Lokica Stefanović, koreograf - Žao mi je što sam jedinica

Kada bih mogla da se vratim na početak karijere, bavila bih se isključivo igrom i koreografijom. Ubeđena sam da bih bila vrhunski svetski koreograf i imala danas mnogo novca. Zato mi je žao što sam jedinica. Jer, da sam imala brata, radila bih šta hoću, s obzirom na moj karakter i organizovanost. Mogla sam da ostanem u Njujorku 1979. godine i ko zna šta bih tamo napravila, ali bila sam jedinica i jednostavno nisam mogla da ostavim dvoje starih roditelja u Beogradu, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Lokica Stefanović.

Terazije i parade
U vreme kad sam se ja rodila moji roditelji su živeli u zgradi na Terazijama u šestosobnom stanu. Pričali su mi da sam od malih nogu „skakala“ po glavi Ljubiši i Vladi koji su živeli pored nas. Sećam se prvomajske parade na Terazijama. Na mestu sadašnje Terazijske česme stajala je tribina. Sa prozora našeg stana mogla sam da vidim Tita, i konjicu bez koje se u to vreme nije mogla zamisliti nijedna parada. S istog tog prozora obožavala sam da posmatram za to vreme „besne“ automobile, američke. Tada su se vozili ševroleti i kadilaci i merkjuri automobili.

Igra
Sa pet godina sam počela da igram u Pozorištu „Boško Buha“ kod prof. Danice Živanović. To je bio moj prvi nastup na pozorišnoj sceni. Moja sledeća nastavnica baleta u OŠ „Aleksa Šantić“ zvala se Danica Šetina i ona je proizvela celu tu maštu u meni povodom baleta. Sa 10 godina su me primili u Baletsku školu „Lujo Davičo“ koja je tada trajala osam godina, tako da sam završavajući osnovnu školu i gimnaziju, prirodno-matematički smer, završila i baletsku školu. Još na šestoj godini baletske škole postala sam svesna da ne želim da se bavim klasičnim baletom. Mene je privlačila moderna igra koju sam gledala na televiziji, uživajući u italijanskim šou-programima. Pošto je moj otac inženjer hteo da ima još jednog inženjera u kući, a ja jedinica, složila sam se sa njim i rešila da studiram arhitekturu kao najbližu umetnosti, ali ću u slobodno vreme raditi šta ja hoću. A onda sam rešila da pravim sopstvenu grupu i u isto vreme sam i studirala. Kada sam videla da ne može i jedno i drugo, zamolila sam oca da me zaposli negde kako bih mogla da pređem na vanredno studiranje. Posle završene druge godine studija imala sam zvanje pogonskog inžinjera i otišla sam u Kikindu u fabriku trikotaže, gde sam kreirala modele.

Arhitekta
U to vreme već sam završila saradnju s mojom prvom grupom Džez bal. Bilo je to 1970. godine. Moje se studiranje bogami oteglo na 10 godina, jer sam za to vreme igrala i na nemačkoj televiziji i imala svoju grupu. Kada sam diplomirala, zaposlila sam se, ali sam jedino uživala u Invest birou u koji sam došla na kraju svoje arhitektonske karijere. Tamo sam projektovala zgradu od 11 spratova, zahvaljujući mom tadašnjem direktoru, arhitekti Draganu Kovačeviću. On mi je najviše pomogao da realizujem projekat zgrade Eksport-import Kosovo u centru Prištine. Uradila sam još nekoliko sitnijih projekata za tih pet godina. Između ostalog, i dve zdravstvene stanice u Crnoj Gori koje sam prošle godine i obišla. Jedna je nažalost srušena u zemljotresu 1979. godine, ali je ostala kuća za doktora, koja je takođe bila moj projekat. Zahvaljujući mom direktoru, mogla sam da radim u svako doba dana i noći, a to mi je omogućilo da mogu da idem na turneje sa Zdravkom Čolićem.
Grupa Lokice je nastala iz mog druženja sa Sanjom Ilićem. Sanja je bio učenik moje mame koja je predavala srpski jezik u Trećoj gimnaziji. Pozvala sam ga da komponuje muziku za neke predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje sam ja u to vreme radila, a potom je on dobio da radi emisiju „Dobro veče, Sanja“.

