Srđan Vujičić, direktor King Sturge Srbija - Prodavac sa merom

Zakon „tri L“ (lokacija, lokacija, lokacija), prvo je što nauče budući prodavci nekretnina.

Malo ko nije, pripadao ili ne tom esnafu, čuo da je pozicija najbitnija. Srđan Vujičić, direktor srpske poslovnice King Sturge-a, taj zakon primenio je i u životu. Mogao je da živi u inostranstvu, u Beču i da bude, kako kaže, „bogat i nesrećan“. „Nisam video tamo nikog ko je istinski srećan. Moja sestra tamo i dalje vrlo lepo živi, ali me zove da pita da li je procvetala Njegoševa ulica. To pitanje sebi nikad ne želim da postavim u životu“, kaže on.

Vujičić je rođen u Beogradu, na Kaleniću. U detinjstvu su na njega najviše uticali deda i otac. Ništa neuobičajeno, da jedan nije bio četnički, a drugi partizanski orijentisan. „Kao mladom mi je, konceptualno, odgovarala komunistička ideja jednakosti. Uostalom, poznata je izreka da ko nije komunista do 18. nema srca, a ko je komunista posle, nema mozga“. Kaže da je imao sreće i zato što mu je deda bio bogat čovek. „Često mi ljudi kažu da je meni lako, da pevam kroz život, kad imam dobar posao, super porodicu, veliki stan koji sam nasledio. Imao sam i ja teške trenutke. I mene su ostavljale devojke, živeo sam sa roditeljima, nisam odmah dobio dobar posao nego sam morao prvo da se dokažem. Ali, ne mislim da je za osudu što sam uz sav trud u životu imao i malo sreće“.

Kao i svako ko drži do sebe u tom kraju, završio je osnovnu školu „Sava Kovačević“ i četrnaestu beogradsku gimnaziju. Posle toga i Pravni fakultet.

Prvi posao mu je bio u advokaturi. Krivično pravo mu se, međutim, nije svidelo.

Imao sam potpuno pogrešnu sliku o pravu. Mislio sam da je to ono što gledamo u filmovima, da ću svojom inteligencijom i znanjem moći da se borim za dobro. Onda sam shvatio da je pravi advokat onaj koji ume da razvuče spor i da je najbitnije biti dobro povezan“. U tom periodu, sredinom devedesetih, odlučio je i da ne radi za domaće firme. Nije, kaže, želeo da bilo ko gospodari njegovim intelektom, a sve domaće kompanije bile su „zatvoreni sistemi“, u kojima se pojedinac teško isticao. Jedno vreme je radio za poznatu švajcarsku naftnu kompaniju. Kad je, krajem devedesetih, stala trgovina naftom, prešao je u posao sa nekretninama.

Prvi zadatak mu je bio da istražuje mogućnosti kupovine hotela „Jugoslavija“ za kompaniju InterLink. „U to vreme vladao je potpuni haos. Nije se znalo ko je vlasnik, niti šta može da se gradi, a šta ne može. Tako sam počeo da ulazim dublje u trgovinu nekretninama“. U King Sturge-u je od 2001. godine. Kao direktor te kompanije zadužen je, najviše, za pronalaženje novih poslova, iako, često učestvuje u pregovorima za nove ugovore i proceniteljskim poslovima. Sebe posmatra kao lidera koji ume da delegira obaveze saradnicima. Kompanija za koju radi, inače, jedna je od najvećih nezavisnih evropskih konsultantskih kompanija u oblasti nekretnina. Sedište firme je u Londonu, a ima više od sto predstavništava širom sveta.

Oprezne procene

Vujičić kaže da planira da narednih nekoliko godina nastavi da radi isti posao, a da će posle, zajedno sa tržištem, i njegove poslovne ambicije početi da se “smiruju”.

Prodaju je, kaže, učio od najboljih, na raznim kursevima u Velikoj Britaniji.

„Kursevi su sjajan način da čovek spozna sebe, da na njima nauči kako da prepozna koji je tip osoba sa kojom pregovara, šta može da očekuje od razgovora. Činjenica je da su Britanci u nekim segmentima najviše ovladali na svetu. Treba biti pametan i neke od njihovih modela prekopirati uz prilagođavanje našem tržištu“.

