Dragan Nenadović, direktor kompanije "Opel" - Šef mora najviše da radi!

U automobilsku industriju stigao je "slučajno", a ostao - pune tri decenije.

- Od Sibira do Frankfurta, preko Kijeva, Kišnjeva, Jerevana, Almatija i Budimpešte, svuda je isto - svuda ljudi vole da voze dobar auto - kaže za "eKapiju" Dragan Nenadović, direktor "Opel"-a za Srbiju, Bugarsku, Crnu Goru, Makedoniju i Albaniju.

Sve ove meridijane Nenadović je prošao tokom 18 godina dugog rada u ovoj kompaniji, a kući se vratio pre nešto više od godinu dana – u avgustu 2013.

Rođen je 1959. u Požarevcu ali ne pamti mnogo jer se porodica vrlo brzo preselila za Beograd. Završio je Spoljnu ekonomiju na Višoj ekonomskoj školi, a potom nastavio 3. i 4. godinu na Ekonomskom fakultetu. Pre "Opel"-a, 12 godina je radio za kompaniju "Toyota".

U intervjuu za "eKapiju", Dragan Nenadović govori o "starom načinu rada" u SFRJ, o iskustvima iz Rusije i Nemačke, o tome zašto je posao njegov hobi i zašto šef mora najviše da radi. Usput, otkriva nam i kako bi trebalo da izgleda idealan "kafić za matorce", kakvi su bili njegovi srednjoškolski dani u Trećoj beogradskoj gimnaziji, kako je prvi put vozio očevu "bubu" i kome je na sajmu davne '86. prodao auto vredan 25.000 maraka – za pet minuta.

Počeo sam kao konobar

I osamdesetih je bilo teško zaposliti se, sve je išlo preko veze, partijske ili rodbinske, a ja nisam imao ni jedno ni drugo. Došao sam iz vojske i bezuspešno sam pokušavao da dođem do nekog posla. Radio sam nešto malo preko studentske zadruge, kad je moj otac rešio da otvori kafanu na Kosmaju, u selu Koraćica. Tamo sam bio konobar skoro 2 godine.

Hteo sam u stvari da radim u kockarnici koja se spremala da bude otvorena u "Mažestiku", čak sam i prošao treninge. Sećam se da sam bio oduševljen Englezom koji je držao obuku, mislio sam da on ima najbolji posao na svetu – putuje, živi po hotelima i uči ljude da budu krupijei. Međutim prevagnuo je pritisak moga oca i na kraju sam završio kao konobar. Bila je to odlična kafana, nismo ni znali tada, ranih 80-tih, da smo bili začetnici tipa "etno" restorana koji su danas veoma traženi.

Najupornija je bila moja majka - nije mogla da se pomiri da sa "školama" radim kao konobar, i stalno me je podsticala da šaljem molbe, konkurišem...u najvećem broju slučajeva ona ih je slala umesto mene. Posle niza neuspeha i intervijua na kojima odmah provališ da je "namešteno" za nekog drugog, imao sam sreće da naiđem na "Agroopremu" koja je tražila radnika "ni po babu ni po stričevima". Bila je to dosta velika firma u doba stare Jugoslavije, a oni su bili i zastupnici kompanije "Toyota". Tako sam stigao u automobilsku industriju jer su tražili čoveka upravo za tu poslovnicu. Prvo sam radio u upravnoj zgradi u Balkanskoj 44 a sredinom 1987. smo otvorili prvi pravi salon "Toyote" u Sarajevskoj 75 i selim se tamo.

Kako se radilo u staroj Jugoslaviji

Bilo je tada vrlo malo posla, "Toyota" se slabo prodavala. 1985, kada sam ja došao, prodato je svega 77 automobila. Ipak, imali smo dobru ekipu i malo po malo, napravili smo "čudo" - posle pet godina, dostigli smo 7.000 automobila godišnje. Potom sam iz "Agroopreme" 1990. prešao baš u predstavništvo kompanije "Toyota". U toj firmi sam prošao sve – raspad tržišta i države, prvu pravu krizu, sankcije tokom kojih sam morao da selim posao u Makedoniju i Bugarsku...