Lokice, Čolić...
Bilo je to 1977. godine. Zamolio me je da mu uradim koreografije za tu emisiju. Rekla sam da hoću, ali da nemam igračice. Onda je on doveo neke devojke koje je poznavao iz „nekih muvanja“ kako on voli da kaže, a to su bile njegove drugarice koje su išle u baletsku školu. Tako su nastale Lokice. U početku mi nije padalo na pamet da i ja igram s njima jer sam od najstarije u grupi bila starija sedam godina, ali su onda rekli da je bolje da nas je na sceni više i tako sam im se pridružila. Maksa Ćatović nam je ponudio da nastupimo sa Čolićem na zagrebačkom festivalu i mi smo prihvatile. Ta saradnja s njim trajala je godinu dana jer je on potom otišao u vojsku. Kada se iz nje vratio, nije hteo da čuje za nas ni da se družimo, a kamoli da nastupamo sa njim. Zašto, to mi ni do dana današnjeg nije jasno. U međuvremenu su Lokice snimile ploču gde su pevale i imale smo ideju da i mi na zajedničkim nastupima pevamo i igramo kao što je i on pevao i igrao do tada. Čula sam da je da je izjavio kako sam ja htela u svemu da budem glavna. Bez obzira na sve, mi i jesmo bile glavne za naš posao, smatram da smo 50 odsto ondašnje publike mi njemu dovele.

Privatni balet
Ja sam prva u ondašnjoj Jugoslaviji imala privatnu baletsku grupu. Sve ostale su imale članove koji su igrali negde u pozorištima ili kulturno-umetničkim društvima. Mi nismo pripadali nikome jer ja to nisam želela. Kostimi su bili naši, ja sam ih lično kreirala i kupovala. Devojke iz moje grupe nisu mogle da igraju na drugim mestima. E sad, postojala je jedna iz prve grupe koja je kasnije postala koreograf i igrala je u Narodnom pozorištu, pa je pre nekoliko godina svašta govorila o meni. Čak me je nazivala i Hitlerom. Kao, ja nisam dozvoljavala da one zarađuju na drugim mestima. A ja sam smatrala da one moraju da budu obeležja te naše grupe. Jer, znate, ni Pol Makartni nije svirao sa Rolingstonsima kad Bitlsi nisu išli na turneje.

Sarajevo i Zetra
U maju 1983. sam se udala za mog kolegu arhitektu Zorana Zekića, a u junu iste godine pozvana sam da napravim koreografiju za zatvaranje Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Na prvom sastanku u septembru te iste godine pitali su me koliko mi treba baletskih igrača, a ja sam rekla da mi oni uopšte nisu potrebni. Predložila sam da mi nađu 90 mladića i isto toliko devojaka iz srednjih škola, i to tako što će fiskulturnici na časovima fizičkog da prate ko od njih ima najviše dara za ples i ritam. Trebalo je da nastupimo na klizalištu u „Zetri“, na crvenom tepihu. S tom decom napravila sam čudo. I kada bi neko danas pogledao taj snimak, mislio bi da to igraju pravi baletski igrači. Radila sam sa njima ja lično do decembra, jer sam u to vreme nosila sam moju Ognjenu. Kada sam se kasnije prvi put pojavila pred tom decom dočekali su me sa stotinama buketa cveća.

Olimpijski porođaj
Termin za porođaj mi je bio polovinom marta, a zatvaranje Olimpijskih igara 17. februara. Stignu meni i mom mužu karte za to zatvaranje, kad moja ćerka, gospođica Ognjena, našla za shodno da izađe 15. februara na Sretenje gospodnje. Zamolila sam lekare da s njima na Televiziji gledam zatvaranje Olimpijskih igara. Komentator koji je prenosio zatvaranje na kraju prenosa ne gledajući program kaže: „U ovoj fantastičnoj koreografiji Slavka Pervana završavaju se Olimpijske igre...“ Ja u šoku. Od sramote u Australiju da propadnem. Kažem ljudima: „Ma ja sam radila koreografiju, majke mi, piše u programu.“ Jedna od stvari koje sam uspela tada da promenim je da moji igrači ne igraju na crvenom tepihu, već na belom. Izgledalo je kao da igraju po ledu. Zbog olimpijskog plamena i moja ćerka se zove Ognjena. Njenim rođenjem se kompletirao moj život, mada sam ja oduvek želela da imam troje dece.

