Dnevnik jednog direktora: Kratki talasi

Radio Jugoslavija više ne postoji. Devedesetčetvoro zaposlenih ostalo je bez posla. Novine nedavno objavile prilično tužnu priču pišući kako je izgledao poslednji radni dan zaposlenima, kako su bili kao porodica, prisećali se teških trenutaka koje su pregrmeli, a i anegdota kojih vazda nije nedostajalo. Svi odreda su se žalili što osnivač ne želi da preispita svoju odluku.

Što neće da zadrži radio stanicu koja je godinama unazad na kratkim radio talasima objavljivala vesti iz Srbije na dvanaest jezika. Direktor je tugovao zajedno sa zaposlenima i pozvao kolege iz drugih redakcija da zaposle novinare koji su ostali bez posla. Ni on, izgleda, ne može da poveruje da šerpasi sa Himalaja, farmeri iz Kanzasa, rudari iz Čilea neće više moći da uključe svoje radio aparate, prebace ih na kratke talase i potraže radio Jugoslaviju, u želji da čuju objektivnu informaciju iz naše zemlje. I da ostanu zbunjeni, kao i ja, zbog čega jedna radio stanica nosi ime zemlje koja više ne postoji.

Nisam neosetljiv na ovakve situacije i probleme sa kojima se ljudi suočavaju kada ostanu bez posla. Ipak, da me je neko priupitao ranije šta mislim o perspektivi radnog mesta na ovakvom radiju postavio bih pitanje koje se uči u prvom razredu ekonomske škole: Da li ispunjavate cilj vlasnika zbog kojeg ste osnovani? Da li zadovoljavate potrebe korisnika na pravi način? Da li oni žele vaš proizvod ili uslugu ili su odavno pronašli drugi način da to urade. Izgleda da o tome niko nije ni razmišljao. A i zašto bi? Sve je do tada izgledalo savršeno. Plate su stizale na vreme. Posla je bilo dovoljno.

Radilo se, nije da nije. Trebalo je pripremiti vesti iz Srbije na dvanaest jezika. Nikog izgleda nije brinulo to što se vesti odavno prate preko interneta, društvenih mreža, satelitskih televizija… Nikog nije brinulo što radio stanica ne ostvaruje nikakve prihode, što nema oglašivače, slušaoce. A i zašto bi? Sve je izgledalo savršeno. Nema dosadne konkurencije sa kojom se bori većina kompanija. Ne brinete što se promenila tehnologija, način života na planeti, ne brinete o korisnicima i njihovim novim navikama… A i zašto bi? Osnivač šalje plate redovno.

Na žalost, mnogi zaposleni iako ne rade na radiju, ostanu na kratkim talasima. Pogled im dosegne samo do sledećeg u mesecu. Do naredne plate.

A stvari nisu tako komplikovane. Preduzeća postoje da bi ispunjavale ciljeve osnivača. Najčešće je to profit. Ali nije jedini. Ponekad su ciljevi oni koji su važni za društvo ili određene korisnike. Ako firma ne ispunjava ni jedno ni drugo, onda je to veliki upozoravajući signal. U takvom sistemu nedostaje nešto mnogo važnije od plate. Perspektiva.

Pre godinu dana komšinica mi se požalila kako joj je muž zaposlen u IMT-u (nekada veliki proizvođač mašina i traktora) i da im plate kasne. Znajući da godinama ta fabrika nije proizvela ni auspuh od traktora i da su odavno izgubili korak sa tržištem, pitao sam se odakle uopšte nalaze pare za plate. Blago sam joj napomenuo da bi muž trebalo da razmišlja o traženju drugog posla. Odgovorila mi je da se priča da će ih kupiti neki stranci, da treba još malo sačekati, valjda će biti bolje, završila je besedu sa optimizmom bez pokrića. Prošle nedelje sreo sam je ponovo. Tužno mi je rekla da su svima dali neku mršavu otpremninu i da joj muž više ne radi u toj fabrici.

Živimo u vremenu kada se stvari menjaju brže nego ikada. Menja se način komunikacije, oglašavanja, kupovine… Mnoge kompanije, javne a bogami i privatne, neće umeti da se prilagode promenama. Neće ispuniti ciljeve zbog kojih su osnovane. Zbog toga će nestajati. Pregaziće ih neke druge koje će u promenama videti svoju šansu. One će rasti i razvijati se. I radna mesta će, u skladu sa tim, nestajati. Ali će, sa druge strane i nova nastajati.

Pre dve nedelje, dok sam sam sa porodicom bio na moru, kupili smo razglednice. Poslali smo ih bakama, dekama, tetkama i školskim drugaricama. Vratili smo se sa mora, javili se svima, ispričali doživljaje, pokazali slike, podelili suvenire… Jedino od razglednica ni traga ni glasa. Kada deca još malo porastu javljaće se preko instagrama, vibera, fejsbuka…

Niko uskoro neće ni znati da su postojale razglednice. Zameniće ih brži i jeftiniji načini komunikacije. Nadam se da i o tome razmišlja poštar dok raznosi ono malo pošte. Nadam se da se pita od čega će dobijati platu ako niko ne šalje pisma, razglednice sa mora, novogodišnje čestitke… Nadam se da primećuje da primat preuzima brza pošta, kurirske usluge po sistemu od vrata do vrata, transport na željenu adresu…

Nadam se da i vi razmišljate o budućnosti kompanija u kojima radite. Nadam se da pažljivo sagledavate promene. Da pratite da li se menjaju potrebe za vašim zanimanjem. Da uočavate nove šanse.

Nemojte čekati da vas radio Jugoslavija o tome obavesti.

Nemojte očekivati da će poštar doneti pismo.

Ne plivajte na kratkim talasima.

Neće vas to daleko odvesti.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

Kratki talasi

privatizacija