Imali smo pre raspada Jugoslavije velike planove, hteli smo da u Beogradu otvorimo firmu "Toyota South East Europe". Jugoslavija je, u ono vreme, bila "pojam zapada" za istočne zemlje – imali smo "Kopar" na severu, "Bar" na jugu, Beograd u sredini i tržište od skoro 25 miliona ljudi. Jedan od najtužnijih dana za mene bio je kada smo baš mi iz Beograda, '92. godine kada su krenule sankcije, predložili centrali kompanije da umesto nas odaberu Budimpeštu kao budući regionalni centar.

U decembru '95, kada su se sankcije ukinute, "Toyota" se ponovo pokrenula na tada već značajno promenjenom i smanjenom tržištu nove SR Jugoslavije. Tada je u našu zemlju stigao i novi način rada u auto industriji. U staroj Jugoslaviji se radilo drugačije – svaka strana firma morala je da ima ugovor o zastupništvu i konsignaciji samo sa jednom domaćom firmom i te firme su držale monopol. Sada se radilo sa dilerskom mrežom, moglo je biti nekoliko uvoznika…privatne firme su bile uvoznici ili dileri a bivše državne zaštićene firme nisu mogle da se izbore sa konkurencijom…totalna promena samog sistema rada.

Poziv iz "Opel"-a

Iz "Opel"-a su me pozvali krajem 1996. i posle mnogo razmišljanja i pregovora prešao sam tek polovinom 1997. Oni su rešili da urade u Budimpešti ono što je "Toyota" htela u Beogradu – otvorili su firmu "Opel South East Europe" koja je bila odgovorna za distribuciju "Opela" u celom regionu Jugoistočne Evrope.

Dobro smo startovali, jer su nas ljudi znali. Osim toga, "General Motors", vlasnik "Opel"-a, imao je joint venture sa "Livnicom Kikinda" koja je za nas proizvodila neke elemente za "prvu ugradnju". Za uzvrat, Kikinđanima nisu plaćali novcem, nego automobilima, pa je tako "Opel" mogao da se kupi za dinare, dok su ostali tražili devize zbog čistog uvoza. Ko god je držao do sebe u to vreme kao i sve državne službe, od direktora vodovoda do predsednika opština, svi su vozili naše automobile, bio je to odličan posao i "Opel" je bio najprodavaniji i najpopularniji strani automobil u Jugoslaviji.

U Rusiji je bilo kao na filmu

Iz centrale kompanije, 2005. godine odabrali su nekoliko ljudi iz "Opel Southest Europe". Pitali su nas vrlo otvoreno – da li smo spremni da idemo, jer će se raditi i dan i noć.

Očekivalo se da Rusija "bukne", krenula je nafta, gas, velike kompanije su ulagale u velike biznise... Tamo sam bio sales operations direktor, zadužen za mrežu, za flotnu prodaju, kvalitet brenda itd. Tražnja je bila neverovatna, nisam verovao da nešto tako postoji. Evo primera koliko je posao napredovao – kada smo došli kao novi menadžerski tim u Moskvu, 2005. godine, imali smo 38 zaposlenih, 30 dilera i prodaju od 20.000 automobila godišnje. Kada sam odlazio, 2008, imali smo 280 zaposlenih, 175 multibrand dilera, i godišnji plan od 400.000 automobila! Prodavali smo "opel", "chevrolet", "hummer", "cadilac", "saab" i severnoamericke džipove "chevrolet". Prava "ruska revolucija" – ali ovoga puta automobilska.

Živeli smo u Moskvi, ali sam proputovao celu Rusiju, svih 11 vremenskih zona. Naučio sam i ruski, "tarzan" ruski, istina, ali sam naučio da mogu da razumem i da me jasno razumeju.

Bilo mi je na početku teško, kao i svima koji su došli "sa strane", da se naviknem na njihovo shvatanje distance. Recimo, javi nam se čovek iz grada Bratska, kaže da hoće da otvori dilerstvo. To se pročuje, i za 15 dana nas zove diler iz Irkutska (koji je inače 1.000 kilometara udaljen) i kaže, ljut: "Pa zašto mi otvarate dilerstvo u komšiluku?!"

Samo kružni put oko Moskve ima 120 kilometara dok je i pored toga saobraćaj u gradu neviđeno zakrčen i neprestane su gužve. To je nekad bilo i korisno, jer sam znao da uvek kada sletim, dolazeći sa distance od nekoliko vremenskih zona, imam još par sati da odspavam u autu dok me vozač koji je čekao na aerodromu, odveze do kancelarije u centru grada ili kući.

Kijev, Kišinjev, Jerevan, Almati, Budimpešta, Frankfurt...

"Opel" je 2008. planirao da napravi prodor i u Ukrajini, a ja sam otišao u Kijev da tamo otvorim predstavništvo. Međutim, stigla je velika kriza, Ukrajina je zapala u probleme, i odustalo se od planova, a ja sam se vratio u Budimpeštu posle pune godine provedene u Kijevu.

Paralelno, bio sam zadužen i za vođenje poslovanja "Opel"-a u svim zemljama bivšeg SSSR-a. Stalno sam putovao, bio sam i u Kazahstanu, Moldaviji, Belorusiji, Kavkazu, Baltičkim zemljama... Svaka zemlja je lepa na svoj način, nikad nisam imao predrasude niti mi je bilo teško da putujem. U poslu – nema neke razlike. Svuda ljudi vole da voze dobar auto.

Za Budimpeštu sam, recimo, i dan danas vezan – to je prelep grad i neverovatno prijatan i human za život. Iz Beograda, a i dok sam živeo u Frankfurtu, sa suprugom barem jednom u dva-tri meseca tamo odem na produženi vikend.

Nakon Budimpešte, otišao sam u sedište kompanije u Nemačkoj, u Riselshajm blizu Frankfurta. Bio sam marketing direktor "Opela"-a za komercijalna vozila, a potom sales operations direktor za Centralno-istočnu Evropu – od bivše gvozdene zavese pa sve do Vladivostoka. Možda najveća teritorija ikada na kojoj sam radio i ukupno najveći volumen prodaje ikada sa kojima sam se susretao do sada.

U Nemačkoj je život fenomenalan – sve je po pravilu, nema iznenađenja, nema šanse da nešto nedostaje. Sa druge strane, Frankfurt, gde sam živeo, je vrlo živ i zanimljiv grad.

Šef mora najviše da radi

U Srbiji postoji shvatanje – što si "veći šef", to kasnije dolaziš na posao, manje radiš, i ranije ideš kući. To je prva zabluda koju su mi razbili "prvo Japanci" u "Toyoti" a zatim i svi visoki menadžeri u "General Motors"-u i "Opel"-u. Na primer, svog poslednjeg šefa, u Nemačkoj, nikada nisam video ni kako dolazi u kancelariju ni kako odlazi iz nje. Što si na višoj poziciji, to više radiš i imaš veću odgovornost.

Druga važna stvar koju sam naučio je – "walk the talk". Ljudi ne mogu da te prate i da ti veruju, ako od njih tražiš jedno, a sam radiš nešto sasvim drugo. Isto tako i rukovodilac mora da veruje svom timu i da zna sve o njima – jer će vrlo često donositi odluke na osnovu onoga što mu oni prezentuju.

U poslu sam se vodio i izrekama: "Ne ruši mostove za sobom" i "Zidaj kuću u svakom selu". I svoju decu sam tome naučio. Nisam mnogo vremena proveo sa ćerkom i sinom, nažalost, supruga je bila više uz njih jer sam stalno bio na poslu i na putu, ali ključnim stvarima sam ih naučio. Sad kad vidim kako rade i kako su organizovali svoje živote, vrlo sam zadovoljan. Poslušali su me.

Nisam imao nikad vremena za neke posebne hobije, ali nije mi žao. Radim ono što volim i sam ovaj posao je u stvari moj hobi. Zato mi nikada nije bilo teško da radim i subotom, nedeljom, da sam stalno na putu... Za 18 godina, koliko sam u "Opel"-u, uz velike proteste moje supruge, sakupilo se 120 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora - do sada. I u kompaniji "Toyota" sam "ostavio" oko 70.

