Vlada Ilić, najbogatiji Srbin pre Drugog svetskog rata, umro "go i bos"

Jovanka Lalić

Kao gradonačelnik Beograda od 1935. do 1939, Vlada Ilić je mnogo uradio za naš grad. A umro je u stanu jednog rođaka, u potpunoj bedi, bez čarapa na nogama. Njegova supruga Olga, unuka Lazara Dunđerskog, doživela je još veća poniženja. Ostavši bez ikakvih prihoda preživljavala je zahvaljujući seljacima koji su je prepoznavali na pijaci i davali joj sir, kajmak i druge namirnice, priča Jovanka Lalić, unuka Ilićeve sestre Jevrosime.

Okružni sud u Beogradu je februara 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i ništavnom proglasio presudu Vojnog suda iz 1945. kojom je prvom gradonačelniku Beograda konfiskovana imovina. To znači da vila u Venizelosovoj ulici, koju je JUL nedavno preoteo Nenadu Đorđeviću, pripada Ilićevim naslednicima. Samo još da se usvoji zakon o restituciji. Jovanka Lalić veruje da će se i to kad-tad dogoditi.

– Zahvaljujući sprezi tajkuna i političara, i posle 5. oktobra 2000. na delu je nasleđe Brozovog totalitarnog sistema. Ali, kad ispunimo i poslednji zahtev Haškog tribunala, usvajanje zakona o restituciji ostaće glavni uslov za prijem Srbije u EU. Zato verujem da će i taj zakon jednog dana biti usvojen – kaže Jovanka Lalić, koja je sa još šestoro rođaka 2003. podnela krivičnu prijavu protiv Republike Srbije, Vlade Srbije i Ministarstva za privredu i privatizaciju stavljajući zabranu raspolaganja konfiskovanom imovinom do usvajanja zakona o restituciji.

A koliko je državi stalo do poštovanja zakona, pokazuju primeri preduzeća "David Pajić Daka" i "Vunarski kombinat" koji su privatizovani uprkos tužbi Jovanke Lalić i njenih rođaka. Ove dve fabrike, kao i zgrada u Venizelosovoj, poznata i kao mesto održavanja balova i okupljanja elite predratnog Beograda, tek su delić ogromne imovine porodice Ilić (Vlada Ilić je bio jedan od sinova industrijalca Koste Ilića) koja se smatra najbogatijom porodicom Kraljevine Jugoslavije, bogatijom i od Karađorđevića.

Jovanka Lalić

Posedovao 15 fabrika

Posedovali su čak 15 fabrika u Srbiji i dve u Hrvatskoj, a njihova imovina je 1930. procenjena na 40 miliona dinara, dok je rezervni fond iznosio 65 miliona dinara. Kao takvi, uprkos velikim zaslugama za razvoj zemlje, bili su idealna meta komunističkog terora. Ali ta država, piše u obrazloženju rešenja o rehabilitaciji koje je potpisala predsednica Veća sudija Okružnog suda Gordana Komnenić, "nije bila demokratska, a da bi opstala, žrtvovani su ljudi poput Vlade Ilića koji je do kraja života nosio nepravedno utisnuti žig narodnog neprijatelja". A taj "neprijatelj" je uveo tramvajsku liniju od Beograda do Zemuna, donirao izgradnju stare VMA, umanjio cenu struje (Ilić je bio vodeći akcionar Električnog preduzeća Srbije, današnja Elektrodistribucija Beograd), izgradio radničke stanove na Karaburmi, osnovao Zoo-vrt...

– Vladi Iliću je bilo obezbeđeno mesto u avionu kojim su kralj Petar i članovi Vlade napustili zemlju uoči nemačkog bombardovanja. Ali on nije hteo da ode. Rat je proveo u Beogradu, a 1945. je osuđen i poslat u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Rizikujući osvetu Udbe, njegovi bivši radnici, čijoj je deci svake godine za Vrbicu poklanjao kompletnu garderobu, slali su mu pakete. Posle intervencije Čerčila, s kojim se lično poznavao, Tito ga je pred kraj 1951. pustio na slobodu, ali on je ubrzo umro – priča Jovanka.

Spisak fabrika, nekretnina, zemljišnih poseda i bankarskih akcija koje je posedovala porodica Ilić predug je za novinski tekst. Ali ništa kraći nije ni spisak nepravdi koje su Ilići i njihovi potomci doživeli posle II svetskog rata. Tako je i Jovankinog oca Aleksandra Jankovića, tehnologa, stručnjaka za obojene metale koji je pre rata projektovao rudnik antimona Zajača kod Loznice, zadesila neverovatna sudbina. U rešenju o njegovoj rehabilitaciji, takođe donetom ove godine, piše da ga na kaznu gubitka srpske nacionalne časti i teškog prinudnog rada nije osudio po zakonu formiran sudski organ, "već državni službenici koje je imenovao ASNOS" (Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije).

– Kada su posle rata odlučili da aktiviraju ovaj rudnik, setili su se mog oca. Došli su po njega u Zabelu i kolima ga prebacili u zatvor u Loznici, a mene, majku i brata preselili su u trosoban stan u Zajači. Dve i po godine otac je danju radio kao tehnički direktor rudnika, a uveče bi ga odvodili u zatvor da prespava. Kada su ga konačno oslobodili, zaposlio se na Tehnološkom fakultetu, ali mu nikad nisu dozvolili da predaje. Penzionisan je kao radnik rudnika Lojane kod Kumanova, koji je takođe on projektovao – seća se Jovanka Lalić.

Bista na Kalemegdanu

Za razliku od komunista koji nisu prezali od otvorenog terora, današnji vlastodršci znatno su suptilniji. I vole da se prave Englezi. Tako je bilo i na otkrivanju biste Vlade Ilića na ulazu u Zoo-vrt. Gradonačelnik Dragan Đilas je tom prilikom o svom prethodniku iz vremena pre II svetskog rata izrekao puno lepih reči, kao da je želeo da kaže: "Kamo lepe sreće da ja budem upola k’o Vlada". Lepo je govorio i direktor Zoo-vrta Vuk Bojović. Ali niko se nije setio da na svečanost pozove i Ilićeve naslednike.

– Kada smo ljude iz Skupštine grada pitali zašto nas nisu pozvali da prisustvujemo otkrivanju, rekli su nam da oni nisu imali pojma da Vlada Ilić ima naslednike – kaže Jovanka Lalić.

Školski drug Koštunica

– U vezi sa povraćajem imovine, od političara, razgovarala sam samo sa mojim školskim drugom Vojislavom Koštunicom. I on mi je obećao da će zakon o restituciji biti donet, ali za njegova dva premijerska mandata to se nije dogodilo, kaže Jovanka Lalić unuka čoveka kome je venčani kum bio kralj Aleksandar Prvi Karađorđević.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 27.12.09.)