- Moja baka, prava Dalmatinka, uvek je govorila da ja nikad nisam bio sam. Naime, rođen sam kao brat blizanac i to je jedan od detalja koji je definitivno opredelio moj život. Nikad nisam umeo da radim sam, uvek sam bio u timu. Drugi detalj je svakako sport, koji je od malena u meni gajio i podsticao taj šampionski duh. Ne kažem, teško je živeti sa njim. Uvek sam nastojao da budem, ako ne najbolji, a ono bar među boljima. Ipak, kako nisam, na primer, bio najbolji đak, uvek sam sebe tešio da sam i tu najbolji, jer najbrže učim – počinje priču Predrag Miloš, nekadašnji juniorski prvak Evrope u plivanju, kasnije učesnik dve olimpijade, jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta iz generacije 1973. godine, sada direktor "Arcelor distribucija DOO Beograd“, iza koje stoji čuveni "Arcelor- Mittal“, neprikosnveni svetski lider u proizvodnji i plasmanu čelika.

Prvi put je, priča u šali, trijumfovao 12. maja 1955. godine, nešto pre ponoći, kada je u "velikoj trci“ sa bratom Nenadom, prvi uspeo da ugleda svet. Brat je stigao tri minuta kasnije, 13. maja, koji je pre rođenja sinova bio veliki datum za porodicu Miloš.

- Otac do skoro nije hteo da prizna da sam rođen 12. maja. Bio je funkcioner Službe bezbednosti, a 13. maj je bio dan njegove službe. Zato je tvrdio da je sinove dobio baš na taj dan. Inače, od samog rođenja u sobi mog brata i mene večito se vodio rat za prvo mesto. Prestali smo da se "takmičimo“ tek po završetku Pravnog fakulteta, kada je svaki otišao svojim putem. Sada je on uspešan trener, uči našeg Tepavčevića, trenira hrvatske plivače, Islanđane.... Rasli smo i bili vaspitavani u multikulturalnom duhu i on je nastavio da ga neguje. Ja sam se potpuno neočekivano obreo u domenu crne metalurgije, ali moram da priznam da se i danas nadmećemo ko će biti uspešniji u svom poslu – šali se Predrag Miloš na čistom "dalmatinskom“, napominjući da njegov naglasak, uprkos tome što je rodnu Dalmaciju napustio još u III razredu srednje škole, nikad nije uspeo da se "izliže“.

Detinjstvo provedeno u Zadru pamti najviše po košarkaškom klubu "Zadar“ u kojem je, kako kaže, odrastao. Svi su verovali da će blizanci Predrag i Nenad izgraditi uspešnu košarkašku karijeru, ali su se oni iznenada obreli u bazenu.

- Deda po majci je bio prvi posleratni predsednik kluba, majka je igrala košarku. Brat i ja smo bili maskote "Zadra“. Sestra, Nenad i ja smo, inače, bili u to vreme velika aktrakcija grada, ponajviše zbog toga što je sestra od nas dvojice bila starija samo 10 meseci i tri dana. U bazenu smo se obreli slučajno, ali prošli smo sjajno. Sa 14 godina postao sam juniorski prvak Evrope u kategoriji 200 m leđno, osvojio srebro na 100 m leđno, brat je bio odmah iza mene, drugi i treći... Bilo je još medalja na drugim takmičenjima, ali više se i ne sećam. Učestvovao sam na olimpijadama u Minhenu i Montealu, Nenad je čak bio učesnik Olimpijade i u Moskvi, treće dakle, što je prava retkost za jednog plivača. Ipak, na olimpijadama se, uprkos velikom trudu, kako nas, tako i naših trenera, nismo okitili medaljama. Kopkalo me to jako dugo, sa 14 godina bio sam, ipak, najbolje rangirani svetski plivač. Pitao sam trenere kako mi to nije uspelo. Na kraju sam zaključio da nismo imali sve potrebne uslove da bih postao olimpijski pobednik i donekle ovo preboleo – objašnjava Predrag Miloš.

