Srbija nema spalionicu opasnog otpada - neiskorišćena šansa za dobijanje toplotne energije

Procena je da se godišnje u Srbiji proizvede oko 300.000 tona opasnog otpada. On se uglavnom izvozi u susedne zemlje gde se spaljuje, pošto kod nas ne postoji postrojenjeza njegovo spaljivanje. Kod nas nema ni objekata za trajno skladištenje, kao ni deponije za opasni otpad. Zbog toga preduzeća štetne hemikalije često odlažu u svom krugu ili ih ilegalno odvoze na deponije, što predstavlja potencijalnu opasnost za životnu sredinu.

Jedna od firmi koja farmaceutski otpad izvozi na periferiju Beča je vršačka kompanija "Hemofarm". Petar Dabić, šef Odeljenja zaštite životne sredine u ovoj kompaniji, kaže da se u specijalno uređenim postrojenjima u Beču otpad spaljuje i pretvara u toplotnu energiju koja se koristi za zagrevanje stanova, bolnica... Prema rečima Dabića, po zakonu, "Hemofarm" nije obavezan da opasni otpad izvozi, ali u ovoj firmi to rade pošto ne žele da ga skladište u sredini u kojoj žive.

Tri kompanije izvoze otpad

"Miteco" je jedna od tri kompanije na našem tržištu koja se bavi prikupljanjem pakovanjem, transportom i izvozom opasnog otpada. Prema rečima Miodraga Mitrovića, direktora "Miteco", ove tri kompanije, od kojih se poslednja pojavila prošle godine, ni izdaleka ne zadovoljavaju potrebe domaćeg tržišta za izvoz opasnog otpada.

– U prošloj godini izvezli smo oko 600 tona opasnog otpada. Tu pre svega mislim na piralen, pesticide i ostale trajne zagađivače koji se ne razlažu u prirodi. Od 2001. godine, od kada postojimo na tržištu, imamo stalne klijente, ali i one periodične. Kada je rečo zbrinjavanju opasnog otpada, najodgovornije su farmaceutske kompanije, koje su i naši najbrojniji klijenti – kaže Mitrović.

Po njegovim rečima, razlog zbog kojeg u Srbiji ne postoji veći broj firmi koje bi se brinule o opasnom otpadu jeste nedovoljan broj visokoobrazovanih stručnjaka, nerazvijenost tržišta, nedovoljna svest stanovništva o ovom problemu, ali i neobavezujuće zakonske odredbe prema proizvođačima otpada.

Mitrović podseća da se više od deset godina najavljuje gradnja spalionica opasnog otpada, ali da se uvek pojavi problem pronalaženja lokacija. Prema njegovim rečima, teško je postići dogovor sa opštinama o izgradnji spalionice na njihovoj teritoriji. Da bi se takav objekat izgradio, prema rečima dr Slobodana Markovića, profesora Novosadskog univerziteta, potrebno je obezbediti posebne uslove.

Studija Evropske agencije za razvoj pokazala je da fabrika za tretman opasnog otpada mora da ima deponiju od 50 ha zemljišta, da bude u posebnoj industrijskoj zoni koja je odvojena od stambenih oblasti, odvojena od turističkih centara, nacionalnih parkova. Spalionica za opasan otpad, kako objašnjava dr Marković, mora da bude izvan zone plavljenja, što znači da ne sme da bude na močvarnim i podvodnim terenima, kao ni na trusnom području.

Iskustvo Bečlija

Bečlije pepeo koje nastaje spaljivanjem opasnog otpada odlažu u posebna skladišta, a sistem za prečišćavanje se sastoji od elektrostatičkog filtera, četvorostepenog sistema za struganje, filtera od aktivnog uglja za uklanjanje azotnih oskida. Ukupni troškovi za taj sistem iznose 35 mil EUR.

Dr Marković zaključuje da prilikom spaljivanja, kako opasnog, tako i komunalnog otada, ostaje uvek isti pepeo koji se mora odlagati u podzemna skladišta. Za naše prilike to su jako skupa postrojenja koja zahtevaju stalno održavanje, kao i stručno obučene kadrove koji će raditi na njima. Prema rečima dr Markovića, ranijih godina bilo je nekih saznanja o ponudama za podizanje spalionice iza "leđa javnosti" u poljoprivrednim regionima Vojvodine, Šumadije i Mačve.

"Može se očekivati otpor stanovništva na čijoj teritoriji se bude gradilo skladište i postrojenje, ukoliko ono ne bude detaljno upoznato sa tehnologijama i vrstama otpada koji će biti tretiran. Zbog toga će pripreme za izgradnju ovakvog postrojenja biti javne, a stanovništvo upoznato sa svim detaljima, u vezi sapostrojenjem, kao i sa prednostima izgradnje na njihovoj teritoriji", ističu u Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja .

Potencijalne lokacije je već predložilo Ministarstvo odbrane, jer je rečo vojnim objektima i površinama koje su planirane za napuštanje. U Ministarstvu životne sredine kažu da početak realizacije projekta izgradnje skladišta i postrojenja za tretman opasnog industrijskog otpada očekuju 2011. godine, kada će, shodno procedurama Evropske unije, moći da se koriste odobrena sredstva za ove namene.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Politika od 28.02.2009.)

Hemofarm a.d. Vršac

Univerzitet u Novom Sadu

Evropska agencija za rekonstrukciju EAR Beograd

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije

Miteco System d.o.o. Beograd

Petar Dabić

Miodrag Mitrović

Slobodan Marković

Šumadija

Vojvodina

Mačva

pirelen

pesticidi