Zoran Živković, uvoznik argentinskih vina - Samo ih gledam ....

U restoran “Tabor” Zoran Živković ulazi trčećem korakom. Kasni, izvinjava se, zato što je bio na sednici Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije. Gorimo od nestrpljenja da iz prve ruke čujemo šta Moka i njegovo “dobrovoljno igračko društvo” mogu učiniti na predstojećem Evropskom prvenstvu u Španiji. “Neće igrati nikakvi ‘dobrovoljci`, nego najbolji košarkaši koje imamo u ovom trenutku. Situacija nije katastrofalna”, nije malodušan Živković. “Glavni cilj je plasman na Olimpijadu u Pekingu: direktno - osvajanjem medalje u Španiji, ili kroz kvalifikacije - u slučaju plasmana od 4. do 7. mesta. Moramo biti svesni da više ne nastupamo kao favoriti na velikim takmičenjima, ali uveren sam da postavljeni cilj nije neostvariv”. Iz njegovih usta u Božje uši...

Kako god, koliko juče bilo je potpuno nezamislivo da se brine o plasmanu naših “košarkaških čarobnjaka” na velika takmičenja. Kao što je čudan osećaj čekati nekadašnjeg premijera Srbije i “jakog čoveka” Demokratske stranke u povratku sa sednice UO KSS, a ne sednice Vlade ili, bar, UO NIS. “Ruku na srce, bolje se razumem u rad Vlade nego košarkaške organizacije”, nije pokisao iako napolju pljušti kiša. “Ali, zar nije sasvim prirodno da neko bude u politici i kasnije iz nje izađe?” Pa, i nije u zemlji Srbiji...

Feudalci i pajaci

“Uostalom, odluku da se neću celog života baviti politikom doneo sam još aprila 1992, kada sam u nju ušao. Drugo, moj politički cilj ostvaren je 5. oktobra 2000, obaranjem Miloševićevog režima, posle čega sam se još tri godine zadržao u politici, ali samo iz osećanja dužnosti i odgovornosti”, objašnjava svoju odluku da se trajno povuče iz politike.

Bez dlake na jeziku, dodaje, međutim, da je tome uveliko doprinelo i to što se bavljenje politikom u Srbiji pretvorilo u rutinersko održavanje na vlasti. “Ako je politika postala politikanstvo, ili marketing bez proizvoda - meni u njoj nije mesto. Pogotovo zato što nisam imao mnogo istomišljenika i potencijalnih saboraca”.

Mnogi su, međutim, otrovno dobacivali da je Đinđićev naslednik u premijerskoj fotelji propao u nameri da postane “Zoran posle Zorana” i u vlastitoj stranci, te da zato nije hteo ni sa Borisom, niti sa Čedom. “Na funkciju predsednika DS nisam ni pomišljao, a zašto bi se povodio za Tadićem ili Jovanovićem, kada sam u stranci držao veći paket akcija od obojice?”, objašnjava jezikom prilagođenim profilu Ekonomist magazina. S neskrivenom rezignacijom konstatuje, štaviše, da je prošlo “zlatno vreme kada je DS menjala lice Srbije”, te da osvežavajuću promenu nije donelo ni formiranje “odmetničke” LDP.

Naprotiv. “Nažalost, i danas stoji ocena koju je Đinđić izrekao još pre deset godina: srpska politička scena liči na feudalni dvor, u kome nekad sediš na počasnom mestu za trpezom i dobijaš veće i bolje komade koljevine, nekad si u nemilosti na začelju, ali - uvek si tu; dok je Srbija ‘tamo daleko` - preko zidina i šanaca koji ih opasuju”.

Dokaz? “Koliko je trajalo cenkanje oko formiranja nove Vlade? Sto dana! I okončano je, bukvalno, u minut do dvanaest, što je opozicija lako i koristeći se isključivo dozvoljenim parlamentranim sredstvima mogla da spreči. Ali, nije. Zbog osećaja odgovornosti i dženlmentstva? Čisto sumnjam...”, ogorčen je.

