Kako izvoziti suve šljive na rusko tržište?

Za izvozno orjentisane proizvođače suvog voća iz Srbije, Ruska Federacija predstavlja veliki potencijal, ne samo zbog bescarinskog plasmana robe, već i zbog tržišta koje beleži stalni rast i povećanje uvoza svih vrsta ovih proizvoda. Rusija je osmi po redu uvoznik suvih šljiva u svetu (posle Nemačke, Japana, Velike Britanije, Italije, Meksika, Brazila i Belgije), a Srbija u tom uvozu učestvuje sa svega 1%. U periodu od 2002. godine do 2006. godine uvoz suve šljive u Rusiju je porastao za 48%, a u 2007. za čak za 74%.

Na tržištu suvog voća zastupljene su i razne mešavine, grožđe, dok je potrošnja sušenih kajsija i jabuka duplo manja u poređenju sa šljivama. Dodatna prednost izvoza sušenog voća u Rusiju je to što je reč o izvozu prerađevina, što značajno povećava cenu robe proizvođača.

Srbija međ` šljivama

Izvoz šljive u ukupnom izvozu svežeg voća iz Srbije čini samo 10% , a prinosi po stablu u našoj zemlji su oko tri puta niži proseka Evropske unije. Proizvođači ovog voća u Srbiji uglavnom se žale na zahtevne standarde koje propisuje Ruska federacije, visoke troškove transporta i nedostatkom novca za nove investicije u proizvodne pogone.

S druge strane, među dobrim iskustvima je Fabrika za sušenje voća u Osečini, otvorena u avgustu 2009, koja ima godišnji kapacitet od 3.000 tona. Skoro celokupna godišnja proizvodnja šljiva, višanja, kajsija, krušaka, jabuka i ostalog voća koje će se sušiti, biće izvezena na tržište Rusije, Egipta, Nemačke, Austrije, Italije, Hrvatske, Slovenije i drugih zemalja, a izgrađena je zajedničkim sredstvima osečinske "Inteme" i ruskog investitora, uz finansijsku podršku Fonda za razvoj Srbije.

Trendovi na tržištu suvog voća u Rusiji

Uočeni tržišni trendovi su prisustvo su povećanje broja brendova i prepoznavanje ukusa proizvoda od strane krajnjih potrošača. Kvalitet proizvoda neprestano raste i istovremeno najskuplji brendovi odlaze sa tržišta, dok je konzumiranje upakovanog suvog voća izjednačeno sa neupakovanim (rifuznim). Potražnja na godišnjem nivou je uglavnom stabilna i jedino se tokom leta oseća mali pad potražnje.

Najznačajnije zemlje izvoznice suve šljve u Rusiju su: Argentina 43%, Čile 17%, Tadžikistan 12%, Ukrajina 8%, Moldavija 7% i Uzbekistan 4%.

Neka od preduzeća prisutna u Moskvi koja uvoze, pakuju i distribuiraju sušeno voće maloprodajnim lancima pod sopstvenim brendom su: "GoodFood", "Frunut", "Naturalnye Producty", "Karavan-produkt", "Rikind-A", "Naturfoods", "Rikind-A", "Dried Fruits Department", "AnanasM", "Moskovskaya orehovaya kompaniya", ZAO.

Najznačajnije grupe kupaca suvog voća u Rusiji

Vojska

Ruska vojska koristi mešavine suvog voća koje se sastoje od grožđa, šljiva, jabuka, krušaka i malih količina ostalog voća. U prošlosti svi sastojci su posebno poručivani ali se danas kupuju gotove mešavine zbog lakše podele u porcije. Vojska (uključujući vojne akademije i vojne medicinske ustanove) nabavlja suvo voće iz jednog centra. Centralno odeljenje za nabavku materijala i opreme za vojsku redovno objavljuje tendere u cilju odabira glavnog snabdevača za suvo voće. Tenderi se redovno objavljuju u sredstvima javnog informisanja.