Po diplomiranju na Pravnom fakultetu u Beogradu 1977. godine, koji je završio u roku, ovog puta pet dana posle brata Nenada, usledio je i oproštaj od plivačke karijere.

- Nismo bili najbolji studenti, bili smo samo među boljima, ali čini mi se da smo bili u grupi koja je u najbržem roku uspela da ga završi. Već naredne godine, direktno sa treninga otišao sam u CK KPJ i tu se zaposlio kao pravnik. Bilo je to divno vreme, a oblast međunarodnog prava me je impresionirala. Učestvovao sam u pripremi čuvenog XI kongresa, potom i XII...Ne stidim se da kažem da sam tu radio, jer i dan danas, čiste komunističke ideje i ta ideja socijalne pravde se nalaze u mome srcu. Na žalost, priča je otišla na suprotnu stranu, ideologija je progutala ideju. Ja sam klasični "marksista“ po opredeljenju – navodi Predrag Miloš.

Da iver ne pada direktno od klade pokazalo se pet godina kasnije, kada je na predlog Staneta Dolanca prešao da radi u – Državnu bezbednost.

- Otac je, ipak, bio protiv toga, ali ja sam to želeo. Radio sam analitiku i opet ponavljam da je to bilo dobro vreme, kada je sistem brinuo o čoveku, ali i kada se taj isti sistem čuvao. Voleo sam taj sistem i nikad posao nisam mogao da radim sa emotivnom distancom. Ipak, napustio sam ga dobrovoljno 1989. godine, jer sam prvi put osetio da se u ovakve institucije umešalo politikanstvo. Profesionalizam mi ne dozvoljava da više kažem – kaže Miloš.

On jeste napustio službu, ali ga je država pozvala dve godine kasnije, jer je rat na prostorima bivše Jugoslavije otpočeo.

- Nisam se otud vratio kakav sam otišao. Od mirnog i staloženog čoveka postao sam nešto drugo. Srećom, bio sam daleko od prve linije fronta, ali sam video mnogo ružnoga, razrušeni Vukovar, povlačenje ranjenika iz vukovarske bolnice, zverstva počinjena na sve strane.... A sve se to mešalo sa mojim neokrnjenim osećajem pripadnosti jednom sistemu vrednosti , jednoj državi i osećanju da sam tamo otišao da sve to branim.

Kada se vratio u Beograd, osetio je potrebu za definitivnom promenom.

- Baš negde u to vreme, bila je to 1992. godina, na Kipru su neki naši ljudi osnovali firmu za trgovinu čelikom. Jedan moj prijatelj me je preporučio tako što je rekao da ne znam ništa o čeliku, da ne znam ruski (pošto im je trebao čovek u Ukrajini), ali da sam rođeni šampion. Uskoro sam se sa tri ćerke i ženom obreo u Dnjepropetrovsku, ubeđen da je njihova ćirilica ista kao naša, da je ruski jezik iskrivljeni srpski, a o čeliku sam jedino znao da je tvrd. Treba li da kažem da me nastavnica hemije u srednjoj školi zvala "hemijskim minimumom“.

Dve godine u Ukrajini, kaže, pamtiće dok je živ.

- Beograd u najgore vreme inflacije bio je zlato u odnosu, kako se u tom periodu živelo u Dnjepropetrovsku. Mogao si da dođeš do hrane samo ako si imao prijatelje, a vodu smo dovlačili iz Moskve, koja je bila udaljena svega 1000 km. Černobil je od njega bio udaljen samo 600 km i sve okolo je bilo zagađeno. Sva sreća da mi je žena bila pribrana. Rekla je: živećemo kao i Ukrajinci, ješćemo šta i oni jedu, oblačićemo se kao i oni, naučićemo njihov jezik i družićemo se sa njima. Moja velika sreća je, bar što se posla tiče, bilo to što je Gojko Škrobalj, veliki poznavalac čelika radio tamo i što je živeo sam. Ostajao je do kasno u kancelariji i ja sam ostajao sa njim i slušao sve što mi je pričao. Mogu slobodno da kažem da sam tako završio drugi fakultet. Dobro nam je išlo, ja sam dosta naučio, i dve godine kasnije, opet sam se sa ženom i decom obreo na Sardiniji.

