Saša Starović, odbojkaški reprezentativac Srbije - ljubav, ili je prava, ili nije ljubav

Jedan od najtalentovanijih odbojkaša Evrope, Saša Starović, svojim sjajnim igrama je dokazao da ga selektor Igor Kolaković nije slučajno pozvao u reprezentaciju Srbije i postavio rame uz rame sa velikanima naše odbojke Miljkovićem, Gerićem, Grbićem ...

Mladi korektor podgoričke Budućnosti sebe opisuje kao ambicioznog, upornog i tvrdoglavog momka koji uvek voli da istera sve po svome.

- Takav sam i na terenu, uvek dam sve od sebe. Prošle godine prvi put sam pozvan u reprezentaciju. Došao sam među starije i iskusnije igrače, koje sam do tada gledao na TV-u. Tako da sam bio zbunjen. Značilo mi je mnogo što je Igor Kolaković na mestu selektora jer ipak on je moj trener u Budućnosti, pa mogu reći da mi je to na neki način bila olakšavajuća okolnost da se brzo i na pravi način adaptiram.

Uvek je pažljivo slušao iskusnije igrače, upijao i prilagođavao se timu, a za sebe kaže da je po tom pitanju taktičar.

Starije kolege koje imaju iskustva na neki način imaju i najviše prava da sugerišu mlađim igračima. I oni sami su prolazili kroz sve ovo.

Saša ima dve starije sestre, Sandru i Sanju, koje su imale presudan uticaj kad je bio dečak da se oproba upravo u ovom sportu.

- Njih dve su trenirale odbojku a ja sam išao na njihove treninge, dodavao im lopte (smeh) i tako zavoleo ovaj sport.

U to vreme kad je želeo da krene da trenira odbojku nije postojala škola odbojke i dok je čekao da se oformi, kao neku alternativu je upisao karate.

- Međutim, u tih petnaestak dana otvorila se škola odbojke, tako da ni na jedan trening karatea nisam otišao - priseća se Saša svojih početaka.

U ključnim momentima karijere, kad je potpisao svoj prvi profesionalni ugovor za Budućnost i kada je dobio poziv za reprezentaciju, saveti starije i iskusnije sestre Sanje koja je nastavila da se profesionalno bavi odbojkom, bili su mu veoma dragoceni.

- Pripremala me je za velike stvari. Ona je svoju karijeru nastavila u inostranstvu i zbog toga se retko viđamo, pa sada u tim retkim susretima sve manje pričamo o odbojci.
Saša je iz Gacka i tamo mu živi porodica. Rano je napustio svoj dom i osamostalio se.

- Nije mi bilo lako kad sam tek došao u Podgoricu. Teško mi je bilo da se snađem da uključim mašinu, raširim veš i slične stvari. Hranio sam se po restoranima, ali se na sve naučiš i navikneš. U to vreme, prve godine, moja sestra je tamo studirala pa mi je to puno značilo.

Podgorica kao grad mu se sviđa, ali u početku su mu mentalitet i akcenat tih ljudi bili veoma neobični.

- Međutim, navikao sam se i na taj grad i ljude. Učio sam tamo, završio gimnaziju, tako da sam Podgoricu zavoleo.

Život profesionalnog sportiste iziskuje brojna odricanja, a Saši je najteže palo...

- Recimo, nisam bio na ekskurziji, nisam bio sa generacijom kad je slavila matursko veče. Kad gledam slike sa te večeri, to mi veoma teško pada.

Posle napornih utakmica i treninga, svoj mir nalazi u gledanju filmova i dobroj muzici. Pored toga, Saša ne zapostavlja svoje obrazovanje i student je Ekonomskog fakulteta u Podgorici.

- Zbog odbojke veoma mi malo vremena ostane za učenje i zbog toga se strašno nerviram. Uporan sam, znam da ću uspeti i da će se trud isplatiti.

U ljubavi, očekuje da ga neka devojka obori s nogu i veruje u ljubav na prvi pogled!
- U ljubavi ne možeš da ideš postepeno. Ako te „drmne“, to je to. Ne verujem da se može zaljubljivati postepeno, iz dana u dan.

Nije doživeo veliku ljubav, pa samim tim ne zna koje bi granice pomerio kad je reč o osvajanju devojke.

- Devojka može da me zavede svojom harizmom, šarmom i humorom. Fizički izgled je naravno bitan, ali ono što nosi u sebi je mnogo bitnije. Uostalom, videćemo kad me to pogodi - priča Saša o svom iščekivanju ljubavi na prvi pogled.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista BLIC od 13.07.2008