U rast srpskog tržišta nekretnina, kao njegove kolege, ne sumnja. Ipak, u procenama rasta je oprezan. „Niko od nas nema kristalnu kuglu. Ne bih voleo da budem pesimista, ali verujem da je mnogo bolje imati oprezan i realističan pristup, pa uživati u uspehu, nego pompezno najavljivati ogromne profite i zarade, pa posle shvatiti da te procene moraju da se revidiraju na lošije. Zarada je vezana za rizik. Sve treba raditi sa merom. Više volim da smanjim rizik pa da dugoročno zarađujem manje. Srbija je zemlja visokog profita, ali i rizična. Zbog toga se kod nas češće pojavljuje tip investitora koji su spremni da podnesu visok rizik, ali i očekuju velike profite. Veliki institucionalni investitori ulaze tek kad se tržište smiri i kad počnu da se prave petogodišnji i desetogodišnji planovi“.

Kaže i da poslovna klima sve više pogoduje ulagačima. „Birokratija se smanjuje, vlasti se više brinu za strane investitore. Trenutno je stambena gradnja ’in’. Postoji, međutim, veliki problem da se nađe prava lokacija. Jedan od načina je da se učestvuje u kupovini društvenih firmi na aukcijama. Verujem da je 80 odsto firmi koje su privatizovane, kupljeno zbog nepokretnosti, a ne zbog biznisa. Investitore, za sada, odbija i to što ne mogu da dođu u posed gradskog građevinskog zemljišta. Iznajmljivanje na 99 godina im je nesigurno, jer ostavlja mogućnost da renta vremenom bude povećana“, objašnjava i nastavlja: „Srbiji nedostaje dobra baza podataka.

Samo na osnovu dobre kalkulacije investitori odlučuju da dođu na neko tržište. Ali, ako nemaju dovoljno elemenata za kalkulaciju oni neće ni da dođu, pa makar i po cenu da propuste profit. Plastičan primer za to su razna istraživanja kojima se procenjuje koliko stanova nedostaje u Beogradu. Te cifre se kreću od 20 hiljada do 60 hiljada. Investitori ne mogu da znaju kome da veruju.“

Uspešne pubertetlije

Kad ocenjuje domaću konkurenciju ne voli da generalizuje. Kaže da je imao i dobrih i loših iskustava. Jedna od prednosti domaćih agencija je, kaže, ta što imaju dobre baze podataka nekretnina. Sa druge strane, greše u tome što nemaju dobar tim ljudi i često ne angažuju dovoljno profesionalne agente. „Dešavalo mi se da se nađem sa agentom koji sa zembiljima sa pijace čeka klijenta. To ostavlja loš utisak. Siguran sam da je veliki broj ljudi dao novac za stan koji nikad nisu videli. Ali, to se dešava i na Zapadu. Problem je što zakonom nije regulisano ko može da se bavi nekretninama. Agencije koje se bave nekretninama trebalo bi da imaju kompanijsko osiguranje kojim će klijentima garantovati da neće izgubiti novac“.

Smatra da je najveća mudrost u životu znati pravilno oceniti. „Koliko se čovek dobro oceni, toliko je mudar. Moja ideja je da jasno utvrdim plan u realnim okvirima. Na primer, da mi deca budu srećna“. Ne voli ni da kaže da mnogo zna, iako pozicija i poslovi koje je dosad radio tako nešto opravdavaju. „Mislim da mi neko iskustvo daje za pravo da preporučim ljudima da me pitaju i da me puste da probam da im pomognem“.

Familija mu je, kaže, na prvom mestu. Ima sina od dve i po godine i ćerku od četiri meseca. „Nikad ne bih žrtvovao familiju zbog posla. Volim što me veliki broj ljudi i danas zna kao Srđana, a ne kao Srđana iz King Sturge-a“. Sastanke, ipak, često ima i van radnog vremena. Subotom i nedeljom, međutim, nikad ne radi. Ponedeljak, sreda i četvrtak su mu rezervisani za sport, vikend za familiju.

Kao mlad je igrao košarku. Kaže da i danas ima mnogo kondicije i da, u četrdesetoj, lako pobeđuje i petnaest godina mlađe.

Bar jednom nedeljno voli da sa drugarima izađe na „tresku“ i vrati se u zoru. „To mi je filter koji moja žena toleriše. Nikad se nismo trudili da jedno drugo menjamo“. Za takve provode još ima svoju „ekipu“, jer kako kaže: „Svi moji drugari su prilično uspešni i prilično još u pubertetu“.

poziv na pretplate na