Firma "UniBross“ započela je u Italiji saradnju sa jednom srodnom firmom i Predrag Miloš je radio kao direktor predstavništva.

- Jao, to je bilo lepo vreme, ali trajalo je samo dve godine. Otvoreni ljudi, atmosfera Dalmacije, posle Ukrajine nam je došlo kao melem na ranu. Ipak, firma se kasnije drugačije preorijentisala i mi smo se 1996. godine vratili u Srbiji.

Tadašnji "Sartid“ je tražio nove stručnjake za svoju komercijalnu službu.

- Preporučio me je moj teča i uskoro sam se sreo sa Dušanom Matkovićem, tadašnjim generalnim direktorom, koji me je odmah postavio za direktora izvoza. Tu sam nadogradio svoje znanje. Spoznao sam proizvodne procese i šta sve ne još. Do skoro sam čuvao papir na kome je neko, dok sam još radio u "Sartidu“ napisao da sam inženjer metalurgije. To mi je bio dokaz da sam ljude oko mene uverio da konačno nešto znam i o čeliku. Tu sam zaokružio, sportski rečeno, olimpijski ciklus i onda su me - smenili. Kada sam odlazio rekao sam i njima da sam se nadao da ćeme moji poslovni rezultati zaštititi od svega, ali na žalost, bio sam u zabludi. Sva sreća, upoznao sam dosta ljudi dok sam tu radio, i uskoro me zaposlila Bank Austria da nadgledam da li se pare od kredita, koje su, između ostalog, dodelili i Sartidu, troše na adekvatan način.

Bank Austriu je napustio negde u vreme privatizaciji smederevskog metalskog koncerna. Počeo je da radi kao agent prodaje "betonskog željeza“ za jednog prijatelja.

- Bilo je teško latiti se takvog posla posle rada u jednom velikom sistemu. Zamislite kada smo moja Jasna (supruga p.a.) i ja prodavali po vezu, dve... I onda slučajno, kao što obično i biva, pozvao me Dušan Svilar, koji je živeo u Luksemburgu i rekao da "Arcelor“ želi da otvori predstavništvo u Srbiji. Ni dan danas mi nije jasno da li je "Arcelor“, koji je u to vreme i bez "Mittala“ bio prvi po proizvodnji čelika u svetu, želeo samo sebi da ispuni želju i otvori firmu u Srbiji, jer je tu nije imao, ili je gajio neke ambicije, ali uskoro smo se našli, razgovarali i zvanično počeli rad.

I od tada, kako kaže Predrag Miloš, “Arcelor distribucija”, beleži konstantan, dvostruki rast u odnosu na svaku raniju godinu. Prošle godine od prodaje je ostvareno 9 mil EUR, a ova godina je i više nego “berićetna”.

- Moja Jasna, kolege Dušan, Nenad i ja smo neka stalna postava. NIsam strog direktor, uglavnom se koristim anegdotama i dosetkama pametnih ljudi kada hoću da skrenem pažnju na nešto, jer sam uočio da svaki čovek to pamti.

Okružen je sa četiri lepe i pametne žene, jer je oženjen Jasnom i ima tri ćerke. Nestrpljivo očekuje titulu "dede”.

- Moja najstarija ćerka je udata i koliko čujem, u planu je uskoro naše prvo unuče. Ipak, mislim da će me najviše obradovati dete moje najmlađe ćerke, jer se nadam da će baš u to vreme da mi bude dodeljena i uloga savetnika. Uostalom, na listi “Arcelorovih” direktora u ovom delu Evrope zauzimam drugo mesto na listi najstarijih… - završio je u svom stilu Predrag Miloš.