|
„Kada se priča o nečemu lošem što se dešava, obično se kaže – ovo nigde na svetu nema, osim u Srbiji. Za ometanje u poslovanju i otimačinu koji su nas sačekali, ne može se to reći. Jer ovo je i za Srbiju presedan“, kaže Oliver Stanković, od 27. februara 2006. godine većinski vlasnik fabrike za proizvodnju građevinskih materijala „Trudbenik“. Stanković se u domaću privredu uključio došavši iz Nemačke, gde takođe ima kompaniju, koja se, doduše, bavi sportskim menadžmentom i marketingom. Dakle, u poslu sa ciglama našao se prvi put, ali namera mu je bila da, kako kaže, nešto u Srbiji stvori, a ne da zatvori ili da bude - zatvoren. Pošto posle godinu i po dana svi kapaciteti fabrike rade punom parom, veći deo proizvodnje se izvozi, radnicima su plate redovne i više nego ranije, izgleda da je uprkos silnim problemima, uspeo u svojoj nameri.
U kakvom stanju je bio “Trudbenik” kada ste postali njegov većinski vlasnik?
Oliver Stanković: Kada smo prošle godine moj otac i ja kupili kompaniju situacija je bila gotovo tragična. Počev od toga da nas je sačekalo godinama „zidano“, deset metara visoko smetlište oko upravne zgrade i u čitavom pogonu. Samo nam je za uklanjanje te deponije bilo potrebno godinu dana. Finansijski, situacija je bila slična. Plate su veoma teško isplaćivane, poslovalo se sa tri kupca koji su ucenjivali preduzeće i snizili cenu bloka na 15 dinara. Uz to, najčešće se dešavalo da se ugovori potpisuju sa fantomskim firmama, pa blokovi odu, a novac nikada ne stigne.
U čemu se ogleda oporavak firme postignut za poslednjih godinu i po dana?
O. Stanković: Obim proizvodnje nije mnogo porastao, ali se, što je važnije, znatno pojačao priliv novca. Zbog nasleđenih dugova prošlu godinu smo završili sa gubitkom, što nam, zbog velikih izdataka i takođe ranijih dugova, preti i ove godine. Ali očekujemo da će se trend promeniti, jer ova ciglana danas proizvodi 20 miliona jedinica godišnje, a cenu po bloku smo povećali na 25 dinara. Što bi nam, kao najvećoj ciglani u Srbiji, da nije nasleđenih i novonastalih problema, bilo sasvim dovoljno za profitabilno poslovanje.
S obzirom na povećanje cene, imate li problema sa kupcima?
O. Stanković: Ne, broj kupaca je porastao za nekoliko meseci na 33 firme, bez obzira na poskupljenje. Međutim, “desio nam se” Trgovinski sud i ucene, zbog kojih smo izgubili mnoge domaće kupce i bili primorani da se preorijentišemo na izvoz. Danas se 60 odsto ukupne prodaje, koja iznosi oko šest miliona evra, odnosi na Poljsku, Rumuniju, Crnu Goru, Bugarsku, Makedoniju.
Zbog čega ste imali problema sa Trgovinskim sudom?
O. Stanković: Mi smo 53 odsto udela u ovoj kompaniji otkupili za oko 16.000 dinara, odnosno 200 evra, po akciji, ukupno dakle, za oko 2,5 miliona evra. Pošto je od marta prošle godine kompanija na berzi, cena deonice je dostigla 48 hiljada dinara, znači trostruko višu vrednost. Zbog toga i zbog činjenice da firma poseduje najmanje 60 hektara zemljišta širom Beograda, pa i u centru grada, postali smo trn u oku raznim moćnicima. Kako su nas napadali? Tužbama malih akcionara kojih drže šest odsto vlasništva. Tužbe jesu bile bez osnova, ali dok se to ne bi utvrdilo čitav bord direktora morao bi da ode, a u kompaniju bi ušao prinudni upravnik. I onda, sve i da presuda bude u našu korist, firma bi u međuvremenu bila uništena, jer mi spolja ne bismo mogli ni na šta da utičemo.
Do sada je bilo čak 11 pokušaja da nas izbace iz fabrike. Scene su bile filmske – radnici, 50 ljudi iz privatnog obezbeđenja i ja na jednoj strani, a sa druge strane ograde dva špalira policajaca „kornjača“ i između njih prinudni upravnik. Pravi građevinski rat. Ni jednom nisu ušli. Iako i dalje imamo probleme, čini se da smo se sa 150 hiljada evra, koliko smo platili obezbeđenje i još toliko za advokate, odbranili. Bar u smislu da verujemo da nećemo biti isterani iz kompanije koju smo na najregularniji mogući način kupili.
Da li ste usled neprilika koje pominjete razmišljali da odustanete od poslovanja u Srbiji?
O. Stanković: Ne! Ni jednog trenutka. Zainatio sam se, proradila mi je sujeta i ostaću ovde bar dok se sve ne bude regulisalo. Došao sam u Srbiju sa ciljem da nešto stvorim, a ne da zatvorim ili da me zatvore, zato ostajem. Bez obzira što nam se i dalje dešavaju apsurdne stvari.
Kako su radnici dočekali nove vlasnike?
