ivaninom domu sreli smo i dve mačke. Prilično pitomu crno-belu i opasnu persijsku, s tamno crvenim očima. Na vreme smo upozoreni da joj se ne približavamo, jer nije baš naklonjena nepoznatim osobama. Savet smo poslušali.

- Obožavam životinje i kroz čitavo detinjstvo bila sam okružena mačkama, psima, hrčcima, belim miševima, akvarijumskim ribicama… U jednom periodu imala sam odraslog belog zeca sa tri mačke. Sada se moje mace šepure same po stanu i bore za svu pažnju ukućana. Persijska mačka nosi ime Zlo, koje je najbolje opisuje. Izraziti je individualac, ima različita interesovanja i potrebu da ispituje gde su granice našeg strpljenja. Nina, crno-bela maca, je kao dama u godinama. Očarava neodoljivim, pomalo razrokim pogledom i karakterom ostarelog namćora. Malena je treća maca koja je trenutno odsutna. Ostavlja utisak princeze. Bešumno se kao crna senka pojavljuje i nestaje. Sa te tri mace nikad nije dosadno.

Da krv nije voda vidi se i na Ivaninom primeru. Naime, njema majka Vesna se nekad bavila atletikom. Bila je sprinterka. Ivana ne krije da je od malena bila impresionirana maminim medaljama koje su visile na zidu.

- Uvek su mi golicale maštu. Stalno sam se pitala zašto ja nemam nešto slično. Mislim da su upravo ta mamina odličja bila presudna u odluci da počnem da treniram atletiku. Pokušala sam prvo s karateom, na trening sam otišla s rođenim bratom Nemanjom, međutim, shvatila sam da mi taj sport ne drži pažnju. Oduvek sam bila hiperaktivna, a karate nije mogao da me umori. Probala sam potom nešto drugo, zavolela atletiku i sebe pronašla u tom sportu. Roditelji su uvek bili moja podrška, ali mi nikad ništa nisu nametali. Uvek su podsticali atmosferu u kojoj sam rano mogla da afirmišem sopstvene stavove. U odlukama mi je pomogao osećaj čvrstog oslonca u kući.

Ivana je nedavno upisala fakultet FABUS u Novom Sadu. Odlučila se za poslovnu ekonomiju. Kako kaže, ne zna šta je čeka u budućnosti i želi da stekne diplomu.

- U sportu ništa nije sigurno. I toga svako od nas mora da bude svestan. Ne možemo da predvidimo kako će nam se odvijati karijera i koliko će biti uspešna. Imam ambiciju da završim fakultet i sigurno ću to i učiniti.

Iako još nema 20 godina, Ivana je obišla mnogo gradova i država. Učestvovala je na raznim takmičenjima na skoro svim kontinetima. Ipak, vremena za neku vrstu turističkog obilaska i sticanja jačeg utiska o mestima na kojima je boravila nije bilo.

- Upoznavala sam se s drugim gradovima i zemljama uz pomoć časopisa ili interneta. Volela bih da ponovo obiđem neka mesta, ali bez bilo kakvih obaveza. Onda bih mogla da kažem šta mi se i zbog čega zaista najviše dopada. Zasad, najlepši grad u kojem sam bila jeste Sevilja. Što se tiče nekog trajnog odlaska u inostranstvo, mislim da se ne bih pokajala da odem u bilo koju zemlju. Samo da ima bar jedan atletski stadion gde bih mogla da treniram…

Mnogi misle da je atletika Ivanina jedina preokupacija. Opravdano, s obzirom na to joj status popularne i uspešne sportiskinje, kao i mnogo važnih i velikih rezultata nisu pali s neba. Treninzi joj jesu prioritet, ali daleko od toga da nema druga interesovanja...

- Atletika je individualan sport i moram da budem maksimalno posvećena. Na stazi i van nje. Ne mogu da kažem da je to moja opsesija, ali moram stalno da ulažem u sebe. Jer taj trud se gotovo uvek isplati. Pored sporta, pronađem vremana za obrazovanje, prijatelje, knjige i, naravno, muziku. Obično se odlučim za beletristiku ili nešto od psihološke literature. Učim da kontrolišem i vladam umom. Retko odlazim na koncerte. Kad mi se sluša nešto određeno, pustim to kod kuće i uživam. Često odlazim i u bioskop. I moram da kažem da nisam ovisnik o fejsbuku. Koristim ga ponekad i to samo kad sam u inostranstvu. Što se popularnosti tiče, svakako da godi, a meni najviše prijaju komentari mališana. Kad puni nekog strahopoštovanja priđu i zamole za autogram ili fotografiju. Takve stvari mogu da mi izmame osmeh na lice kao retko šta drugo.

(Foto: mozzart sport)

Nije mnogo vremena prošlo od kad je Ivana napunila osamnaest godina. Ulazak u punoletstvo najčešće obeleži neka dobra žurka, a tako je bila i kod nje. Dobro pamti i kako je protekla proslava…

- Pa recimo da je 18. rođendan prošao bolje nego što sam mogla i da poželim. Bila sam na takmičenju na kojem sam ispunila olimpijsku normu. Doping kontrola je, međutim, dugo trajala, pa sam kao zvezda večeri zakasnila na sopstvenu žurku. Ali, ništa nije moglo da pokvari dvostruki razlog za slavlje - em punoletstvo, em odlazak na Olimpijske igre.

Drugi razlog zbog kojeg skoro svi željno iščekuju 18. rođendan je mogućnost dobijanja vozačke dozvole. Ni tu se Ivana ne razlikuje od većine. Vožnju obožava i zato veliki deo vremena provodi u svom sitroenu "C1".

- Od malena sam tati sedela u krilu i mučila ga da me vozi po naselju. Gledala bih kako menja brzine i jedva čekala da porastem kako bih sama vozila. Obožavam vožnju, volim brzinu, mada se i kontrolišem, jer je novi zakon o saobraćaju zaista rigorozan. Stvarno se super snalazim u svom "autiću".

Ivana nikad nije krila da je veliki navijač Crvene zvezde. Ali, na njenu žalost, nema mogućnost da često ide na stadion.

- Jao, jesam fan i to baš veliki. Žalim što ne mogu da navijam na stadionu, sve ređe sam kod kuće, ali zato crveno-bele pratim preko TV-a. I koristim svaku priliku da odem na utakmicu.

Srbija je zemlja koja nema mnogo razumevanja za individualne sportove, pa su uslovi u kojima treniraju, između ostalih, i atletičari – katastrofalni. Zato se često događa da veliki talenti odlaze u inostranstvo, uzimaju državljanstvo zemalja u kojima su ih primili i kasnije osvajaju medalje pod njihovom zastavom. Ivana se nada da neće biti u takvoj nedoumici.

- Volim Srbiju. Čini me tužnom to što nekako podsvesno znam da se gotovo ništa neće promeniti. Ali zaista se iskreno nadam boljoj situaciji. I dokle god budem mogla, braniću naše bolje. Sve do trenutka kada budem osetila da idem unazad zbog nedostatka uslova. Mnogo su uzeli druga državljanstva jer nisu imali izbora. Ako se nešto ne promeni, mislim da ćemo biti u problemu da mlade motivišemo da se bave sportom – zaključila je Ivana Španović.

izvor :