Koga bi uhapsio Koštunica

“Pitanje svih pitanja” kojim se i nova srpska Vlada mora baviti jeste (ne)saradnja sa Tribunalom u Hagu. Ali, zašto ovaj problem nije rešen još pre sedam godina, kada su, istini za volju, čak i neke kafanske pevaljke strepele za svoju sudbinu, a kamoli lica optužena za ratne zločine?! “Jedan broj onih koje danas traži Tribunal u Hagu tada uopšte nisu bili ‘lica s poternica`. Deo onih koji jesu zaista nismo uspeli da pronađemo. A one koje jesmo - na čelu sa samim Miloševićem - isporučili smo bez imalo snebivanja i kalkulacija. Uostalom, u to vreme ni Amerikanci nisu imali nikakvih primedbi u tom smislu, niti je Hag bio prepreka u pregovorima sa Briselom o procesu stabilizacije i asocijacije”, navodi.

Dobijaju li tako dopunsko gorivo oni koji tvrde da će iz Haga neprekidno stizati nove poternice u Srbiju, ma koliko se njenih državljana već našlo iza rešetaka Ševeningena? “Hajde da im već jednom isporučimo Mladića, pa da vidimo šta će se desiti”, predlaže Živković. Samo retorički. “Bojim se, međutim, da se to neće dogoditi. Jer, dovoljno poznajem Vojislava Koštunicu da mogu da tvrdim da je to apsolutno nespojivo sa njegovim političkim, ali i ličnim stavovima. Pre bi nâs pohapsio dok sedimo ovde u ‘Taboru`, a da je za susednim stolom Mladić - ni okom ne bi trepnuo!”

Krupne reči. “Suprotno uvreženom verovanju, Đinđić je, zapravo, bio veliki idealista, dok je Koštunica taj kojem pristaje epitet najvećeg pragmatičara srpske političke scene. Nema te stranke sa kojom nije pravio ‘dil` - sa izuzetkom LDP, koja je mlada stranka, pa ima još vremena - sve zbog političkog opstanka: ne Srbije, već njegovog ličnog”, objašnjava svoju netrpeljivost Živković.

Drveno gvožđe

Bilo kako bilo, premijer i predsednik republike slažu se bar u jednom - Kosovo ne sme dobiti nezavisnost. “A šta su konkretno učinili da Kosovo ostane deo Srbije? Ništa!”, nije Živković fasciniran srpskom slogom. “To, svakako, nije stav ‘Više od autonomije, manje od nezavisnosti`. To je samo lepa fraza koja baš ništa ne znači - ‘drveno gvožđe`”.

Činjenica je, međutim, da Srbija dobija snažnu podršku Rusije, što je dovelo, štaviše, do izvesnog prestrojavanja u Vašingtonu i Briselu. “Radi se samo o srećnom sticaju okolnosti: odlazeći Putin oslabelom kolegi Bušu pokazuje zube, dokazujući da je posrnulog ruskog džina podigao na noge. Srbija je, pri tome, samo delić - istina, vrlo zgodan - ogromne globalne slagalice”, smatra Živković.

Kao premijer, otvorio je mogućnost podele Kosova između Srba i Albanaca, što je, štaviše, i sâm Đinđić nameravao da učini, u čemu su ga preduhitrili hici atentatora. Zato mnogi misle da je harizmatični premijer ubijen upravo zbog Kosova. “A šta bi ti ‘neki`, po toj logici, trebalo da učine Koštunici i Tadiću? Da ih žive spale?!”, ne prihvata Živković zaplitanje u teorije zavere.

Jedno je sigurno: suđenje atentatorima na Đinđića nije otkrilo nalogodavce ovog zločina. “Ne razumem one koji su time iznenađeni. Pa, otkrivanje inspiratora i nije bilo predmet suđenja, niti se pominjalo u optužnici. To, međutim, nikako ne znači da ne treba pokrenuti novi proces, koji bi, između ostalog, pokazao ko je politički stajao iza famozne pobune ‘crvenih beretki` i ko je iz političkih i državnih vrhova šurovao sa ‘zemunskim klanom`. Činjenica je da je u to bilo upetljano puno ljudi iz Koštuničinog okruženja, koji su, štaviše, radili i na kompromitovanju suđenja”, navodi Živković.

