Dnevnik jednog direktora: Princes krofne

Dugo očekivanu lepu vest, Jovicina supruga Mara prvo je javila svekrvi Juli. Ona je brže bolje telefonirala sestri Stanki i obradovala i nju. Uzgred je pozvala i Ljilju, bratanicu, zatim Radu, zaovu i Draganu, sestričinu. Tražila je muštuluk i rodbini sa muževljeve strane koji su, takođe, isčekivali rezultat. Javila je i kumovima, kako je i red. Od njih vest se dalje prenela ka rodbini drugog, trećeg, četvrtog kolena. U roku od sat vremena svi su saznali da je Jovica, Radojev i Julin sin, postao direktor u velikoj fabrici što je grade Nemci na izlazu iz grada.

I Jovica je bio zadovoljan. Nakon više krugova razgovora, testiranja i odgovaranja na svakojaka pitanja dobio je posao direktora u inostranoj firmi. Mnogo posla je bilo pred njim. Stranci hoće da ulože velike novce, ali sve mora da bude precizno dogovoreno. Dobio je zadatak da sa opštinom pregovara oko dodele zemljišta. Zatim bi trebalo da ode u Vladu i da pregovara oko dobijanja subvencija za novootvorena radna mesta. Čekaju ga ozbiljni pregovarači, ali ne plaši se Jovica, za to se školovao svih ovih godina.

Ni slutio nije da ga najteži pregovori tek očekuju.

Te noći, neočekivano, Jovica je dobio prve prijave za radna mesta. Istina, ne u obliku u kom ih je očekivao. Preko konkursa i uz priloženi CV. Ne, ove molbe su bile drugačije. Više su izgledale kao zahtevi.

- Sinovac - krupnim, ozbiljnim glasom ga je pozvao Marko, najstariji stric. - Nek’ ti je sretno na novom poslu. Nadam se da si isplanirao neki posao za ovog našeg đilkoša. Izgleda da od tog fudbala neće biti ništa. Džabe juri za tom loptom. Ne mogu više da ga gledam kako se izležava do podne. Nego da mi vidimo kako da ga ubacimo u tu tvoju firmu, sigurno će ti trebati dobri i pouzdani ljudi. Eto, može da ti bude dobar u prodaji, bogami ima i iskustva, snalažljiv je. Znaš da nas je spasio kad smo bili u krizi. Da nije preprodavao cigare i benzin, ko zna šta bi s nama bilo. Ma znaš ga i ti, kol’ko sam vas puta vodio na 'Zvezdine' utakmice, nema derbija na koji nismo išli. Sećaš li se, sinovac. Jednom sam se ušinuo dan pre utakmice. Uz injekcije sam ispunio obećanje. Kod mene je reč zakon. Nisi to valjda zaboravio… - primio je Jovica prvu molbu za posao.

Tek što je prekinuo vezu na nepostojeći konkurs javila se druga kandidatkinja. Dobro poznat glas.

- Jovo, dušo moja - tepala mu je tetka Mira nežno odmalena. - Samo da ti čestitam, čuli smo lepe vesti. Pa nek ti je sa srećom, dušo moja, znala sam ja da će biti od tebe nešto. Nego, ti znaš da je Slavica završila studije u roku i da još nije našla posao. Znam da ne tražite veterinare, ali dok se ne snađe, valjalo bi nam da se zaposli. Ne možemo sine da živimo od tečine plate. Ma, sigurno ćeš ti naći neko mesto, tetkin ponos, nije džabe tetka onolike princes krofne pravila. Je l’ se sećaš, kako si mami govorio "Vodi me kod teje, jedu mi se pi’ce k’ofe…" Nisi umeo ni da izgovoriš. A teja zamesi punu vanglu, nikad mi nije bilo mrsko. Za tebe mi, Jovo, ništa nije bilo teško. Vidi da pomogneš Slavici, a i valjaće ti i da imaš nekog svog u blizini. Opasni su ti stranci ako si sam.

I drugi CV je zabeležen. Nije dugo čekao na treći.

- Alo, kumeeeee, čestitam. Samo da ti javim da proslavljam tvoj uspeh. U kafani sam sa Krletom i Zoćom. Jeste, kume pijan sam, ali za ovakav povod vredi da se čovek napije. Zoća hteo da nas časti, rodila mu se kćerka, ali kad sam čuo da si postao diša, rekao sam mu da nema šanse. Evo, peta tura stiže upravo. Kažem ja njima, sad kad je moj kum Joca postao glavni i… ovaj, šta sam hteo da kažem…malo sam popio kume, izvini…a da…kažem ja njima sa’ ćete da vidite šta je pravi kum. Reci kume ovim seljacima što me zajebavaju, za šta si me planirao u toj firmi. Evo, uključiću te na zvučnik, da ne kažu posle da te pijan nisam razumeo. Ajde, reci kume gde me vidiš u toj organi…organizacionoj šemi…hihihi…vidiš kako tečno izgovaram…to je od tečnosti…hihihi… Reci, kume, šta si za mene planirao?

