(Biznis) Dragoljub Marković, Eco organic life Surčin - Politika mi je ugrozila i biznis i život

Svi problemi sa kojima se susrećem poslednjih godina manje-više su posledica mog bavljenja politikom. Nosim grozno iskustvo sa političkog izleta. Koliko možete da nađete ljudi iz politike koji su bili na mestu na kojem sam ja bio, a da su izašli iz nje sa gorom pozicijom od one sa kojom su ušli? Možda ću se jednog dana ponovo baviti politikom, ali poljoprivrednom. Međutim, to će biti onda kada politika ne bude opasna po život. Sada vam se može desiti da ako u nju uđete ugrozite ne samo svoj, već i život svoje porodice. U Srbiji je politika i dalje borba na život i smrt, koju ja ne razumem, kaže u razgovoru za Biznis Dragoljub Marković, vlasnik kompanije „Eko organik lajf" iz Surčina, nekadašnjeg „Krmivo produkta", koji je u jednom trenutku, kao kum pokojnog premijera Zorana Đinđića, smatran sivom eminencijom srpskog establišmenta. Danas Markovićeva kompanija u svom sastavu ima nekoliko firmi koje se bave proizvodnjom hrane, poseduje ergelu, ali se, kako ističe, susreće sa mnogobrojnim problemima zbog ukupne klime u srpskoj ekonomiji. Pre nešto više od dva meseca, Marković je doživeo veliki peh kada je u požaru koji je izbio na njegovoj farmi u Surčinu izgorelo 150.000 kokošaka nosilja i objekti u kojima su se one nalazile. Ukupna šteta je, kaže Marković, veća od dva miliona evra.

Odmah nakon požara izjavili ste da će vaša kompanija uspeti da prebrodi ogroman gubitak jedino ukoliko osiguravajuće kuće pravovremeno nadoknade nastalu štetu. Da li se to desilo?

- Ne. Danas je šteta i veća upravo zbog nemogućnosti da naplatimo štetu. Kompanija „Dunav" nam je na ime štete za koke nosilje, koja iznosi oko 650.000 evra, ponudila svega 65.000 evra i to kroz kompenzaciju tokom narednih nekoliko godina. Mislim da je to ponižavajuće. I kuća „Triglav", kod koje su osigurani objekti, ima sličan način poslovanja. Ogorčen sam i zaista ne znam kako te firme mogu da računaju na ozbiljno učešće na tržištu sa takvom poslovnim politikom.

Da li ste uspeli da ustanovite šta je bio uzrok požara?

- Mislim da je požar izbio u sistemu za ventilaciju i da je u pitanju manji kvar koji se širio velikom brzinom. Na osnovu svih poznatih činjenica gotovo da je isključena mogućnost da je požar podmetnut.

Koliki deo ukupnog kapaciteta farme vam je tada nestao?

- Na četiri farme imamo ukupno 750.000 koka nosilja i najveći smo proizvođači jaja u zemlji. Koliko znači 150.000 kokošaka najbolje govori podatak da je drugi najveći proizvođač Vojska Srbije, čiji je kapacitet farme u Moroviću oko 100.000 koka nosilja.

Koje sve firme ulaze u sastav vaše kompanije?

- Najvažniji segment je Fabrika stočne hrane u Surčinu, čiji je kapacitet 20 tona stočne hrane na sat. Takođe, posedujemo i četiri farme koka nosilja: u Kosančiću kod Leskovca, kapaciteta 200.000 koka, u Inđiji kapaciteta 100.000, u Surčinu 300.000 i u Kruščiću kod Crvenke 150.000. Imamo i, nažalost, praznu farmu svinja u Surčinu, čiji je kapacitet 100.000 tovljenika. To je najveća farma svinja na Balkanu, koju je 2006. uništila svinjska kuga. Država nam je nadoknadila oko 100.000 evra, a prava šteta je 3,7 miliona evra. Inače, sama farma se nalazi na 24 hektara u atraktivnoj građevinskoj zoni, tako da je njena vrednost samo u objektima oko deset miliona evra. Ona je pravljena sa ciljem da bude najveći snabdevač Beograda svežim mesom i zato je neverovatno da nestane i da to nikoga u zemlji ne zanima. Tretman koji mi poljoprivredni proizvođači imamo u zemlji moraće da se što hitnije promeni.

Šta konkretno?

