|
Iako vodi veliku kompaniju, kaže da nalazi vremena za putovanja, restorane, muziku i šoping. Oduvek je znala da će biti inženjer, jedina dilema bila je tehnološki ili građevinski, a njena karijera imala je sasvim prirodan tok, od male ka velikoj firmi. Kult nedeljnog odlaska na pijacu
Jedna od omiljenih priča Jelene Jurić je „Princeza u papirnoj kesi“.
U poslednje vreme je, kaže nova generalna direktorka kompanije Jaffa iz Crvenke, svojoj kćerki Dunji svako veče čita. Priča je, ukratko, sledeća: Princeza odlazi da spase svog kraljevića, koga odvode zli likovi. Uz pomoć lukavstva i posle silnih dogodovština uspe da ga izvuče iz neprilika, ali usput ostane bez svoje kraljevske garderobe.
Obučena je u staru papirnu kesu. Princ joj onda, neočekivano, umesto da pohvali njenu dovitljivost, kaže: „Pogledaj se na šta ličiš“. Ona mu odgovara: „Ti si jako lepo doteran, i super izgledaš i pravi si pravcati princ. Ali, ti si jedna baraba“. Nikad se, naravno, nisu venčali.
„Priča je vrlo poučna za sve generacije i za male devojčice. Preporučujem je svima koji imaju žensku decu“, kaže ona.
Rođena Novosađanka, odrasla u profesorskoj porodici, među prijateljima svojih roditelja koji su svi bili, kako kaže, doktori li magistri, naučena je vrednostima koje su dvedesetih, kad je učila srednju školu („Završila sam najprestižniju gimnaziju u Novom Sadu“), ubrzano potiskivane.
Kontroverzni „Jaffo Ridža“
Ne čudi stoga što kaže da su stavovi „Jaffo Ridže“ „oprečni“.
Ko ne zna, „Jaffo Ridža“, proizvod marketing tima te kompanije, debeljuškasti je mladić u svojim kasnim dvadesetim, koji je, prema sopstevnoj ispovesti, godine proveo ne radeći ništa drugo nego razmišljajući o „konačnom odgovoru“, što mu se, kasnije, i veoma isplatilo jer je našao sponzora za takav model života.
„Ali, rezultat te kampanje je veliki skok prodaje ’jaffolitanki’. To je proizvod koji smo pažljivo razvili. Ciljna grupa kojoj je namenjen su tinejdžeri uzrasta od 12 do 16 godina. Naši stručnjaci su razvili tu kampanju uzimajući u obzir kakva je danas psihologija mladog sveta u Srbiji“, kaže Jurić. Poruka je onakva, reklo bi se, kakva je ciljna grupa.
Jurić, ipak, kaže da se nada da ti mladi ljudi nemaju iluziju da nerad može dobro da se isplati.
„Ili se bar trudim da moje dete ne bude tako orijentisano. Kao neko ko sebe drži za urbanog i obrazovanog, tu ideju ne mogu da prepoznam. Ali, nesporan je rezultat te kampanje. ’Jaffo Ridža’ je ’naterao’ mlade tog uzrasta da kupuju taj proizvod i protiv tog rezultata nema argumenata“, kaže ona.
Jurićeava je u kompaniju došla pre četiri i po godine. Počela je kao rukovodilac laboratorije. Radila je i na uvođenju evropskih standarda. Dve godine je radila kao direktor proizvodnje pre nego što je preuzela mesto generalnog direktora.
Po zanimanju je tehnolog, kao i njeni roditelji. Kaže da se dvoumila između tog fakulteta i građevine, ali nije imala dileme oko toga da želi da bude inženjer.
„Uvek sam bila okrenuta prirodnim naukama. Možda imam previše racionalnog u sebi. Volim kad je sve ‚na drugu decimalu‘, kaže i dodaje da je „napoštenije raditi ako se plan tačno zna, koliko treba i može nečega da se napravi i kad rezultat može da se izmeri u gram i da zadovolji određene standarde“.
„Teško se lociram u relacijama ‚mnogo‘, ‚malo‘, ‚srednje‘. Ne znam šta znači kad mi neko kaže ‚malo‘, ali kad se to lepo napiše, stavi zarez i što više brojeva iza zareza, onda nema prostora za dileme da li neko nekog više ili manje voli, ili ko je koga popreko pogledao“, kaže ona.
Tetkica za sve
Prvi posao joj je bio u temerinskoj firmi Vekić Chocolate, maloj fabrici u kojoj se proizvode kremovi.
