|
Rođeni Nišlija svojevremeno se bez premišljanja sa porodicom u jednom autu i stvarima u šleperu preselio u Vojvodinu. Ispostavilo se da je takva „visinska promena“ bila zdrava, jer u formi ostaje uz pomoć šetnje kraj vršačkih vinograda
Iako Srbija ima dugu istoriju proizvodnje lekova i stručan farmaceutski kadar, zasad su istraživanje i razvoj novih vrsta lekova, R&D (research and development), rezervisani za bogatije zemlje.
Razvoj nove supstance košta i po nekoliko desetina miliona evra, pa su tako sredstva za R&D koncentrisana na nekoliko mesta u svetu, priča Goran Orlić, regionalni direktor predstavništva Actavisa za Srbiju sa Kosovom i Crnom Gorom.
“Nije sve u novcu. Postoje ipak šanse da se nešto slično radi i u Srbiji, odnosno da se supstanca koja se već koristi u terapiji uz manja ulaganja prilagođava trenutnim, odnosno novim potrebama. Takva inovativnost bi mogla da bude dodata vrednost u našoj farmaceutskoj industriji“, objašnjava Orlić i dodaje kako je godišnji budžet Actavisa za R&D među najvećima u svetu i iznosi 150 miliona evra. Ta kompanija za proizvodnju generičkih lekova i njen 39-godišnji direktor Robert Vesman danas se proučavaju kao fenomen na Harvadu, u školi za biznis.
Menadžment praksa nazvana „Formula uspeha“ prikazuje kako je mala firma sa Islanda sa stotinak zaposlenih za samo sedam godina izrasla u svetsku top kompaniju sa više od 11.000 zaposlenih, predstavništvima u 40 zemalja sveta i godišnjim prometom od dve milijarde evra. Od trenutka privatizacije do danas u modernizaciju kompanije Zdravlje Actavis uloženo je 33 miliona evra. Orlić kaže kako će zbog sadašnjeg, za privredu ne tako stimulativnog političkog okruženja, ova godina biti jedna od težih za skoro šest godina koliko je Actavis u Srbiji.
Obaveze
„U sedam sati krećem na posao, od kuće u Vršcu do kancelarije u Beogradu putujem sat i 15 minuta. To je kreativan deo mog radnog dana kad beležim sve obaveze i tako ih držim pod kontrolom. U toku radnog dana koji traje 10 do 12 sati, primim stotinak poziva na mobilni i još toliko na fiksni telefon. Na moju adresu dnevno stigne pedesetak mejlova, u kancelariju mi iz različitih razloga uđe dvadesetak saradnika, ne računajući interne i eksterne sastanke. To je ritam mojih dnevnih obaveza“, taksativno nabraja Orlić.
Njegova je prednost što mu je radno okruženje „prijatnije“. Kolege iz drugih kompanija mu zavide što radi u dominantno ženskom okruženju. Premda Orlić „pod kontrolom“ drži muški deo ekipe tako što s njima igra fudbal svake srede, ženski deo menadžment tima ima svoj način da im se glas čuje. Nekad to biva „žustro“, nekad „malo emotivnije“, ali im lakše pođe za rukom nego muškim kolegama, priča Orlić. Lakše je sa damama, neko bi rekao, ali on ne misli tako.
„Nezavisno od pola, kad je top menadžment u pitanju, moram da imam sluha za svoje saradnike i da se trudim da znam kada zajedno možemo najefikasnije da doprinesemo biznisu. To je bitno da bismo u poslu ’plivali’, da bismo došli do maksimalnog rezultata koji je u skladu sa mogućnostima svakog pojedinca. Kada je postavljanje ciljeva u pitanju, umem da budem veoma rigorozan. I za sebe i za okolinu. Naravno, uvek se konsultujem sa svojim saradnicima i sve ciljeve usklađujemo zajednički, jer je timski rad suština menadžmenta na svim nivoima“, kaže Orlić.
Porodica
Poslovni uspesi su bitan deo života, ali ako zanemarite porodicu, onda to potpuno anulira svaki drugi uspeh. To je kratkoročni efekat zadovoljstva, jer je cena koju na kraju platite previsoka, smatra Goran. „Neophodno je da porodica ima svoj sistem odnosa koji će da funkcioniše bez obzira na to gde se ko nalazi“, dodaje. Taj rođeni Nišlija, najviše voli popodnevne ’’brifinge’’ kad organizuje porodicu sa suprugom Ljiljanom dok šetaju pse pored vršačkih vinograda.
Od supruge koja je lekar, naučio je da se strpi kad oseća bol, pa iako iz farmaceutske industrije, ne poseže za lekom na prvi bol, već sačeka da sam od sebe umine. U petočlanoj porodici Orlić, ćerka je prirodno mezimica, jer je najmlađa i pri tom jedinica. Sinovi žive u Beogradu. Jedan je poput oca upisao ekonomiju, a drugi pored škole, kao Goran nekad, igra košarku.
“Nisam uticao ni na jednog ni na drugog po pitanju toga šta će da rade u životu. Možda malo na starijeg, ali nesvesno, pre tako što sam pokušavao da ga zainteresujem za neke poslove koje sam radio. Ali, mislim da nije dobro nametati svoje izbore, jer kad taj neko spozna da to nije pravi izbor onda to može imati loše posledice“, kaže Orlić. Nije nagovarao ni mlađeg sina da se ozbiljno posveti igranju košarke, premda je on u mladosti trenirao. Doduše, profesionalac je bio u karateu, jer je nosilac braon pojasa.
poziv na pretplatu na  - www.emportal.co.rs
Pogledajte i druge dokumente u rubrici Ko je ko
|
