Nikola Milutinov, košarkaš - Ovo je svakako moja najbolja sezona u "Partizanu"

Gorostasni Novosađanin Nikola Milutinov pronašao je put do srca navijača "Partizana", i to na klasičan "prečanski" način, tiho i mirno, bez mnogo pompe. Upravo tako mladi centar "Partizana" rezonuje i o završetku košarkaške sezone, al i o svojoj sportskoj budućnosti.

Nikola Milutinov je 2012. stigao u "Partizan" sa etiketom još jednog supertalentovanog klinca od kojeg bi višestruki uzastopni šampion Srbije mogao da ima velike koristi u budućnosti. Tekuća sezona je za njega najbolja od kada je u "Partizanu". Izdvaja se po učinku, minutaži, ne beži od odgovornosti. Ipak, opšte je mišljenje da je Milutinov daleko do svog maksimuma i da može mnogo bolje.

O njemu se u javnosti ne zna mnogo. Osnovne činjenice s kojima verovatno barata svaki navijač "Partizana" jesu da je Nikola Milutov momak rodom iz Novog Sada, gde je košarkaški ponikao. Onda je otišao u Vršac, tačnije Hemofarm u kojem se razvijao pod nadzorom Žarka Vučurevića, čuvenog po produktivnom radu s visokim i talentovanim mladim igračima.

U "Partizan" je došao s ambicijom da se potpuno afirmiše kroz saradnju sa Duletom Vujoševićem. A kad se govori o aktuelnom trenutku u kojem se nalazi "Partizan", vezujemo se za niz od sedam pobeda koje su ekipi iz Humske omogućile da se "vrati iz mrtvih", samim tim uključi aktivno u borbu za plej-of i ponovo počne, doduše tiho, da mašta o Evroligi.

"Partizan" je u odličnom ritmu. Levski dolazi u ponedeljak, a onda ide komplikovan raspored. Utakmice protiv Cibone u gostima, pa derbi, zatim mečevi protiv Mege, Zadra i Budućnosti?

– Biće teško. Mislim da je ključna utakmica protiv Cibone u gostima. Vrlo važan meč za nas. A odmah posle, tu je i duel sa Crvenom zvezdom. Jasno je da nas očekuje niz paklenih utakmica. Nalazimo se blizu plasmana u plej-of. Mnogi govore kao da smo već obezbedili mesto u prve četiri ekipe, ali nama tek predstoje važne utakmice od kojih sve zavisi. Ne bojimo se nikog. Igramo mnogo bolje nego na početku sezone i nema razloga da imamo bilo kakav strah.

Saznali smo i raspored u završnici kupa, vrlo je moguće da se pre utakmice u ABA ligi, sa "Crvenom zvezdom" sastanete i u polufinalu turnira u Nišu?

- Prvo da vidimo šta će biti u četvrtfinalu, gde igramo protiv Vojvodine. I to me posebno raduje, jer je to klub iz mog rodnog grada u kojem imam mnogo prijatelja. Baš me je malopre zvao Jan Novak i to povodom kupa i žreba. Biće zanimljivo igrati protiv Vojvodine koja u domaćoj ligi pokazuje da ima dobar tim. A ukoliko se dogodi utakmica protiv "Crvene zvezde", sigurno da nam neće nedostajati motiva da učinimo sve kako bi zabeležili pozitivan rezultat.

A da se malo prisetimo i starta sezone…?

– Bilo baš je loše. Kako za mene, tako i za kompletan tim. Negde kao da smo u jednom momentu izgubili veru u sopstvene mogućnosti, mnogo toga nije štimalo i kotrljalo se nizbrdo. Nije bilo prostora da se razmišlja o plej-ofu. Onda se dolaskom Mačvana i još nekolicine igrača, situacija polako menjala. Bilo je potrebno vreme da se uhodamo. Počeli smo bolje da igramo i rezultati su sada na nivou očekivanja. Dobro je biti u seriji pobeda. Važna je bila pobeda protiv Krke u gostima, pa onda i protiv Cedevite. Pronalazimo način da dođemo do trijumfa i kad na terenu stvari nisu baš najbolje. Konačno smo svi zdravi. I to je bio veliki problem za nas u proteklom delu sezone.

U 20 utakmica ABA lige imaš zapažen učinak, skoro deset poena po utakmici, nešto više od osam skokova, a u igri provodiš maltene 30 minuta u proseku.

