Mogao je biti uspešan rukometaš, zapažen je bio i kao karatista, oprobao se u streljaštvu i streličarstvu, a odabrao je Pravni fakultet i angažovao se u zaštiti ljudskih prava. Možda je tome doprinela i teška životna situacija u kojoj se našao početkom devedesetih godina. Saša Janković je tada saznao da je izbrisan iz srpskog državljanstva jer mu je otac rođen u Bosni. Našao se na spisku izbeglica i pretila mu je deportacija na bosansko ratište. Mesecima se krio, nije spavao u svom stanu, a kada je pokušao da ispravi grešku u Odboru za predstavke i žalbe Narodne skupštine čuo je objašnjenje: "Dečko, mi se ovde bavimo ozbiljnijim stvarima.”

Pre dve godine Saša Janković dobio je priliku da nešto uradi kako se slična situacija više nikome ne bi desila - kao prvi srpski zaštitnik građana 23. jula 2007. položio je zakletvu u republičkoj skupštini (www.ombudsman.rs) . Janković je tada obećao da neće oklevati da zatraži sankcije za one koji zbog samovolje, nemara, birokratske arogancije, opstrukcije, diskriminacije, korupcije i drugih nesavesnosti i nezakonitosti uskraćuju prava građana. Malo je onih koji su mu tada poverovali. Za većinu je bio tek još jedan partijski čovek na čelu značajne institucije jer je izabran na predlog Demokratske stranke Srbije. Odgovarao je da se ne poistovećuje sa političkim opcijama i da će okviri njegovog delovanja uvek biti samo zakoni i njegova savest.

Danas kaže da je i bez sredstava prinude, sudskih izvršenja i novčanih kazni uspeo da sa svojim saradnicima uspostavi instituciju koja ne postoji samo na papiru, koja funkcioniše i beleži rezultate: "Državni organi prihvatili su ulogu nove institucije i sarađuju sa nama.” U Narodnoj skupštini prihvaćeni su njegovi amandmani i poboljšani mnogi zakoni - obezbeđena je potpunija zaštita podataka o građanima, upotpunjena zaštita od porodičnog nasilja (povećane su kazne i proširen krug zaštite), ustanovljava se zaštita izvora informacija od javnog značaja, omogućena demokratska kontrola službi bezbednosti, olakšani su uslovi za zapošljavanje nastavnika koji će romsku decu učiti na maternjem jeziku. Podneo je krivičnu prijavu protiv rukovodstva Duhovno-rehabilitacionog centra "Crna Reka” kod Novog Pazara zbog fizičke torture štićenika.

Prilikom polaganja zakletve obećao je da će posebnu pažnju posvetiti onima koji dodatno trpe zbog ličnog svojstva ili osobine. Zbog toga je organizatorima "Povorke ponosa” javno poručio da će učestvovati u njihovom protestu protiv diskriminacije. Ocenio je da je zabrana ultranacionalističkih organizacija nužna, ali ne i dovoljna mera, jer se " uzrok bolesti mora lečiti, a ne samo sprečavati bol”. Odluke i stavove donosi na osnovu jasnog pravila: "Svako pravo ograničeno je pravima drugih i ima dve strane - ovlašćenje i obavezu. Svi moramo biti spremni da prihvatimo obe.” Pokrenuo je i postupak ocene ustavnosti Zakona o javnom informisanju pred Ustavnim sudom Srbije. Do sada je izvršeno više od devedeset odsto preporuka ombudsmana o tome kako da se otklone nepravilnosti. Ipak, ne krije da bi voleo da ima veći uticaj na rešavanje problema građana i ostvarivanje njihovih prava.

Rođen je 1970. godine u Loznici. Odrastao je u tipičnoj građanskoj porodici. Majka Marija bila je medicinska sestra, a otac Branko pravnik. Osnovnu i srednju pravno-birotehničku školu završio je odličnim uspehom. Lozničke dane provodio je uglavnom na sportskim terenima. Strast mu je muzika. Svira nekoliko instrumenata, ali najviše voli gitaru. Studirao je Pravni fakultet u Beogradu gde je 1996. diplomirao na smeru za upravno pravo. Specijalističke studije završio je 2005. na Fakultetu političkih nauka i stekao zvanje specijaliste za nacionalnu i globalnu bezbednost. Prijatelji za njega kažu da je perfekcionista i da zbog toga ne uradi brzo posao kojeg se prihvati.

On sam za sebe kaže da nije "japi”, da za njega svrha života nije u celodnevnom kancelarijskom angažmanu: "Ipak, najveći deo dana provodim radeći, jer je od posla mnogo gori nezavršen posao.” Karijeru je gradio strpljivo. Krenuo je 1994. godine kao novinar u novinskoj agenciji Beta. Radio je u desku na pitanjima pravne prirode, kao pomoćnik dežurnog urednika i kao urednik nedeljnog izdanja na engleskom jeziku.

Tri godine kasnije postao je stručni saradnik u Ministarstvu za omladinu i sport pa 2000. postao sekretar Saveznog ministarstva sporta. Krajem 2003. počeo je da radi u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS u SCG kao nacionalni pravni savetnik. Na toj funkciji ostao je sve do izbora za Zaštitnika građana.

Oženjen je Slavicom i ima sina Miloša.

Mreža zaštitnika građana, od lokalnog do nacionalnog nivoa, u Srbiji se tek uspostavlja. Do kraja mandata Jankoviću su ostale tri godine. Moraće nekako da razuveri javnost da to što ga nema često u medijima ne znači i da manje uspešno radi. Odgovarajući na takve zamerke on kaže: "Nije dobro biti u medijima više nego što se na njima data obećanja i stvorena očekivanja mogu ispuniti. Nova razočarenja građana bi morali izbeći. Nije cilj mog rada ni to da nekoga kažnjavam, ni u javnosti sramotim. Težim promeni i unapređenju načina rada državnih organa.” Pre desetak dana Zaštitnika građana Srbije Sašu Jankovića u punopravno članstvo primio je Evropski institut ombudsmana čije je sedište u Insbruku u Austriji.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 26.09.2009