O. Stanković: Čim smo došli shvatili smo jednu stvar – ljudi neće da rade. Računali su: sad smo dobili privatnike koji će da uđu sa velikim parama i sve će biti u redu. Ali mi smo odlučili da ne investiramo privatni kapital i tražili smo od radnika da te pare kojima se nadaju zarade. Ne mogu reći bez izuzetka, ali većina radnika se složila i danas je njihova prosečna plata sa 20 skočila na 32 hiljade dinara. Pri tom nije bilo otpuštanja, osim grupe od tridesetak ljudi koja je pristupila „protivničkom taboru“ i pokušavala da ugrozi preduzeće. Danas kompanija broji 337 zaposlenih, a namera nam je da čim nam budžet bude dozvolio zaposlimo još sedam-osam stručnjaka iz oblasti građevinskih materijala.
Da li to znači da kadar koji ste zatekli nije bio dovoljno stručan?
O. Stanković: Naprotiv, bio sam veoma iznenađen činjenicom da ljudi koji hoće da rade, zaista znaju svoj posao, bilo da voze viljuškar ili se bave inženjeringom. Potpuno bih razumeo njihovu nezainteresovanost i neznanje, jer sam razmišljao da ni sam ne bih radio nešto u čemu sam dobar za tako male pare. Ispostavilo se da sam pogrešio. Novi ljudi su nam potrebni da bismo osavremenili i proširili proizvodnju.
Da li ste već nešto uradili na planu povećanja obima proizvodnje i kvaliteta proizvoda?
O. Stanković: Za sada smo uveli ISO 14001 standard zaštite životne sredine, do kog smo došli uz pomoć nemačkih profesora koje smo angažovali da nam do detalja propišu put do takvih sertifikata. Pre toga smo dobili ISO 9001 sertifikat za kvalitet menadžmenta. Još to nije dostiglo zavidni nivo, ali ja sam zadovoljan. Uz to smo remontovali sve mašine, promenili čitav vozni park, nabavili kamione koje firma uopšte nije imala, napravili novu upravnu zgradu. Sve ovo, delom od novca koji smo zaradili, delom naplatom starih dugova. Novina u našoj, koliko-toliko osavremenjenoj proizvodnji jeste tenisan, šljaka za teniske terene, koja nastaje preradom otpadaka od našeg primarnog proizvoda, a koja se sada koristi na većini terena u Beogradu. Ovog meseca počinjemo i sa proizvodnjom „vinerbergerovog“ bloka, jer smo iskopirali najpopularniji proizvod „Vinerbergera“, najvećeg proizvođača građevinskih materijala na svetu.
Imate kompaniju u Nemačkoj, znači poznajete tamošnje uslove poslovanja. Da li ih možete uporediti sa domaćim?
O. Stanković: Ima sličnosti, ali i dramatičnih razlika. I ovde i tamo se muka muči sa naplatom, ali se naravno ne može porediti koliko je to ozbiljniji problem u Srbiji. Ovde se poslovi zaključuju po kafanama, u Nemačkoj toga praktično nema. Ovde je, bar iz mog iskustva, Trgovinski sud rak rana ozbiljnog poslovanja. Pa ipak, ja sam optimista, jer ma koliko nas okolnosti sputavale, moja firma nikako nije izuzetak u borbi za standarde Evropske unije i za savremenije vidove poslovanja. Što kad-tad mora dovesti do normalizovanja situacije i smanjivanja razlika u odnosu na ozbiljan poslovni svet.
Suza
Zemljište koje poseduje učinilo je kompaniju odličnom investicijom. Da li ćete ga prodati investitorima ili sami otpočeti gradnju. Nedavno se desilo da kompanija „Beko“ bude otkupljena isključivo zbog zemljišta koje poseduje.
O. Stanković: Da, to će biti jednog dana dobra investicija, posebno što su investitori već počeli da se javljaju. Za sada o iskorišćavanju tog zemljišta površno razmišljamo, jer primaran je cilj postaviti fabriku na stabilne osnove, učiniti je profitabilnom, obezbediti radnike. Kada to bude sređeno, razmišljamo i o tome da čitav pogon preselimo iz Karaburme gde se trenutno nalazi na 21 hektaru građevinskog zemljišta „čistog kao suza“.
Reket
“Kako zakonski, a ni fizički nisu mogli da nam preotmu kompaniju, ljudi čiju smo interesnu zonu povredili su počeli da nas reketiraju na različite načine. Mnogi domaći kupci naglo su prestali da nam plaćaju. Dve banke su nam blokirale račune, a da nas nisu ni pozvale. Pre neki dan nam je sa računa skinuto 112 hiljada evra, jer je staro rukovodstvo iz nekog razloga pristalo da deponuje u našim magacinima azbest koji je jedna podgorička kompanija prodala nekoj trećoj kompaniji iz Srbije. Ugovor između te dve kompanije je propao, mi taj azbest nudimo natrag, međutim firma iz Podgorice traži, potpuno neosnovano novac od nas. I dobija ga. Zatim od vodovoda, umesto standardni račun od pet hiljada evra dobijamo za jedan mesec račun od 180 hiljada. Uložili smo žalbu naravno na ovakve vidove reketiranja i sada čekamo presude.” (Oliver Stanković)
poziv na pretplatu na  na www.ekonomist.co.yu
|
