Dnevnik jednog direktora: Čarobna reč

I dan danas, milioni ljudi širom sveta traže ključ od kase koju čuvaju rukovodioci, direktori, vlasnici… U tom sefu se nalazi svakojako blago. Napredovanja, bonusi, veće plate, beneficije… Nije bilo veće potrage još od vremena krstaških ratova i Svetog grala. S vremena na vreme, neki dostojni nađu ključ. Čuo sam pre nekoliko dana, kako je Slobodanka došla do njega. Bilo je dovoljno da izgovori samo jednu reč. Čak i ne zna da postoje bilo kakva vrata, a kamoli da ih je otvorila. Ali to zna njen direktor. Prepoznao je to i poverio mi se.

Sve se dogodilo slučajno. Kada ju je Bojan, finansijski direktor, pozvao u kancelariju, nije pomislila da je posredi nešto dobro. Radila je Slobodanka tih dana važan izveštaj, pa se uplašila da nije nešto zabrljala. Ostajala je na poslu i do deset uveče. Možda joj je, tako umornoj, promakla koja brojka. A šef sve vidi. Kad pogreše, ume da podvikne na sve njih u računovodstvu. Nije prijatno, svi pognu glave. Ali, ume i da ih zaštiti kada je potrebno. Bori se kao lav za njih kod vlasnika. Hvali ih pred drugim direktorima. Vide one to, zato ga i poštuju. Jeste da nije bilo povećanja plate više od godinu dana, ali nije to do Bojana. Nije sve u njegovoj moći. Zna se kako je kod stranaca. Sve mora da se predvidi u budžetu, da se razmotri, da se odobri… Nekada se odluka otegne da se na kraju ne zna ni da li si i čime zaslužio nagradu. Ali, dobro je. Zadovoljna je Slobodanka. Ima posla i redovne su plate.

Zakucala je na vrata šefove kancelarije kao da ulazi u zubarsku ordinaciju. Za svaki slučaj, najpre proviruje. Bojan razgovara putem telefona, ali joj rukom daje znak da uđe. Odškrinula je vrata tek toliko da se provuče, trudi se da ne uznemiri direktora. Naučila je Slobodanka odavno da prvo pogleda u šefovo lice. Da proceni da li je ljut ili raspoložen. Smeje se dok telefonski razgovor traje. To je dobar znak. Sela je na ponuđenu stolicu bojažljivo, čekajući da čuje razlog zbog kojeg je pozvana. Bojan prekida na trenutak i nudi je kafom i čajem. Slobodanka se ljubazno zahvaljuje. Čeka je mnogo posla, uostalom zna da Bojan nema običaj da vodi duge razgovore. Obično odmah pređe na stvar.

"Nešto sam razmišljao, Slobodanka…" započeo je Bojan oprezno kao da treba nešto važno da izgovori, "Vidim da se veoma trudiš i da si ovih dana ostajala do kasno na poslu. Cenim tvoje zalaganje i voleo bih da te nagradim nekako. Eto, mislio sam, ako to tebi znači i ako želiš, ima jedan seminar u Vrnjačkoj banji, od tri dana… Pa, ako si voljna možeš da se prijaviš. Išla bi zajedno sa Majom. Plaćeni su vam svi troškovi. Imaćete dobar smeštaj, ne brini neću vas šaljem u one rupe koje nisu sređene sto godina. Šta kažeš?"

Ništa nije morala da kaže. Lice joj je sve govorilo. Ostala je malo iznenađena. Za tri godine otkako radi u firmi to je prvi put da se neko setio da je pošalje bilo gde. Slobodanka je naučena da radi i da ćuti. Drago joj je da se neko setio i nagradio je.

Uz sve to neće biti sama. Jeste da sa Majom nema mnogo šta zajedničko, ali je poštuje kao koleginicu. Maja je mlađa od nje, još nije udata. Vrtirep, okreću se svi momci u firmi oko nje. Zna ta i gde đavo spava, sve po firmi prva sazna. Čudi se Slobodanka da od nje nije saznala ovu vest. Eto dobre prilike da jednom ona nju iznenadi. Sigurno će se obradovati. Na pauzi ju je pozvala i radosno joj rekla vest. Međutim, Maja nije delila Slobodankino oduševljenje.

"Seminar? Pih, mogli su, stipse, da se otvore za neku lovu. Šta da radim sa seminarom, da ga namažem na usne? Ako su hteli da me nagrade bolje da su mi dali ček da kupim šminku i garderobu. Pola plate mi ode na to. Još ću morati i da kupim novu garderobu za taj put. Biću i u minusu. Gde je seminar? U Vrnjačkoj Banji? I ti organizatori, zar ne mogu da naprave na Kopaoniku nego stalno po nekim lečilištima. Koga tamo da upoznam? Ali dobro, biće valjda ok. A kakav nam je smeštaj? Zajedno smo u dvokrevetnoj sobi? Pa, ne mogu da verujem da su tol’ki Piroćanci. Nemoj pogrešno da me razumeš, ne smeta mi, nego nisam navikla da delim kupatilo sa drugom osobom, zadržim se predugo. Dvokrevetna soba… svašta…" čulo se otegnuto Majino zanovetanje i pošto je izašla iz kancelarije.

Ipak, nije mogla da pokvari Slobodankinu radost. Kada imaš troje dece, tri dana u kojima neće kuvati, prati i peglati, dođu kao medeni mesec. Ove godine nisu išli na more, nije bilo dovoljno novca. Tako je Slobodanka odlučila da seminar u Vrnjačkoj bude njeno more koje je propustila ove godine.

Bojan im je obezbedio i službeni auto. Maja ima vozačku dozvolu i dobar je vozač. Baš dobro što neće morati da se voze autobusom i vuku kofere od stanice do hotela. Sve bolje od boljeg. Mada, Maja je ponovo negodovala.

"Šta, još da vozim? Pa, ne mogu da verujem, kakve su stipse… pa mogli su da pošalju nekog da nas odvezu i vrate… e jebeš firmu koja ne može ni jedan službeni put da organizuje kako valja…" vikala je Maja hodnicima odmahujući rukama.

Ipak, na seminaru je bilo odlično. Slobodanka je stekla znanja o novim poreskim propisima. Stručni ljudi, nema šta, na sva pitanja su odgovorili, ponudili pomoć ukoliko bude bilo potrebno. Naravno, Maji je sve to bilo nezanimljivo. Sve je ona to znala i pre seminara. Treći dan se nije ni pojavila na predavanjima, otišla je malo da prošeta po banji, da iskoristi lep dan.

Kada su se vratile, Slobodanka je, ovoga puta sama, zakucala na vrata direktorove kancelarije. Ušla je odvažno. Nasmejana i sigurna u sebe. Ponela je sa sobom poklon.

"Direktore, samo sam želela da Vam se zahvalim što ste me odabrali da idem na seminar. Sve je bilo sjajno. Predavači i teme, naročito. Mnogo mi je značilo to što sam čula. Neću morati da listam sve one zakone, uštedeli ste mi mnogo vremena. Upoznala sam koleginice iz drugih firmi, značiće mi ponekad da razmenim mišljenje i sa drugima. Hotel je bio odličan, sređene sobe, ljubazno osoblje… Eto, samo kratko da javim utiske. Napisaću vam detaljniji izveštaj, ako treba, ako vas neko pita… Ne znam šta da Vam kažem. Hvala."

Bojan se iznenadio. Nije to očekivao. Za sve ove godine, niko mu nije tako uzvratio. Malo mu je bilo i nelagodno. Neko prijatno osećanje počelo je da mu se razliva niz grudi. Kao da su se otključala neka vrata.

Maja, za razliku od Slobodanke, nije stigla da se javi šefu. Nastavila je da radi kao da se ništa važno nije dogodilo. U prolazu, na hodniku, naletela je na Bojana. Upitao ju je kako je bilo na seminaru. Uspela je da odmah napravi gadljivu facu, da malo pojača utisak…

"Pa… onako, direktore.. Vreme nam je bilo loše. Kiša je non-stop padala. A i one sobe, tako su male i skučene. Hrana, tako-tako. A ne mogu da vam opišem muziku na večeri. Pa, gde su našli one matorce, ja bih bolje zabavljala goste. A i učesnici, sve gospođe u godinama. Sve u svemu, provod je bio katastrofa…"

I ovde se Bojan iznenadio. Nije očekivao. Neko neprijatno osećanje počelo je da mu se razliva niz grudi. Ovoga puta, neka vrata su se zaključala.

Pre nekoliko dana ispričao mi je ovu priču. Znamo se dugo, studirali smo zajedno. Dodao je još i da će sledećeg meseca ponovo poslati zaposlene na seminar. Ovog puta samo Slobodanku. A vreme je i da razmišlja o njenom unapređenju. Nikada nije razmišljao o njoj kao šefu, delovala mu je povučeno. Sada je vidi u drugom svetlu.

Nije bio siguran da li je u pravu i šta se to dogodilo sa njim. Pitao me je, na kraju, da li mi se nekad nešto slično dogodilo.

Nasmejao sam se. Vratio me je u mislima na vreme od pre deset godina. Tada sam, kao direktor firme, na kraju godine od vlasnika dobio odobrenje da zaposlenima podelim pakete sa kraškim šunkama. Vredni paketi, lepo upakovani u velike, crvene kutije. Svih sto zaposlenih ih je dobilo. Radovao sam se neočekivanom novogodišnjem poklonu. U prolazu sam čuo da je većina odmah negodovala što nije dobila novac. Gunđali su što su dobili šunke. Jedino se Borko, mladi menadžer, zahvalio za poklon. Jednostavno i u malo reči. Zamolio me je i da prenesem zahvalnost onima koji su poslali vredan poklon. I meni se tada nešto razlilo po grudima.

I Borko je tada uspeo, kao i Slobodanka, da otključa vrata. Sa samo jednom rečju. Nikada to nisam zaboravio. Uvek sam se, posle toga, trudio da ga dodatno nagradim i unapredim.

Tako jednostavna reč. Tako moćna reč. Tako čarobna reč.

A tako se retko upotrebljava.

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

Čarobna reč

konsalting

edukacija