Vladimir Ivić, nekadašnji fudbaler - Ne shvatam "fenomen" naše reprezentacije

Bio sam u reprezentaciji u eri Mihajlovića, Mijatovića, Jokanovića, Đukića, Jugovića, Batice Mirkovića i ostalih asova. To su bili iskusni majstori koji su zračili optimizmom i mi mlađi smo imali veliko poštovanje prema njima. I danas imamo fantastične pojedince koji su standardni u najboljim evropskim klubovima i šteta je što ne mogu da se ukomponuju u dobar tim koji bi kao takav mogao da bude među prvih pet u Evropi – smatra mlađi Ivić, trenutno trener druge ekipe PAOK-a.

Za razliku od brata Ilije, opredelio se za tabor večitog rivala iz Humske ulice i, sudeći po berićetnim sezonama koje je imao, Vladimir Ivić te 1998. godine nije nimalo pogrešio kada je stigao iz "Proletera". Visoki i elegantni vezista, tokom šest sezona, upisao je u radnu knjižicu 130 utakmica koje je oplemenio sa 64 gola. U tom periodu, crno-beli su tri puta bili državni prvaci (1999. potom 2001. i 2003) i jednom pobednici kupa (2003), a zasluge za te trofeje i te kako idu i na adresu dobrog momka iz Zrenjanina!

Pažnju bogatih, inostranih klubova, skrenuo je na sebe već u debitantskoj sezoni na evropskoj sceni, međutim, tadašnji čelnici "Partizana" nisu hteli ni da čuju za realizaciju transfera. Otišao je tek koju godinu kasnije u "Borusiju" iz Menhengladbaha, gde se zadržao samo šest meseci. Bez razmišljanja je prihvatio poziv brata Ilije, u to vreme sportskog direktora atinskog AEK-a i tako je započeo njegov višegodišnji sirtaki po grčkim terenima, još u dresovima "Arisa" i solunskog PAOK-a.

Po završetku igračke karijere Vladimir Ivić u potpunosti se predao trenerskom poslu i nedavno se našao među kandidatima Trenerske škole FS Srbije, za dobijanje PRO licence.

– Pri kraju igračkog staža, počeo sam da razmišljam šta i kako dalje i uvideo da me trenerski posao jako interesuje. Odmah sam upisao školu i dobio A i B licencu, da bih već posle godinu dana našao i posao i to kao trener druge ekipe PAOK-a koju i dalje predvodim s klupe – započeo je Vladimir Ivić razgovor za "Mozzart Sport" koji su vodili u renomiranom zemunskom restoranu "Keops" na Dunavskom keju.

Da li si razmišljao o povratku u Srbiju?

– Ne, nisam. Oženio sam se Grkinjom, imamo dve kćerke Ilektru od tri godine i Lidiju koja ima 10 meseci, tako da nisam razmišljao u tom pravcu. Živimo u Solunu, fino nam je tamo, navikao sam se i sve ide kako treba.

Jesi li zadovoljan igračkom karijerom, da li je ona bila u skladu sa tvojim potencijalom?

– Čovek uvek misli da je mogao više, kad razmišlja o prošlosti, ali je isto tako mogao možda i manje da postigne, sve zavisi kako se gleda. Svako od nas kad sazri, postane pametniji i tačno zna gde je pogrešio. Generalno, imao sam uspona i padova, a verovatno bih bolje prošao da već posle godinu i po dana igranja u "Partizanu" nisu odbijene dve-tri dobre ponude za mene.

Možeš li da navedeš imena tih klubova?

Na primer, partijama koje sam prikazao u duelima s Lacijom i Njukaslom, skrenuo sam pažnju Juventusa. Kasnije me htela Valensija i Ovijedo, međutim, bio sam vezan ugovorom i do transfera nije došlo. Isto tako, omele su me i povrede da uradim mnogo više i to kako za Partizan, tako i za reprezentaciju. Sve u svemu, kad bih mogao da se vratim na početak, tačno bih znao šta i kako treba da uradim.

Je li ti od samog početka "legao" grčki fudbal?

– U Grčkoj nije lako da se igra, pošto većina ekipa koristi zatvorene taktičke varijante, dok jedino oni najveći klubovi neguju ofanzivan stil. Uprkos tome, tamošnji fudbal je ispred našeg i kotira se na sredini evropske lestvice i svi koji radimo u Grčkoj, nadamo se da dolaze mnogo lepši dani.

Zbog čega nisi PROFI licencu upisao u Grčkoj?

– Iz jednostavnog razloga što mi je lakše da na našem jeziku pratim nastavu i pišem, jer je grčka gramatika nešto teža. Uglavnom, ispunio sam sve tražene kriterijume i našao se u grupi kandidata za dobijanje najvišeg trenerskog znanja.

Gde sebe u doglednoj budućnosti vidiš kao stručnjaka?

– Naravno da imam neke planove i ciljeve, ali ne lutam preterano napred, nego sam koncentrisan na današnji trenutak. Prevashodno želim što više da naučim. Ovo je posao koji iziskuje mnogo odricanja, učenja i putovanja. Doduše, zbog svakodnevnih obaveza sa drugom ekipom PAOK-a, trenutno nisam u prilici da napuštam Solun i obilazim evropske klubove kako bih se edukovao.

U kojoj ligi se takmičiš sa izabranicima?

– To je takozvana Liga drugih ekipa grčkih klubova u kojima nastupaju momci od 18 do 20 godina, a utakmice igramo dan ranije od prvih timova. I dobro nam ide, pošto smo već u prvoj sezoni bili prvi i to posle osam sušnih godina. Osim toga, izbacili smo četiri-pet igrača u prvi tim, što je prevashodno bio cilj kluba. Iskusniji sam za godinu dana, znam ligu i igrače s kojima radim, tako da se trudim da napredujem konstantno.

Na koji način bi sebe opisao kao trenera i koje metode koristiš?

– Dosta pričam i radim sa igračima, i na terenu i van njega, pokušavajući da steknem njihovo poverenje, a kako su imali prilike da me gledaju i kao igrača, od starta se međusobno poštujemo. A od trenutka kad su oni počeli da shvataju kako to što radimo ima smisla, odnosno kad smo počeli da nižemo pobedu za pobedom, stvari su u potpunosti došle na svoje mesto. Dobro znam kako igrači umeju da zloupotrebe drugarski odnos s trenerom, zbog čega imam svoje "ja" i umem da budem i pomalo strog.

Da li si bio začuđen prvih dana kad si ustanovio da se posao igrača i trenera razlikuju kao nebo i zemlja?

– Znao sam od samog starta da je u pitanju značajna razlika, samo nisam pretpostavljao da je trenerski posao baš toliko kompleksniji. Jednostavno, mora da se vodi računa o mnogo stvari i neophodno je da si 24 sata u fudbalskoj materiji.

U kojoj meri si upoznat sa dešavanjima u Partizanu tokom prohujalih godina i jesi li možda dobio ponudu da se u nekoj ulozi vratiš u Humsku?

– Svakako da pratim događanja u Partizanu i to praktično od dana kad sam otišao u inostranstvo. Poslednje dve-tri godine klub nije u sjajnoj situaciji, mada su po igračkom kvalitetu iznad ostalih ekipa. Uprkos svemu, uveren sam da će crno-beli biti dominantni i nadalje. A što se tiče poziva da se vratim, njega nije bilo i za sve ovo vreme nisam uopšte imao profesionalni kontakt s klubom, izuzev tog navijačkog. Uvek se radujem kad pobedimo i tugujem kad izgubimo, kao i svi partizanovci.

Priželjkuješ li da jednog dana postaneš šef stručnog štaba crno-belih?

– Nisam od onih ljudi koji sebi zacrtaju ciljeve tipa: za godinu dana biću trener Partizana ili PAOK-a ili ne znam koje treće ekipe. Već rekoh da mi je najvažnije da učim i edukujem se što više, a vreme će pokazati kakva će mi biti trenerska karijera. Ono što pouzdano znam, to je da već imam neke ponude na stolu i po završetku prvenstva ću razmisliti šta i kako dalje. Videćemo šta će biti, pošto se u današnjem fudbalu situacija promeni za tili čas.

Ekonomska kriza već dugo drma i Grčku. Koliko je teško raditi u tom ambijentu neizvesnosti?