Tito
Tri puta sam igrala pred Titom. Prvi put 1967. godine sa mojom prvom grupom. Napravila sam jednu dečju igru iz 19. veka. Svi su se nešto trudili da pred njim igraju što modernije stvari, a ja sam baš htela da se vratim u 19. vek. Dopalo mu se. Drugi put smo nastupale pred njim 1978. godine za doček Nove godine i treći put u maju 1979. Bile smo tada u Americi, na Brodveju, gde smo imale časove džeza. Zove mene mama i kaže da me traže ljudi iz protokola, moramo da se vratimo da igramo Titu u njegovoj kući u Dobanovcima. A nama lepo u Americi! Kako smo sleteli na surčinski aerodrom, tako su nas strpali u kola i odvezli u Dobanovce. Bilo je vremena da probamo jednom i odmah smo nastupale. Tada smo pevale i pesmu sa naše ploče.

Njujork
Do 1992. godine svake zime sam putovala u Ameriku i vežbala na Brodveju kod Elvina Ejlija, i to o svom trošku. Njegova tehnika me je fascinirala. To njegovo crnačko igranje, pošto je on Afroamerikanac. U te njegove pokrete, stil, ideju, zaljubila sam se još 1967. godine kada je gostovao u Splitu na Letnjim igrama i Bitefu. Ostajala sam po mesec dana u Njujorku i tako sam upoznala neke sjajne ljude, naše, koji su tamo živeli. Često smo odlazili i na razne žureve, gde smo se kupali, pričali igrali. Na jednom takvom žuru upoznala sam jednog poslovnog čoveka koji je nešto vežbao pored bazena. Otkrio mi je da za nedelju dana tim vežbama može da skine stomak. Naučila sam te vežbe i malo ih modifikovala, unela u njih i džez pokrete, pazite radi se o 1977. godini, i nakon toga 1981. otvorila svoj baletsko-rekreativni „Studio L“. U mnogim stvarima sam bila prva, pa sam tako i prva ponudila ženama i deci nešto novo i drugačije. Naredne godine, dolaze kod mene stjuardese i donose mi knjigu Džejn Fonde i kažu: „Lokice vidi, to je ono što mi kod tebe već radimo.“
U tom mom studiju sam napravila i Nove Lokice koje su nastupale u šou-programima od 1989. do 1991. godine.

Moja Ognjena
Sada živim sa mojom Ognjenom koja je diplomirala grafički dizajn, ali radi kao stilista. Naš odnos je drugarski, mada ja ne volim što je to tako. Volela bih da takav bude za 10, 20 godina. Taj naš drugarski odnos nastao je zbog toga što sam ja postala mekša prema njoj kada joj je otac, moj Zoran, umro 1996. Imala je tada 12 godina i ja sam počela tu i tamo da joj popuštam u nekim stvarima. Drugo, ona je Vodolija, a Vodolije su „vanzemaljci“. Oni uopšte nisu prisutni ovde dok im nešto pričate. Naravno umetnička crta im je najdominantnija. Kod Ognjene sam to prepoznala i nisam je terala da bude ni inženjer, ni pravnik kao što su mene moji roditelji. Ja sam mogla da govorim i šest jezika, jer sam imala i talenta i sluha, ali moji to nisu prepoznali u meni. Kao što nisu prepoznali ni talenat za igru i kreaciju. Moja Ognjena i ja smo u neku ruku i saradnice. Iako sam oduvek imala svoj stil, sada mi ga moja kćerka kreira. Nasledila je tu umetničku crtu od mene, mada ona to radi i bolje i profesionalnje.

Lična karta
Lokica Stefanović, balerina, pedagog beleta, koreograf, fitnes instruktor i arhitekta, rođena je 31. marta 1946. u Beogradu. Završila je Srednju baletsku školu „Lujo Davičo“ i sa njom paralelno Petu beogradsku gimnaziju. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Specijalizaciju baleta završila je u Njujorku u Ameriken dens centru.

Osnovala je i vodila baletsku grupu „Lokice“ od 1977. do 1981. godine. Osnivač je i vlasnik prvog baletsko-rekreativnog studija., Šest godina vodila je emisiju „Lokica“ na 3K i u Jutarnjem programu.

Autor je više od 500 koreografija na televiziji i pozorištu.

Izdala je LP ploču i video kasetu sa vežbama za oblikovanje tela. Živi sa kćerkom Ognjenom.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista