Mirjana Prljević, Menora Co. Consulting - Pionir u pozicioniranju

Kao strategu koji sve gleda na rok od pet godina, nije joj bilo prijatno da radi sa ljudima koji su za godinu dana stekli ogroman kapital. Zato je svoj posao nastavila u nešto sigurnijem, francuskom društvu. Ipak i dalje, kao ekonomski diplomata iz senke, uporno radi za Srbiju

U svoj priči “Tri pitanja”, Lav Tolstoj priča o kralju koji je tražio odgovore na tri pitanja: kada je pravo vreme da se urade prave stvari; koje osobe bi trebalo slušati; šta su prioriteti, čemu prevashodno treba posvetiti pažnju?

Odgovor nije dobio od silnih savetnika i mudraca, ni vidovnjaka, posavetovao ga je siroti pustinjak: “Postoji samo jedno vreme koje je najvažnije - sadašnjost. Najvažniji je čovek onaj sa kojim si u tom trenutku. I ni jedan čovek ne zna da li će ikada više imati posla sa bilo kim drugim. Najvažnija stvar je pomoći mu, jer to je svrha zbog koje živimo ovaj život”, naučio je pustinjak kralja.

I dao životni moto Mirjani Prljević. Zato je ovom pričom završila svoju knjigu “Strategija pozicioniranja kao ključ uspeha”, koja je proglašena za knjigu godine na četvrtom sajmu brendova održanom u Beogradu. Izdala ju je 2004. na srpskom, prošle godine objavljena je u Francuskoj, prevedena je na engleski, a potpisan je i ugovor sa drugom najvećom kineskom izdavačkom kućom, pa će se polovinom godine pojaviti i kineska verzija ove knjige. Prvo pisano delo domaćeg stratega za pozicioniranje preporučuje Privredna komora Pariza, a deo je šire literature na visokim ekonomskim školama i univerzitetima u Francuskoj, Švajcarskoj, Makedoniji, Hrvatskoj, BiH, prodaje se na Amazonu…

A u knjizi je sažeto sve što je autorka naučila za 15 godina bavljenja pozicioniranjem, što na makro nivou, kao saradnik konsultantske francuske kuće Kopešim, što na mikro nivou, kroz svoju kompaniju Menora, osnovanu 1996. godine. “Ja sam, punim zvanjem, savetnik dijagnostičar za strateško planiranje. I time sam počela da se bavim početkom 90-ih, prva u regionu. Nije za ovaj posao potrebno samo znanje iz ekonomije, nego i poznavanje sociologije, psihologije, robe, opšte kulture... Nema ni pozicioniranja ni repozicioniranja dok nemaš makroaspekt države ili kompanije za koju radiš”, kaže Mirjana Prljević.

I tu nalazi grešku u smeštanju Srbije u svest investitora ili turista. Kad već postoji savet za brendiranje, trebalo bi angažovati naše ljude u svetu koji bi pomogli. Jer, ne može se brendiranje vršiti samo iznutra, mora se uključiti i neko sa strane, mora se gledati očima stranaca, a koristiti znanje naših stručnjaka napolju.

Smatra da Srbija nema strategiju na nivou države, koja će biti krovna za sve ostale strategije. I da se ovde ne podvlači crta, sve što se radi, odradi se parcijalno. Da nije tako, po njenom mišljenju, lako bi se znalo da li nam je potreban gasovod ili ne, samo se pogleda da li je taj projekat u državnom interesu. Tako se radi u Britaniji, u SAD ili u Francuskoj, gde trenutno živi. Tamo je prvo pitanje za sve - koliko je sve što se dešava dobro za Francusku, od krupnih stvari, do toga kako će se na državu odraziti ženidba predsednika.

Francusku doživljava kao veliku školu. U početku, kada se tamo definitivno skrasila, bila je to preteška škola, razmišljala je i da se okane pozicioniranja, da se zaposli se u pekari. Ali nije, radila je, tražila klijente, promovisala sebe i svoju kompaniju i - konačno se pozicionirala. Dobila je prvog tamošnjeg klijenta, kompaniju Atmos, koja se bavi proizvodnjom transportera nosivosti od po 30 tona.

Isplatio joj se trud. A trudila se, kaže, uvek. I dok je bila košarkašica Partizana, kada je učila samo da joj trener ne bi imao zamerke na uspeh u školi. Onda se povredila, pa se isto toliko revnosno posvetila knjizi, osnovnim i magistarskim studijama. Ne ume da radi od 9 do 5, radi samo na osnovu rezultata, koliko god to vremena zahtevalo.

