Rad u Africi izazov za medicinu

Radio sam na Institutu za kardiovaskularne bolesti 7-8 godina, i stigao do tačke kad sam želeo nešto da promenim, da doživim nova iskustva – priča Miloš Jocić, medicinski i humanitarni radnik koji je odlučio da kameničke hodnike zameni za afričke šatore u Centru za ebolu u Sijera Leoneu. – Odlučio sam se za međunarodni humanitarni rad, imao sam već neke drugove koji su radili u Africi i oni su mi preporučili italijansku nevladinu organizaciju "Emergency" koja uglavnom radi u zemljama zahvaćenim ratom.

Kako kaže, ova organizacija počela je da radi u Sijera Leoneu 2001, odmah posle rata, otvorivši hirurško-pedijatrijskim centar u Goderiču, koji je uključivao generalnu abdominalnu hirurgiju, pedijatriju i ortopediju. Sad je otvoren i ebola centar, kako bi se rasteretila i bolnica i kako bi bilo sigurno raditi u njoj.

– Dok se nisam vratio u Srbiju na godišnji odmor, radio sam u hirurškom centru u Godriču pored Kejptauna, i vodio sam intenzivnu i poluintenzivnu negu. Sada otvaramo veliki ebola centar sa 120 kreveta. Od aprila, kada se pojavila ebola u Sijera Leoneu, bio sam šef tima za izolaciju u našoj bolnici. Imali smo izolovanih pacijenata, na svu sreću ne i obolelih. Vodio sam svoja odeljenja i radio u izolacionom centru koji je bio unutar bolnice. Raditi na afričkom kontinentu je pravi izazov za medicinskog radnika jer postanete svesni šta sve možete da učinite. Prosto, sakupite iskustvo koje u Evropi nikada ne biste mogli jer neke bolesti odavno su iskorenjene na našem kontintentu, a redovna su pojava u Africi. Ebola nas je iznenadila, s obzirom na to da u tom delu Afrike nikad pre nije bilo epidemije i niko od nas nije radio s ebolom. Kako se epidemija širila, i mi smo mnogo učili i prilagođavali se situaciji.

Doskorašnji pristup u radu s ebolom bio je zasnovan prvenstveno na izolaciji, priča Miloš. Preporuke lečenja zasnivale su se na sistemu "izoluj i ne diraj", odnosno na praćenju prijava obolelih, njihovoj izolaciji i tretmanu koji se svodio na to da im se doturi hrana i voda, dok mogu da je uzimaju.

– Naravno, čim se videlo da to ne ide u pravom smeru, rađeni su novi protokoli. Još uvek se traži najbolji pristup. Svetska zdravstvena organizacija ima protokole, ali oni su ustanovljeni na drugačijem pristupu problemu, na izolovanim slučajevima. Mi smo ih doradili nadoknadom tečnosti i elektrolita, standradnom antibiotskom terapijom. S novim pristupom lečenja u našem centru, koji je otvoren pre mesec dana, imamo stopu smrtnosti 49-50%, što je za 35% niže od zvanične stope smrtnosti.

Procena SZO je da u Liberiji, Kongu i Sijera Leoneu ima oko 14 hiljada obolelih, a u narednih mesec dana taj broj narašće za 20 hiljada. Zdravstveni radnici su najugroženiji zbog prirode posla, kaže Miloš, ali su u Africi ugroženi i oni koji rade s ljudima ili u velikim grupama: trgovci, trgovački putnici... Posebno su ugroženi vernici, jer se okupljaju u bogomoljama, kojih na ovom kontinentu ima mnogo, i uglavnom se u njima, naročito u onim hrišćanskim, peva, igra i znoji - pa je mogućnost zaraze velika. U Sijera Leoneu postoji i veliki broj isceliteljskih crkava, gde sveštenik masovno leči dodirom posle inicijacije u kojoj se mnogo znoji. Zato je sada dosta crkava obustavilo rad, nema misa i okupljanja.

– Sam virus nije toliko otporan na spoljašnje uslove, na sunce je jako neotporan, te smatramo da će doći do usporavanja progresije bolesti sada kad je kišna sezona završena i počinje sušna – kaže sagovornik "Dnevnika". – Osim toga, vrućine su velike, 40-45 stepeni, ljudi su uglavnom u kućama, a i svest o opasnostima od ebole konačno je podignuta na viši nivo, te stanovništvo izbegava kretanje a škole su zatvorene. Afričke države jesu učinile velike napore da obuzdaju epidemiju, ali su zbog nepoznavanja prirode bolesti platile ceh jer je u početku ebola odnela mnogo domaćih lekara, ali i doktore koji su bili specijalisti za infektivne bolesti. Preko 90 posto radnika zarazi se van bolnice.

Otkako je krenula epidemija u Gvineji, sve internacionalne humanitarne i zdravstvene organizacije donele su dekret kojim se njihovom osoblju preporučuje da kretanje svedu na minimum, da izbegavaju mesta s puno ljudi. Protokol podrazumeva i primenu kompletne zaštite: od zaštitnog odela, kape, naočara, štita, duplih pa i troduplih rukavica. Nosi se plastična kecelja, kao i čizme. Pošto je teško raditi u takvom odelu na 45 stepeni vreme boravka u tzv. crvenoj zoni ograničeno je na 40 minuta do sat vremena. Posle toga, čak i ako se osećate dobro, morate izaći, kaže Miloš. Posle izlaska iz "crvene zone" obavezan je odmor od dva do tri sata, da se rehidrirate. Zaštita je na visokom nivou i broj onih koji su se zarazili u radu s pacijentima svodi se na akcidente.

Miloš Jocić

Centar za ebolu u Sijera Leone

Emergency

ebola

Godrič

Sijera Leone

Svetska zdravstvena organizacija

infektivne bolesti

Afrika

Institut za kardiovaskularne bolesti