„Posao sam učila u maloj firmi, gde sam morala da budem ‚tetkica za sve‘, da radim mnogo više stvari nego što je posao tehnologa. Morala sam da znam i nabavku, knjigovodstvo, čišćenje. U maloj kompaniji se mnogo nauči. Zato mi to koristi u ovoj poziciji u kojoj se nalazim. Nekad, kad se naljutim na svoje pripravnike koji su od početka karijere naučili da rade u velikom sistemu, umem da kažem da ću da ih pošaljem na neko vreme u svoju prvu firmu, da nauče da sami rešavaju probleme, a ne da se uhvate telefona i pitaju druge šta da rade čim naiđu na prepreku“.
Iako je lider velike kompanije, uz šta još i svaki dan provede po dva sata u kolima na putu do posla i natrag, ima dovoljno slobodnog vremena. Najviše ga, kaže, provodi sa kćerkom. Priča da je to jedan od pokazatelja da je život u Novom Sadu humaniji za one koji imaju ambiciju da, osim posla koji rade, sebi i ugađaju.
„Volim nedeljom da ustanem u osam, uzmem svoj ceger i odem na pijacu, tamo kupim zeleniš i stavim gore novine i buket cveća. To mi je izuzetan plezir. Svoj ceger sam ‚vukla‘ preko pola Evrope jer sam baš u Hamburgu našla onakav kakav treba da bude. Ta novosadska nedelja i jutarnja šetnja su mi filter da se smirim i dovedem u red.“ Kaže da za pijacu ima i specijalan „outfit“ – starke i leviske. Ni njih ne kupuje bilo gde – u Budimpešti ima „svoju“ prodavnicu za farmerice.
Tamburaši i vino
„Trudim se i sebi da ugodim. Pošto nemam vremena za sport, trudim se negde da izađem, popijem lepo vino, ili da negde otputujem“. Dobro poznaje novosadske kafane i restorane. Po osmehu uz koji priča o njima jasno je da uživa u izlascima. Očekivano, voli tamburaše. Kad se zatvore sva druga mesta, ode i u čuvenu „Cigansku noć“, kafanu bez fajronta u kojoj se, za svoju dušu, posle tezgi okupljaju kafanski muzičari.
Na putovanja voli da ide automobilom, na „ura“, bez prethodnih dogovaranja i rezervacija. Pustolovni duh danas objašnjava time što to nije mogla da radi u mladosti. Sa putovanja voli da donosi knjige. Kaže da se trudi da, kad sa kćerkom čita o nekoj zemlji, kasnije ode da i vide „to o čemu su čitale“.
Bliskih prijatelja, kaže, nema mnogo. Sve ih je upoznala još u ranom detinjstvu. Najbolju drugaricu poznaje od četvrte godine. Kaže da je to zato što najbolje može da komunicira „sa nekim koga zna iz obdaništa“ i „ko je rastao u zgradi pored mene“.
I to, priča, ima veze sa vaspitanjem u mladosti. Kaže da je, kad je krenula na fakultet, doživela „kulturni šok“ sličan onom kad muškarci odu u vojsku.
„Moje kolege mi i danas pričaju kako sam ’zabezeknuto’ gledala ljude koji su na pauzi jeli semenke i pljuckali okolo. Mislim da je pogrešno što sam do tada živela u nekoj vrsti zatvorenog sistema. Nisam imala pojma da postoje oni koji jedu semenke i pljuckaju ih svuda oko sebe. Na sve to su onda došli i kriza, rat, sankcije. Odrasla sam u vremenu u kom je sve bilo lagodno i fino, kad se za vikend odlazilo u Budimpeštu na kolače, a letovalo na Hvaru. Moj dotadašnji život nije bio pretarano bogat, ali jeste bio ograničen na zatvoreni krug“, kaže Jurićeva.
U svetu u kom postoje i „drugačiji“ ljudi vrlo dobro se snašla, iako ga je „sa zakašnjenjem“ spoznala. Od svog shvatanja „urbanog“ života, ipak, ne odstupa. Voli svoje navike, nedeljne odlaske na pijacu, cveće u vazi, šoping knjiga u inostranstvu.
„Mislim da je moj ceger neverovatno urban“, kaže.
Zašto i ne bi, ako svoje navike dosad nisu promenili ni oni koji su je svojim „pljuckanjem semenki“ jednom zabezeknuli.
poziv na pretplatu na  - www.emportal.co.rs
|