Jedna od mogućnosti informisanja je i web adresa http://www.oboronpromcomplex.ru

Izbor snabdevača se bira prema usaglašenosti sa GOST-om (državnim standardima), prihvatljivosti cene, mogućnosti isporuke potrebnih količina i pouzdanosti snabdevača (analiziraju se iskustva sa prethodnim snabdevačima).

Najčešća pakovanja za vojsku su od 30 do 50 kg, a bezgotovinsko plaćanje se vrši svaka 3 meseca.

Hoteli, restorani, maloprodaja

Grupe kupaca interesantne za saradnju su i lanci hotela i restorana kao i maloprodaja. Treba znati da maloprodajni lanci kupuju suvu šljivu od ruskih veleprodavaca i veoma retko su zainteresovani za direktan uvoz. Oni kupuju već upakovanu i brendiranu suvu šljivu u konzumnim pakovanjima ili ih pakuju pod sopstvenom markom (npr. "Kopejka" u "Kopejka" maloprodajnom lancu ili "Nush product" u "7Kontinent" maloprodajnom lancu).

Pakovanje suvog voća za rusko tržište

Najčešći način pakovanja suvih šljiva za rusko tržište su kartonske kutije od 10 kg, ali kupci suvih šljiva ponekad zahtevaju pakovanja od 5 kg. Unutrašnja strana kutija se uglavnom prekriva polietilenskim folijama koja štiti šljive od dodatnog isušivanja i insekata.

Vrsta ugovora i način plaćanja

Ugovori se najčešće potpisuju za period od nekoliko meseci do godinu dana, počev od septembra, a dinamika isporuke je jednom mesečno, po potrebi i češće. Ukoliko postoji deficit na tržištu, ruska firma najčešće dodatno poručuje sušeno voće bez ugovora ili potpisuje novi ugovor.

Načini plaćanja su različiti u zavisnosti od kompanije sa kojom se sarađuje. Neke kompanije plaćaju unapred ali najčešće kada po prvi put uvoze plaćaju nakon isporuke. Postoje primeri uvoznika koji kupuju po ceni sa osiguranjem i vozarinom (CIF). Ukoliko im je sušeno voće hitno potrebno mogu pristati na plaćanje unapred, ali najčešće predlažu plaćanje 10% posle potpisivanja ugovora, zatim 50% i nakon prijema robe ostalih 40%.

Veletrgovinske cene suve šljive prvenstveno zavise od sorte suve šljive i od zemlje porekla. Fluktuacija cena tokom godine može se kretati od 20% do 30%. Cene dostižu maksimum na početku sezone berbe (avgust - septembar) a minimum početkom leta.

Problemi prilikom izvoza suvog voća za Rusiju

Najčešći problemi koji se javljaju prilikom izvoza suve šljive na rusko tržište odnose se na kvalitet proizvoda. Da bi se ovi problemi izbegli, najvažniji uvoznici najčešće zahtevaju uzorak pre konačnog sklapanja ugovora. Drugi problem koji se javlja je nemogućnost izvoznika da zahteve tržišta u toku najveće potražnje u sezoni.

Preduzeća iz oblasti prehrambene industrije i ostali industrijski kupci uglavnom rade sa pouzdanim izvoznicima sa kojima su ostvarili stabilnu saradnju. Preduzeća koja kupuju veće količine suve šljive su zainteresovana za direktan uvoz, a ukoliko porudžbine nisu velike najčešće kupuju od distributera. Ugovori se najčešće potpisuju za period od pola godine ili jednu godinu i nakon toga se produžuju. Ponekad ugovor sadrži fiksnu cenu (npr. vojska, restorani), dok se nekad nova cena određuje za svaku novu isporuku. Prevoz i isporuku najčešće organizuje izvoznik ali ponekad to radi i uvoznik, što se najčešće dešava u slučajevima hitne potrebe na tržištu.

Zemlja porekla nije od značaja za industrijske kupce i presudan faktor je usaglašenost kvaliteta sa dogovorom. Politički odnosi između Rusije i drugih zemalja nisu značajni za industrijske kupce.