- Ne samo zakonodavstvo, već ukupni ambijent. Jedino za proizvode na zelenim pijacama ne mora da se izda fiskalni račun. To je udvaranje biračkom telu, jer se smatra da je kategorija poljoprivrednih proizvođača najbrojnija i da će onaj koji ih prvi bude dirnuo sigurno izgubiti izbore. U Srbiji jedino moja kompanija ima fiskalne kase na zelenim pijacama, što je praksa u svim zemljama Evrope, osim u Srbiji i BiH. To ne bi podiglo cene proizvoda, već bi u proizvodnju vratilo industrijalce koji bi povećali proizvodnju i tržište napunili jeftinijim proizvodima. Naša kompanija sa 750.000 kokošaka pokriva svega 15 odsto srpskog tržišta jajima, zato što postoje oni koji se proizvodnjom bave bez neophodnih sertifikata.

Imali ste šansu da svoje ideje sprovedete u delo kada vam je premijer Đinđić nudio mesto ministra poljoprivrede. Zašto niste prihvatili?

- Zato što sam smatrao da kao neko ko je studirao svetsku književnost nisam dovoljno stručan za tu funkciju.Verovao sam da ministar poljoprivrede mora da bude profesionalac i zato i dalje mislim da nisam pogrešio. U jednom trenutku sam bio savetnik premijera za poljoprivredu, ali samo za teme koje su meni bliske.

U procesu privatizacije kupili ste preduzeće „Moravica", mesnu industriju „Čajetina", „Živinarstvo" iz Velike Plane. Planirate li kupovinu još nekog društvenog preduzeća?

- Ne. Mislim da je ekonomski ambijent u kome radimo takav da ne vidim mogućnost većeg poboljšanja. U poslednjih osam godina ekonomija nije nazadovala, bolja je nego što je bila u doba Miloševićeve diktature, ali ne mnogo.

Ipak, 2004. bili ste optimista i govorili da ćete uskoro postati regionalni lider u mesnoj industriji.

- Tačno, bio sam jedan od najvećih optimista koje sam poznavao. Ali, situacija se promenila. Akcije u mesnoj industriji „Čajetina" menjali smo za one koje je kompanija sa kojom smo bili suvlasnici u toj firmi imala u našoj farmi svinja u Surčinu. Povukli smo se iz mesne industrije i ostali u proizvodnji stočne hrane.

Zašto ste promenili ime kompanije?

- Zato što smo imali dovoljno loših medijskih tretmana na temu „Krmivo produkta". To je, međutim, samo manji razlog, a veći je to što se u Evropi teško izgovara „Krmivo", dok „Eko organik lajf" zvuči familijarno. Promena je samo u imenu, bez ikakvih strukturnih izmena.

Koliko trenutno vredi „Eko organik lajf"?

- Ne znam ni otprilike, mada bi bilo logično. Ne bavim se vrednošću kompanije, kao što ne brojim ni koliko imam konja.

Ne znate ni otprilike koliko imate konja?

- Više od 50, a manje od 70. Ne brojim grla, samo ih volim. Nemoguće je odgovoriti ni na pitanje koliko oni vrede, jer je njihova realna cena promenljiva. Ukoliko ga neko traži, dobro grlo može da košta i do 300.000 evra, a ako ga vi nudite, cena mu je svega 1.000 evra. Najniža cena grla koje mi trenutno nudimo je oko 3.000, a najviša 100.000 evra. Moja ergela je trenutno jedna od najvećih u zemlji, a prva je privatna posle one koju su imali Dunđerski.

Verujete da bi od klađenja na konjičke trke država mogla da ubire značajan prihod.

- U svim evropskim zemljama, osim u Srbiji i BiH, postoji zakon o klađenju na konjičke trke koji promoviše konjički sport, a država kroz kladionice ubira 40 odsto. To je razlog što je u Francuskoj konjički sport jedna od pet privrednih grana koje najviše pune budžet. Kod nas se država oslanja na greb-greb lutriju, dok je klađenje na konje, prema trenutno važećem zakonu, skoro nemoguće. Francuzi su toliko forsirali klađenje, jer ono pokreće čitavu prateću industriju: ratare, veterinare, škole za džokeje, profesionalne hipodrome... I pored svih problema koje imamo, naša konjica je najveća i najbrža u jugoistočnoj Evropi. Sve ovo sam više puta govorio našim ministrima, ali bez uspeha. Možda taj predlog bude i usvojen kada ga neko drugi bude izneo.

poziv na pretplatu na BIZNIS - www.biznisnovine.com