– Ovo je svakako moja najbolja sezona u "Partizanu", ali se ne obazirem na lični učinak. Želim da napredujem iz utakmice u utakmicu i da budem u službi ekipe. Moram još mnogo da radim na sebi, snaga, brzina, tehnika. Najvažniji su rezultati tima i tome sam apsolutno podređen. Nikad ne gledam sebe i ne razmišljam o drugom stvarima osim o uspehu s "Partizanom". Ni o Evropi, ni o NBA ligi. Ima vremena. Sigurno da mi je želja da budem deo velikih evropskih ekipa i da jednog dana možda odem u Ameriku. Ali kažem, polako, nema žurbe, videćemo šta se dogoditi. Ne treba zaboraviti i da je "Partizan" klub velikog gabarita koji ima bogatu tradiciju. Godinama je bio deo Evrolige, ostvario vrhunske rezultate. Sve je to za ogromno poštovanje.

Koga bi od igrača na svojoj poziciji izdvojio u ABA ligi?

– Bobi Marjanović sigurno prednjači po kvalitetu. To pokazuje u svim takmičenjima. Onda su tu Planinić iz Budućnosti, Musli je odličan u Megi, kao Miro Bilan u Cedeviti. Ima kvalitetnih centara, to je sigurno.

Imao si priliku da se oprobaš u duelu s najboljim evropskim centrima?

– Najteže je bilo protiv Skorcijanitisa, pa Tomića iz Barselone, a onda Bobija.



Da priču o centrima zaokružimo možda uz nekog od tvojih uzora iz detinjstva?

– Voleo sam kao klinac da gledam Divca. Sećam se da bih se noću budio i sate provodio ispred ekrana.

Vratimo se tvojoj karijeri. Kako se dogodio dolazak u "Partizan"?

– Došao sam na poziv Duleta Vujoševića. Nije bilo ni najmanjeg dvoumljenja. Znao sam da je "Partizan" u tom trenutku sledeći, pravi koraki i da poziv nije došao bez razloga. To je bilo to. Onda je usledio period prilagođavanja. Velika je razlika između juniorske i seniorske košarke. Lagao bih kad bih rekao da nije bilo teško. Moraš da budeš mnogo ozbiljniji i u pravom smislu te reči da shvatiš šta znači biti profesionalanc, naročito ako nosiš grb "Partizana". Pritisak je očigledan, svi te prate, ogroman je broj navijača koji su uz klub. Život se menja. U Vršcu sam recimo išao redovno u srednju školu i imao jedan trening dnevno. Kad sam došao u "Partizan", ekipu je činilo dosta mladih igrača što mi je omogućilo da se brzo naviknem na novu sredinu i drugačiji sistem rada. Imao sam dosta oscilacija u igri, što je uostalom bilo i normalno.

Druga sezona u "Partizanu" za tebe nije bila prijatna, zato što si dugo vukao povredu?

– Kolena su mi pravila velike nevolje. Nikad nisam mogao da se osećam normalno na terenu. Mučio sam se cele sezone. Tek sam prošlog leta uspeo da saniram tu povredu. Kolenu je bio potreban odmor i nešto duža pauza, pa sam u dogovoru s fizioterapeutom i kondicionim trenerom odlučio da to uradim prošlog leta. Sad se osećam daleko bolje. Imao sam u jednom trenutku i operaciju krajnika. Svaki put kad bih se razboleo i kad bi mi opao imunitet, stradali bi krajnici. Došlo bi do oticanja, temperature. Onda sam odlučio da i to rešim.

Imaš tu privilegiju da si podigao nekoliko trofeja sa crno-belima?

– Obe sezone smo bili najbolji u domaćem prvenstvu, tu je i jedan trofej u ABA takmičenju. Kako se osećam? Mogu samo da budem prezadovoljan što je tradicija nastavljena i što sam bio deo ekipe koja je ostvarila te rezultate. Izuzetan osećaj, naročito je teško opisati trenutke slavlja s navijačima koji su uvek uz nas i zaista su neverovatni. Posebna vrsta zadovoljstva. Brojke dovoljno govore koliko su privrženi klubu. Uvek su tu. Nijednog momenta od kada sam u "Partizanu" nije izostala njihova podrška. Nema mnogo kontakata van utakmice, ali i kad se dogode, to su stvarno vrlo prijatna iskustva. Bilo je mnogo lepih trenutaka, a kao najteži bih izdvojio prošlogodišnji poraz od Cedevite koji smo užasno doživeli. Ogroman šok. Jedan takav koš nas je odvojio posle toliko godina od Evrolige.