– U našoj zemlji finansijska kriza je na sceni u poslednjih 25 godina, dok u Grčkoj stvari na tom polju nisu iste unazad sedam-osam godina. Sigurno da se to prenelo i na fudbal, kvalitet je opao, baš kao i primanja aktera na terenu i van njega. U takvom ambijentu nije lako opstati, međutim, ne može se izaći iz toga tek tako. Jedini način i vid borbe je još naporniji rad, jer samo tako čovek može nekako da se izdigne iznad svih problema kako bi napravio rezultat vredan pažnje.

Imaš li kakvo objašnjenje u vezi s višegodišnjim posrtanjem naše reprezentacije koje je kulminiralo porazom od Portugalije?

Taj fenomen mi je neshvatljiv i često razmišljam o tome, pogotovo kad se nacionalna selekcija nađe na okupu. Dosta na tu temu pričam i s mojim grčkim kolegama i prijateljima kojima to takođe nije jasno. Ja sam bio u reprezentaciji u eri Mihajlovića, Mijatovića, Jokanovića, Đukića, Jugovića, Batice Mirkovića i ostalih asova. To su bili iskusni majstori koji su zračili optimizmom i mi mlađi smo imali veliko poštovanje prema njima. I danas imamo fantastične pojedince koji su standardni u najboljim evropskim klubovima i šteta je što ne mogu da se ukomponuju u dobar tim koji bi kao takav mogao da bude među prvih pet u Evropi.

Da pređemo na prijatnije teme. Za koga navijaš u Ligi šampiona?

– Za Real Madrid, jer je to klub koji sam zavoleo još kao klinac. Podrazumeva se, naravno, da navijam i za ekipe u kojima igraju naši momci. Za srpski fudbal je veoma bitno kad oni blistaju u evropskim klubovima.

Na koji način koristiš slobodno vreme i kako se relaksiraš od fudbalskih glavobolja?

– Solun je lep grad na moru, ima dosta finih mesta i za izlazak i za obilazak, a restorana, kao i igrališta za decu. U blizini ima niz fenomenalnih ostrva i obilazim ih kad god mi se ukaže prilika. U principu, čim mi to okolnosti omogućavaju, dosta vremena provodim napolju.

Kako je i šta radi tvoj brat?

– Ilija živi u Atini, čujemo se svakodnevno i s vremena na vreme se i posećujemo. On je menadžer, ima dosta igrača u Grčkoj i po Evropi i, hvala bogu, dobro mu ide.

U SOLUNU ZBOG FUDBALA SVI SLUŠAJU RADIO

Da li su grčki novinari i dalje u "paparaco fazonu"?

– Na tom se planu ništa ne menja! Ima veliki broj sportskih novina i TV stanica, a fenomen svoje vrste su grčke radio-stanice. Naime, Grci praktično ne skidaju slušalice iz ušiju kako bi stalno bili u toku i javljali se u emisije da bi rekli gde i s kim su videli nekog fudbalera. Posebno je to izraženo u Solunu i to nije dobro za tamošnje klubove, pošto se na taj način, bez potrebe, unosi dosta nemira i prave tenzije između igrača, Uprave i navijača. Novinari neku priču naduvaju više, neku manje, uglavnom, sve što saznaju objavljuju istog sekunda!

POŠTOVANJE IZMEĐU IGRAČA PARTIZANA I ZVEZDE MORA DA POSTOJI

Pod kojim okolnostima si počeo da se družiš sa pojedinim igračima Crvene zvezde, a najviše sa Dejanom Ilićem?

– Prvo smo se viđali po nekim mestima u gradu, onda smo igrali zajedno u reprezentaciji, a imamo i zajedničke prijatelje i tako se stvorio korektan odnos među nama. To poštovanje kad god se negde sretnu igrači Partizana i Crvene zvezde, verujem da postoji i danas. Reč je o nekim stvarima koje su ljudske, bar ja gledam na to tako. E sad, ne čujem se svakodnevno sa Dejanom Ilićem i ostalima, ali ako nekome nešto mogu da pomognem, ako se nađemo u istom gradu, uvek sam tu za njih.

Izvor: