Nikola Radović, Rank Properties - Problemi me ne interesuju

Voli da se osloni na sopstvene snage. Čak i do Kana uglavnom vozi sam jer ne želi da zavisi ni od koga, pa ni od pilota u avionu. Nikad se nije pokajao što se vratio u Srbiju iako je imao priliku da radi na mnogo ugodnijim mestima za život jer, kako kaže, kad donesete odluku, morate da budete dosledni, a ne da je stalno preispitujete

Istog dana kad je počelo NATO bombardovanje, 24. marta 1999, Nikola Radović, tada diplomac, a danas vlasnik i direktor Rank Properties, kompanije koja se bavi prometom i konsaltingom u nekretninama, izvadio je novu ličnu kartu.

Taman se vratio iz Madrida i odlučio da da sebi malo oduška nakon sedam godina života i učenja u inostranstvu. Bombardovanje baš i nije očekivao, no, kako kaže, iako zvuči patetično, lakše mu je bilo da tada bude kod kuće, uz svoje, pošto u suprotnom „briga ubije“. Pričali su mu prijatelji koji su u to vreme bili van zemlje da su mnogo teže podneli taj period.

To je i bio jedan od razloga što se nije skrasio ni na Balearima, Palma de Majorki, Galiciji, Andaluziji, niti u bilo kojem drugom mestu u Španiji koju je prokrstario uzduž i popreko. Da je Srbija tih godina bila mirna i dosadna zemlja i da se sve vreme boravka u inostranstvu nije borio protiv „neznanja, nerazumevanja i grubih osuda“ mnogih ljudi, možda bi danas i bio menadžer u nekom lancu hotela u Marbelji, poznatom letovalištu. Ovako, nikad nije ni razmišljao da ostane, jer ne bi mogao da postigne svoj maksimum. „Moja je ideja bila da studiram, da steknem znanja i praksu i da to kasnije primenim u Srbiji“, kaže Radović.

Sam svoj majstor

Sa diplomom biznis administracije se prvo zaposlio u Fudbalskom savezu Srbije i Crne Gore, pa u Koneku, ekonomskom birou za konsalting u privatizaciji, a potom u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), gde je „pohvatao osnovne konce“ funkcionisanja domaćeg tržišta nekretnina. Prelazi u Forton International, da bi prošle godine usred najvećeg strmoglava tržišta, otvorio firmu, čiji je vlasnik i direktor. „Fali još samo da okačim sopstvenu sliku iznad stola“, šali se i dodaje kako su zapravo krizne godine jako dobre da se bude agresivan.

„Krizne godine su odlične za širenje, jer tad treba da se ’napada’ segment tržišta sa kojeg se konkurencija povlači i ima restriktivne strategije“, smatra Nikola. U to ime, njegovo preduzeće Rank Properties, koje se bavi davanjem i uzimanjem pod zakup, prodajom i kupovinom, kao i konsaltingom, analizom stanja na tržištu, procenom vrednosti nepokretnosti, već posluje u Hrvatskoj, a planira uskoro da se proširi u tri najveća srpska grada i na crnogorsko tržište.

To što je započeo i razvija biznis u momentu kad je većina stavljala ključ u bravu ima veze i sa karakterom, jer preduzetničkom duhu nije sklon onaj ko nije uporan. „Volim da se oslonim na sebe i radim ono što volim. Dešava se da namirim kiriju, plate i da mi maltene ništa ne ostane na kraju meseca, pa sam ipak jako srećan. Kao što sam srećan svaki put kad zaposlim nekog novog“, kaže sagovornik Ekonom:easta. Tvrdi kako veoma ceni ljudsku upornost, jer je „lepo znati identifikovati probleme, ali treba imati rešenje“. „Stalno ponavljam saradnicima da me ne interesuju problemi, već rešenja.“

Nikola se priseća kako je u jednom momentu bio svojevrstan menadžer za odnose sa javnošću poznatom košarkarškom treneru Željku Obradoviću. „On je tad imao lokal pod nazivom Kafana u Madridu, gde su se služili ajvar i užički sir i u koji sam stalno dovodio kolege sa fakulteta.“ Ondašnji mentalitet mu je mnogo više prijao nego dok je bio u Luganu kao student godinu dana. Ne samo da su ga Španci fascinirali jer su veseliji, otvoreniji i srdačniji narod, nego zato što su i oni imali drugačiji stav prema njemu.

„Oni su formirali mišljenje o Srbima na osnovu profila ljudi koji su tad bili tamo, a to su bili mahom sportisti, po kojima su nas i poznavali. U Švajcarskoj je to sasvim drugačije. Tamo su ljudi tipični gastarbajteri koji su otišli trbuhom za kruhom i okupljaju se jednom mesečno na tezgarenju neke pevaljke iz Srbije.“

Inostrani kontakti su mu dakako pomogli u sadašnjem poslu, ali mu je ipak najviše značilo to što je naučio razlike u poslovnim manirima. Šta ljudi sa različitih meridijana očekuju od poslovnog partnera i kako razmišljaju. Međunarodno iskustvo je, veli, dobro da bi se spoznale svoje i poštovale tuđe vrednosti.

„Znam dosta primera kad je sklapanje posla otišlo nizbrdo zbog banalnih stvari, agresivnih običaja gostoljubivosti. Ima ljudi koji dođu u Srbiju i ne znaju šta ih je snašlo. Najinteresantnije se greške dešavaju u saradnji sa onima za koje vladaju određeni stereotipi i predrasude. Recimo, mladom ruskom menadžeru nije baš stil da ’sabije’ litar votke tokom poslovnog ručka. Striktni su, čak možda profesionalniji nego ljudi koji dolaze sa Zapada“, smatra Radović. On se lično nikad nije pokajao što se vratio u Srbiju iako je imao priliku da radi na mnogo ugodnijem mestu za život, barem kad je klima u pitanju. „Nisam u tom pravcu ni razmišljao. Kad donesete odluku, morate da budete dosledni, da je ne preispitujete“, kaže.

Danas mu je draže da ode svojim automobilom na primer do Kana, jer ne voli da zavisi ni od koga, pa čak ni od pilota u avionu. Nikad ne putuje u zemlje sa turističkim vodičem, već mu je draže da sam istražuje. Nije to nužno neka atraktivna destinacija, putuje i po Srbiji. To zato što mu je najbitnije da dosta vremena provede u prirodi, na otvorenom. „Želim da imam što više uspomena da bih mogao da ih se prisećam i na taj način ponovo proživljavam kad jednom ostarim“, zaključuje sagovornik Ekonom:easta.

poziv na pretplatu na