Letos si bio i na širem spisku reprezentacije?

– Da. Nažalost nisam uspeo da se izborim za onaj "uži", što ću pokušati da promenim ove godine.

Pre "Partizana" igrao si u "Hemofarmu", ni to nije bilo slučajno?

– Tu je kao trener radio Žare Vučurević. Čuo sam zaista mnogo lepe priče o njemu, da je poznat po vrhunskom radu sa centrima. Koliko znam, radio je i s Pekovićem. Mislim da sam tu napravio takođe odličan korak. Mnogo mi je pomogao. Doduše, iskren da budem, prilikom odlaska iz Novog Sada dvoumio sam se između "Partizana" i Hemofarma. Verujem da sam dobro birao, jer sam ipak bio prilično mlad za odlazak u Beograd. Opredelio sam se za Vršac u dobroj meri zbog Žareta. Konsultovao sam se i s Lukom Mitrovićem koji je godinu dana ranije stigao. Bile su to dve prelepe godine. Uživanje. Prve godine smo postali juniorski šampioni. U drugoj sezoni ekipa se malo podelila. Pojedini igrači su igrali za juniore, dok su drugi poslati u seniorski tim. Te druge sezone izgubili smo u finalu domaćem prvenstva baš od "Partizana". Kada govorim o Vršcu i Hemofarmu, mogu samo da kažem da sam tu doživeo lepe trenutke. Na terenu i van njega.

Družiš li se sa nekadašnjim saigračima iz "Hemofarma"?

– Kako da ne. Sve su to sjajni momci. Imali smo odličan tim. Luka Mitrović, Nemanja Dangubić, Nemanja Krstić, Đorđe Milošević iz Igokee, pa Jan Novak koji je sad u Vojvodini. Stvarno super generacija

Ti u "Partizanu", Luka i Dangubić u "Zvezdi"?

– Ne pričamo često o rivalitetu naših klubova, ako ste to hteli da čujete. Često smo u kontaktu, viđamo se, piće, klopa. I ne razgovaramo stalno o košarci. Verovali ili ne. Imamo stvarno iskreno i lepo drugarstvo.

Košarka je, pretpostavljam, uvek bila tvoj izbor?

– Pa i ne baš. Najpre sam se oprobao u plivanju. Onda mi se dogodio peh, gledajući iz ove perspektive bila je to sreća u nesreći. Na bazenu za vreme jednog od treninga, slučajno me je gurnuo drugar baš u trenutku kad sam hteo da uskočim u bazen. Udario sam bradom o ivicu i dobro se razbio. Ubrzo sam prestao s plivanjem. I od sporta sam digao ruke na dva-tri meseca. Onda sam se samoinicijativno opredelio za košarku.

I dobro, na kraju, ukratko, kako izgleda tvoj život van košarke?

– Ponekad ručak, večera, bioskop s drugarima iz kluba i košarke. Tu je i pas, engleski buldog. On mi često pravi društvo i prilično pomaže da se opustim, pogotovu kad sam nervozan. Dosta sam dobar drug sa Muslijem koji takođe ima engleskog buldoga i odatle ideja da kupim psa. Prilično mi se dopada. Ume da bude malo lenj, ali je to zanemarljivo u odnosu na njegove ostale "kvalitete".

KAO IZ VODE

Svaka priča ima svoj početak?

– Imao sam sedam-osam godina. Bilo je to u novosadskoj školi "Kadet", vlasnika Selima Hodžića. Prvi trener mi je bio Stevan Vitorović s kojim sam radio sve do odlaska u Hemofarm. Od njega sam praktično naučio kako se šutira na koš. Iz Novog Sada sam otišao sa nepunih 16 godina. Uvek sam se izdvajao po visini u generaciji. Svake godine sam rastao po šest-sedam centimetara.

GENETIKA

Da li su roditelji u vezi sa sportom i na koga si povukao kad si toliko visok?

– Nisu. Otac ima nepuna dva metra, majka oko 180. Ujak se bavio fudbalom. Tata je kratko trenirao košarku, ali uglavnom rekreativno. Brat je takođe bio u ovom sportu. Krenuli smo zajedno, trenirao je tri-četiri godine. Međutim, odabrao je drugi put, bolje se snalazi u školi i nekim drugim vodama.

Lična karta:

Datum rođenja: 30. 12. 1994.
Mesto rođenja: NOVI SAD
Pozicija u timu: Centar
Broj dresa: 11
Visina: 212 cm

Piše: Milan Vuković
Izvor: Mozzart Sport