“Tako sam vaspitana, majka mi je uvek postavljala pravilo - naravno da možeš da se igraš, čim završiš domaći”. To joj je ostalo za ceo život. A sa takvim stavom, u svetu u kom se rad ceni, može se uspeti.
Nije otišla iz Srbije zbog novca, jer i ovde je sarađivala sa Korona pivom, radila u VS Internacional sa Slobodanom Vučićevićem, prihvatala se i pozicioniranja jako malih firmi, a sa Kopešimom radila za velike kompanije, ali nije joj to bilo dovoljno. Krug se previše suzio i više, kaže, nije mogla da izdrži. Kao strategu koji sve gleda na pet godina, nije joj bilo prijatno da radi sa ljudima koji su za godinu dana stekli ogroman kapital.

Kaže da nema problem sa tim što je žena, bar ne tamo gde sada živi. U Srbiji, gde je prvog klijenta imala sa 22 godine, još pre nego što je završila Ekonomski fakultet u Beogradu, nisu je baš ozbiljno shvatali. U Francuskoj, gde muškarac svoju platu čim primi daje ženi, ne postoji podozrenje prema uspešnim ženama.

“I bez obzira na pol, ovde ako dođeš na sastanak sa detaljnim informacijama o klijentu i njegovoj firmi, odmah usledi pitanje - za koga vi radite? Tamo su klijenti oduševljeni informisanošću. U Srbiji, kad se primeti uspeh, brzo se nađe gomila onih koji bi da ga umanje, Francuzu su tu da pomognu kada vide da se neko trudi, bori i napreduje”, nabraja Mirjana Prljević zbog čega je odlučila da ostane tamo. I zbog čega sebe ne vidi ovde u narednih pet godina.

Ali, to je ne sprečava da radi kao deo neke ekonomske diplomatije u dijaspori. Postala je podpredsednik Instituta Robert Šuman za Istočnu Evropu i Balkan. Drži u inostranstvu predavanja na temu investicione klime u Srbiji, a vraća se u domovinu da bi, kao saradnik Republičke agencije za razvoj MSP Šumadije i Pomoravlja, bar jednom mesečno održala predavanje za mlade preduzetnike, jer misli da ima šta da im kaže.

Objašnjava im da nije nemoguće sve u životu postići sâm, bez veza i jakih leđa. Objašnjava i to da i radnik i gazda zajedno rade za firmu, a ne jedni za druge. To prenosi i na širi plan - niko ne može očekivati mnogo od države, mora da dâ koliko može, pa tek onda da čeka rezultate. Pokušava da poveže ljude iz banaka sa malim privrednicima, da ih natera da shvate kako moraju funkcionisati zajedno, a ne da privreda koja ne može bez kredita zazire od banaka koje ih cede do zadnje pare.

“Ne volim svo to kritizerstvo u Srbiji. Ne volim kritiku uopšte, volim konstruktivnu analizu, kojom se objašnjava šta i zašto nije dobro i kako se može popraviti, ali za to je potrebno znanje”, kaže Prljević. I to je, po njenom mišljenju, donekle deo mentaliteta, kao što se ne može zamisliti uspešna poslovna saradnja bez dobrog ručka.

Pokušava se to prevazići, ali postiglo se tek toliko da se ne ruča više u kafani, nego u otmenom restoranu. Ona je usvojila francuski model - ako ćeš već da se čašćavaš, ostavi to za posle odrađenog posla. Svoj najveći posao sa američkom kompanijom koja proizvodi mikroturbine sklopila je bez i jednog zajedničkog obroka sa menadžerima firme.

Vođena onom pričom sa početka, pomaže gde i kome god vidi da može, to joj je hobi kojim se bavi u slobodno vreme. Kada ne čita istorijske romane. Ili ne vežba jogu. Po kineskoj poslovici “Ni jedan čovek nije tvoj prijatelj, ni jedan čovek nije tvoj neprijatelj, svaki je čovek tvoj učitelj”, pokušava da izgradi odnos za ceo život sa svakom kvalitetnom osobom koju upozna.

I trudi se da, bez obzira na uspeh ili neuspeh, ostane objektivna u procenama, jer “kriv lenjir i ono što je pravo meri krivim”.

poziv na pretplate na