- Pa, videćemo kume… još je rano. Čekaj malo, nisam ni ja počeo… ali eto, možda u održavanju… ti znaš da popraviš mnogo stvari…kada si trezan… - nije Jovica stigao ni da završi rečenicu, kum je preuzeo dalje…

- Može, kume, može, šef održavanja mi odgovara… Čućemo se sutra da mi objasniš gde se vadi ta radna knjižica. Evo stižu i tamburaši, ne čujem te ništa… dođi i ti u kafanu da proslavimo moje i tvoje zaposlenje. Čekamo te, kumeeeee…

Narednih dana Jovica se čuo sa celokupnom rodbinom. Sa nekima prvi put. Uz sve to saznao je i mnogo o svom detinjstvu. Skoro da je utvrdio tačan broj čokolada koje je dobio, kome da zahvali što je zavoleo štrudlu sa makom, kod koga je jeo vanilice, a kod koga kiflice.

Pa dobro, pomislio je Jovica, na stopedeset ljudi, koliko će biti primljeno u fabriku, šta je četiri-pet rođaka… neće niko primetiti. Ali, četiri-pet ubrzo se pretvorilo ubrzo u deset-petnaest. Nije bilo lako napraviti raspored. Trebalo je ravnomerno rasporediti rodbinu i sa majčine i sa očeve strane. A i ženine nije smeo da zaboravi. Danima su trajali teški pregovori. Stričevina je tražila sektor proizvodnje i nisu želeli da ga se odreknu čak ni za kontrolu kvaliteta i obezbeđenje zajedno. Ujčevina ni za pedalj nije htela da odstupi od resora prodaje, čak ni kada su dobili ponudu da poslovna sekretarica bude na njihovoj listi. Zapelo je i kod finansija i računovodstva. Ženina rodbina je bila uverena da imaju najbolje kadrovsko rešenje, strina Milanka je radila kao šef računovodstva u nekoj društvenoj firmi što je otišla pre dve godine u stečaj. Najzad, nekako je Jovica uspeo da ih namiri. Morao je da izmisli još nekoliko radnih mesta samo da svi budu zadovoljni. Na kraju, rodbina sa majčine strane dobila je osam mesta, tatkovina je prošla sa šest, a ženina je dobila pet, ali uz mesto zamenika direktora. Na krsnoj slavi, za Đurđevdan, ispred ikone i sveće složno su potpisali sporazum. Odahnuo je i Jovica, najzad je nakon četiri meseca mogao da krene dalje.

Mislio je, siromah, da je uspeo da ugodi svima. Jedino je zaboravio važnu činjenicu. Da radi za strance. Tim bezosećajnim kapitalistima ugađate tako što ispunjavate planove, tako što donosite zaradu. Shvatio je to i Jovica, ali kasno. Tek na kraju godine, dok je tužno gledao u bilanse ispred sebe. Vlasnici su tražili odgovor zašto su troškovi veći od prihoda i zašto je produktivnost tako loša. Uzalud je pokušavao da izmami još jednu šansu. Germanski hladnim izrazom lica saopštili su mu da je menadžment odlučio da dovede novog direktora.

Menadžer iz Poljske, koji je napravio veliki uspeh u svojoj zemlji, vrlo brzo po dolasku otpustio je većinu zaposlenih koje je Jovica doveo. Čudio se kako se profesorka geografije našla na mestu šefa finansija, kako je fudbaler bez dana radnog iskustva postao šef prodaje… Njemu, izgleda, nisu mnogo značile ni tetka Mirine princes krofne, ni ujkini čvarci, ni stričeva domaća rakija… Na kraju je i Jovica ostao bez posla direktora. U neobičnom miru sedeo je kod kuće i razmišljao gde je pogrešio. Telefoni mu više ne zvone tako često. Svi su ljuti na njega. Što je bio nesposoban. Što nije dobro radio. Što im je upropastio takvu priliku. Ko zna kada će se opet pojaviti šansa da imaju rođaka na položaju. Kud baš njima da zapadne takav.

Učio je Jovica ceo život, spremao se za svoj uspeh i isplanirao kako će do njega stići. Maštao da bude uspešan menadžer. Da pregovara sa kupcima, sa šefovima, sa sindikatima, sa vlasnicima… Jedino se nije pripremio na pregovore sa rođacima. Nije znao da je njih najteže odbiti. Jer, oni nas znaju i kada nismo bili uspešni. Oni znaju naše slabe tačke bolje nego iko drugi. Pred njima smo ponovo mali dečaci i devojčice, kojima su oni, nekada, ispunjavali mnoge želje.

Čudno je kako nam, ponekad, princes krofne zamirišu više i od mirisa sopstvenog uspeha nadomak koga smo stigli. Izgleda da nije lako odoleti tom mirisu. Nije lako drugima reći NE i izabrati sebe.

Nije lako uspeti i ne razočarati bliske ljude.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

princes krofne

zapošljavanje rođaka

nepotizam