Dnevnik jednog direktora: Sam svoj gazda

Kažu da život piše romane. Ali da vam naslove tih romana prethodno dostavlja, to nisam verovao. Dok se nisam lično uverio. Uzdahnem i sada kada se setim kako je sve počelo.

Tog 10. septembra, posle uspešnog poslovnog sastanka, poželeo sam da nagradim sebe nekom sitnicom. U šoping centru, gde sam se zatekao, izbora koliko ti duša želi. Mogao sam da pojedem dva kolača, bila je dobra poslastičarnica u prizemlju. Pa šta ako ima malo više kalorija, već sam ih utrošio na sastanku. Mogao sam i da popijem jedno hladno pivo, kao svaki ozbiljan muškarac. Ne bih se napio od jednog. Mogao sam i da kupim sebi kravatu, majicu… Ali NE. Umesto toga, ušao sam u knjižaru.

Ne znam šta ću tu uopšte, kada me kući čeka četrdeset nepročitanih tomova. "U redu", rekao sam sebi, "može knjiga. Ali, samo jedna". Čvrst sam ja karakter. Kada kažem jedna onda će biti jedna. I nisam bio neodlučan. Odmah sam na polici primetio knjigu koju nemam. Eto, taman ću je staviti u red sa ostalih četrdeset, pa ću jednog dana, kada deca porastu, pročitati sve te zaostale naslove. Uzeo sam knjigu i odlučnim korakom krenuo ka kasi. I tada se dogodilo nešto što mi je promenilo život iz korena.

Pogled mi je skrenuo na knjižicu naslova koji ne bi trebalo da me zanima: "Sam svoj gazda". Nemam privatnu firmu, možda ću imati nekada u dalekoj budućnosti, ali sada ne. Sada sam direktor i to želim da ostanem. Glava, kao što treba, izdaje naredbu: "Ostavite knjigu. Nije nam trenutno neophodna!" Međutim, ruke odbijaju poslušnost. Uzimaju knjigu i prelistavaju je. Glava ponovo naređuje: "Izabrali smo knjigu koja nam treba, smesta je vratite". Ruke ponovo ne slušaju. Vade novčanik i plaćaju to nekorisno štivo.

"Nema veze", pomisli pamet, "ionako će podeliti sudbinu nepročitanih i prašina će vremenom pasti i na nju. Nema opasnosti". Ruke opet ne slušaju, već rade po svome. Čim smo došli kući, stavili su je preko reda na policu noćnog stočića, do uzglavlja. To veče, pred spavanje, počeo sam i da je čitam.

Kada me je zatekla sa novom knjigom u krevetu, supruga je upitala: "Šta radiš sa tom knjigom?" Počeo sam da mucam i da se pravdam kako sam je slučajno upoznao u knjižari, samo ću pogledati nekoliko stranica, da je ovo samo prolazna avantura i da ću od sutra da se vratim na knjige o liderstvu, koje obično čitam. Nekako sam se izvukao, ali me je sumnjičavo gledala. Kamo sreće da sam ostao na tih nekoliko uvodnih stranica. Sutradan sam seo za računar i piscu knjige Kristini Ercegović, poslao poruku i utiske o knjizi. Ionako je iz druge zemlje, pomislio sam, pisci nikada nemaju vremena da odgovaraju na pisma i tako će se sve završiti. Istog dana stigao mi je odgovor: "Drago mi je što smo se povezali. Čitam tvoj blog i dopada mi se. Pokrećem biznis u Srbiji, dođi na Biznis kafe da se upoznamo. Okupljamo uspešne preduzetnike i razmenjujemo iskustva".

I tada je glava rekla odlučno NE: "Ja nisam preduzetnik, nikada nisam ni bio. Ja sam direktor firme i tako će da ostane". Ovog puta i noge otkazuju poslušnost. Odlaze i upoznaju se sa svim tim ljudima pa i sa Kristinom. Dobro, bilo je zanimljivo, preduzetnici su prepuni zanimljivih priča. Dobio sam nadahnuće za blog. Ali ja nisam, niti želim da budem preduzetnik. Ja želim da ostanem direktor.

Čak sam, pristojno i ljudski, prišao toj Kristini da je zamolim za pomoć. Otkako čitam njenu knjigu delovi tela mi otkazuju poslušnost. Može li da me posavetuje, mora da postoji neki lek da se ponovo vratim u normalu. Umesto toga ona doliva ulje na vatru:

"Čuj, kada sam prvi put pročitala tvoj blog, dok te nisam upoznala, sećam se da sam prvo pomislila zbog čega ovaj čovek radi za drugoga. Zašto nema svoju firmu?"

Pa zar i ti Kristina… U tom trenutku i pamet se pridružila pobunjenicima. Sledeće čega se sećam jeste da sam posle nekoliko nedelja izašao iz registra privrednih društava sa osnovanom firmom. Nisam više bio direktor. Postao sam preduzetnik. Pa, kako sada da pišem blog naslova "Dnevnik jednog direktora"? Opet sam poslao poruku Kristini, da joj kažem šta mi je njena knjiga učinila u roku od dva meseca. Na sve to, zamislite bezobrazluka, ona odgovara: "Šta, toliko dugo je trajalo? Obično deluje brže".

Dobro, pomogla mi je kasnije, nije da nije. Upoznala me je na tom biznis kafeu sa mnogim uspešnim ljudima. Imam priča za naredne dve knjige. Radićemo zajedno seminar "Od korporacije do preduzetništva". Sarađujemo i dalje, razmenjujemo iskustva, kontakte, ideje…

Ipak, želim da vas upozorim da ne kupujete knjige bez preke potrebe. Ako već morate da kupite, pazite dobro koji naslov uzimate. Možda vam se, kao i meni, stvarno ostvari. Pomislim tako, šta bi se dogodilo da nisam otišao na taj sastanak, šta da nisam ušao u tu knjižaru i šta bi bilo da sam kupio onu prvu knjigu. I ona je imala, sećam se dobro, pomalo čudan naslov:

Robin Šarma, "Ko će suze da briše, kada te ne bude više".

Kada malo bolje razmislim, ipak sam dobro prošao. Možda su ovi pobunjenici u meni, ipak, dobro znali šta rade.

Stani malo. Ko je bre, napisao, ovu poslednju rečenicu? Opet neposlušnost. Brišite ove poslednje rečenice i da slučajno niste objavili ovu priču. Um caruje, oduvek je tako bilo. Naređujem vam!

Jeste li me čuli, naređ…

Hihihi… puštaj priču…

(Više informacija o blogu - www.dnevnikjednogdirektora.com)

Dnevnik jednog direktora

preduzetnik

preduzetnici

Sam svoj gazda

Kristina Ercegović

preduzetništvo