Ističe da nikog ne optužuje, ali slaže se da se radi o vrlo ozbiljnim sumnjama koje se hitno moraju odbaciti kao neosnovane ili, u suprotnom, krivično goniti osumnjičene. “Nažalost, naše pravosuđe - čast izuzecima - za tako nešto nije spremno”, konstatuje.

Demokrate postale lideri

Gore mišljenje ima o političkim strankama, pa ne priznaje podelu na “demokratske” i “nedemokratske”. “Sve su nedemokratske!”, izričit je. “Bez obzira na to šta im piše u nazivu, sve su liderske, a demokratije u njima nema ni forme radi”.

Nijedna se, međutim, ne žali da kuburi sa prilivom novih članova. “Pa, ljudi očekuju opipljivu korist od stranke: nepismeni da postanu kuriri u nekoj seoskoj opštini, a obrazovaniji da budu - ministri. Još gore, u tome ih podstiču rukovodstva stranaka. Zato sam pred poslednje izbore i rekao da se radi, zapravo, o ‘konkursu za hiljadu novih radnih mesta`”, gorko se osmehuje.

Nije, međutim, malo ni onih koji Živkoviću prebacuju da se i sâm osevapio od politike, uvezavši se u nju očevom “bubom”, a izvezavši se audijem, čijim se ključevima stalno igra tokom razgovora. “U DS sam ušao kao njen sponzor”, smatra da je ovim sve rečeno. “Još od 1986. bavio sam se privatnim biznisom, počevši sa prodajom računara, od čega sam sasvim lagodno živeo, ali nisam mogao da budem zadovoljan zato što imam dovoljno para da platim nekoga da umesto mene u redu čeka - mleko”.

U svakom slučaju, ne planira politički “come-back”.

In vino veritas

I - srećan je zato što ćerki i sinu sada nadoknađuje godine u kojima su odrastali bez njega. “Nakon dugo vremena mogu da uživam u običnom porodičnom ručku”, širi osmeh. Član UO KSS ima vremena i da sa prijateljima odigra pravi basket 2-3 puta nedeljno. “Od čega živim? Pa, evo sada ćemo odmah da mi napravimo promet”, poziva konobara i bira, pokazaće se, izvanredni “Michel Torino” iz argentinskih visija.

Bavi se, naime, uvozom vrhunskih argentinskih vina, ali i otkupom domaćeg crvenog Gamea i belog Semignona, koje potom, kako kaže, “domađijava” uz stručnu pomoć profesora Poljoprivrednog fakulteta i plasira pod etiketom “Car Konstantin”. Kao najvažnije ističe to što je pre mesec i po dana čak 45 hektara u Krčedinu, u podnožju Fruške Gore i na obali Dunava, sa partnerom zasadio francuskim sadnicama sorti Chardonnay, Sauvignon Blanc, Cabernet Sauvignon, Merlot i Shiraz. Prvo vino stiže 2012. godine.

Ne strepi od konkurencije. Ne samo zato što je vinogradarstvo i vinarstvo u Srbiji dugo bilo sasvim zapostavljeno, nego i zbog, ističe, izrazite uljudnosti novostečenih kolega. Izgleda, zarazne, pa gromko hvali uspehe i kvalitet vina malih porodičnih vinarija Aleksandrović, Jović, Radenković, Radovanović, Kovačević...

“Ima ih još, ali problem je to što dobrog vina nema dovoljno na srpskom tržištu. Uveren sam da je došlo vreme da ga snabdemo ne samo uvozom, nego i vlastitim visoko kvalitetnim vinima proizvedenim u znatno većim količinama”, poziva eks-premijer srodne duše da investiraju u vinarstvo.

Seda u svoj Audi allroad quatro. Šteta - mislili smo da se stručni auto-konsultant u filmu “Mi nismo anđeli II” dovezao “ajkulom” koju od Beograda do svog Niša, hvali se, zna da nagari i 150 km na sat...

poziv na pretplatu na