Vračar je, prema jednoj od brojnih legendi, ime dobio negde u 17. veku, po vračarama koje su se okupljale oko rampe na ulazu u beogradsku varoš, kod današnjeg Doma narodne skupštine. Na tom mestu, gde je počinjao i prestajao Beograd, putnici namernici neizostavno bi nabasali na čitateljke sudbine. Nije poznato da li su gatare predviđale i burne događaje koji, kao usud, nikada nisu zaobilazili ovaj deo grada. Spaljivanje moštiju Svetog Save ili Karađorđev juriš na Beograd zbili su se na vračarskom brdu, oivičenom danas sa tri bulevara.
Malobrojni, vremešni starosedeoci, poput Ljubice Radulović-Sofronić iz Šumatovačke ulice, pamte poglavlja iz vračarske istorije svakodnevnog života. Pedesetih godina minulog stoleća ova dama bila je prvotimka u "Radničkom" i državna reprezentativka u košarci.
– Ovo je bio sportski kraj u kome je, na primer, dugo živeo Rajko Mitić. Tada smo često igrali na "Tašu", gde su mnogi muškarci dolazili da vide čuvenu "Zvezdinu" košarkašicu Ljubicu Otašević, beogradsku Sofiju Loren – seća se Ljubica.
U to doba, prostor između kafana "Sokolac" i "Stara Srbija" bio je kukuruzište na kome su nicale prizemne kućice. Ljudi su se družili "u širinu", a ne, kao u savremenim stambenim blokovima, "u visinu".
Pričajući o tajnama Šumatovačke ulice, Ljubica govori kako je u broju 128 bila baza komunista, koji su pre Drugog svetskog rata delovali u ilegali. Sa te adrese do današnjeg Južnog bulevara vodio je skriveni tunel u kome je bila smeštena štamparija, gde su tajno štampani proglasi Marksovih sledbenika. U ovom prolazu, kažu, Aleksandar – Leka Ranković krio se od nacista. Nekoliko brojeva dalje, pre rata bila je javna kuća. Šumatovačka 129, kaže Ljubica, prva je adresa na kojoj je, doselivši se iz Hercegovine u Beograd, živeo Momo Kapor. Tu je i čuvena crtačka škola, rasadnik vrsnih slikara i ilustratora.
Duh otuđenja, čini se, nije minuo ni Vračar. Ljubica ne krije da je tišti osionost novih kućevlasnika, koji su počeli da pristižu devedesetih godina.
– Nemam ništa protiv ljudi iz unutrašnjosti. Ali, ovi ovde su bahati. Podižu zgradurine, nemarno se parkiraju, a nikada se zimi ne late lopate da očiste sneg – ističe Ljubica. Niko od novopridošlih, veli, nije zasadio nijedno drvo od kada je došao.
Ako je za utehu, Ljubica i njen brat Milan popravljaju prosek. Iza njihove kuće skriva se velelepni vrt, negovan pokolenjima. Mir i tišina koji su nekad carovali Vračarom, potisnuti tandrkanjem četvorotočkaša, kao da su se preselili ovde. "Ruski kedar, magnolije, srebrne jelke, ruzmarin, smilje i bosiljak...", ne prestaje Ljubica da nabraja šta sve raste u avliji. U središtu je bazenčić po kome plutaju lokvanji iz Obedske bare, oko koga trčkara Lesi, škotski ovčar. Društvo mu prave vrapci i gugutke koji svraćaju na brčkanje.
U susednom dvorištu, adresiranom na Cersku, stanari uživaju pod stoletnom krošnjom kruške karamanke. Pre nekoliko dana, voćka je procvetala. Na drugom kraju ogromnog placa radnici podižu prizemnu kuću sa potkrovljem. Žitelji tvrde da je objekat nelegalan. Pokazujući strujomere koji su se, tvrdi Ljiljana Vujasinović, stanarka i starosedelac, nakrivili zbog radova, ona se žali da joj, otkad je gradnja počela, nestaje struja. Na ovom mestu, kaže ona, nalazila se kućica koju je vlasnica srušila i počela da diže novu, iako joj je iz opštine „tri puta naloženo da vrati sve u pređašnje stanje”. Majstori, pak, vele da je stara kuća bila trošna i da joj je pretilo obrušavanje.
Dok se dve strane spore u ove prolećne dane, nameće se pitanje da li je daleko čas kada će tajne vračarskih dvorišta sahraniti temelji novih kućerina ojačanih čeličnim skeletima.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika od 21.04.2009.)
| 
| 