Povratak kući

U julu 2013. sam rešio da dođem u Srbiju. Nekako se sve desilo spontano i istovremeno - ovde se otvorilo mesto, a i ja sam poželo da se vratim kući. Za osam godina, promenio sam 4 zemlje i nekih 6 pozicija, i prijalo mi je "da se skrasim" i da se vratim na svoje staro mesto u predstavništvu koje sam otvorio pre 17 godina.

Cela automobilska industrija u Evropi prošla je kroz težak period i veliki pad tržišta. Ipak, u Srbiji je situacija posebno teška, kriza je vrlo duboka. U odnosu na stanje koje sam "ostavio" ovde, ili stanje na početku rada u "Opelu", sada je mnogo, mnogo gore. Prošle godine je u Srbiji prodato manje novih automobila nego '99, kada smo imali bombardovanje i kada šest meseci niko nije radio. Razlog tome je, osim ekonomske situacije, i vrlo jak uvoz polovnih automobila i činjenica da i dalje možemo da uvozimo stara vozila sa "euro 3" motorom, što je uglavnom podržano izuzetno slabom kupovnom moći naših ljudi.

Ipak, očekujem da će se situacija uskoro popraviti. Ove godine evropsko tržište već pokazuje rast u autobiznisu, a taj talas će svakako stići kod nas. Moje očekivanje je da će negde posle Sajma automobila sledeće godine srpsko automobilsko tržište krenuti uzlaznom putanjom.

U Srbiji su naši najpopularniji modeli "corsa" i "astra", kao i "insignia", zbog flotne prodaje. Uspeli smo da takođe da uspešno pozicioniramo i model "meriva".

Sledeće godine očekujemo i nekoliko značajnih noviteta o čemu ce se još ćuti.

"Kafić za matorce"

Nikad nisam imao želju da promenim posao, i mislim da nikad ni neću. Jedino što od nedavno imam jednu ideju, da otvorim neki, kako ja to kažem "kafić za matorce" (smeh). Za one "50+". Sa suprugom često razgovaram kako bih ja to uredio… To bi bio kafić sa nekom malo drugačijom muzikom i atmosferom, sa turskom kafom, koje uglavnom više nema…

Ja sam prilično konzervativan i lojalan tip, i na ista mesta idem godinama. Recimo, mnogo volim "Maderu", i svih ovih godina, gde god da sam bio u svetu, za svoj rođendan sam dolazio i vodio porodicu tamo na ručak. Subotom i nedeljom, na primer, redovno pijem jutarnju kafu u "Čoko baru" na Obilićevom vencu.

"Sinovac, je l’ mogu odma’ da ga teram"?

Bio sam baš mlad, na početku posla u kompaniji "Toyota". Na mom prvom sajmu automobila 1986. izlagali smo model "toyota celika". Sportski auto, crven, sa farovima koji se podižu, prava "zver". Neviđeni progresivni i avangardni dizajn za automobile tog vremena.

Dolazi stariji čovek sa šajkačom i opancima, pantalone na kljun, pletena torbica... I pita me: "Je li, sinovac, koliko ovaj auto košta"? Ja kažem recimo 25.000 maraka. "A je l’ mogu ja da ga teram odavde"? Kažem možeš, ako platiš. "A je l’ mogu ja da platim odmah"? I čovek izvadi iz torbice novac, plati, sedne u auto i odveze ga direktno sa sajma. Poklon unuku za svadbu, negde u okolini Niša.

Firga i "tuče jabukama"

Išao sam u bivšu Treću beogradsku gimnaziju, sadašnju "Sveti Sava". To je u ono vreme bila stroga škola, sećam se da smo bili poslednja gimnazija u gradu koja je i subotom imala nastavu. Direktor je bio čuveni Firga, koji je pre naše škole bio direktor Popravnog doma u Kruševcu. Izbacivao nas je sa časa zbog neuredne frizure, duge kose ili ako nemaš đačku bluzu, samo pokaže prstom – napolje, nema diskusije.

Ipak, to nas nije sprečavalo da povremeno sa mangupima iz susedne Brodarske škole zakazujemo tuče i da se gađamo jabukama preko ograde. Sve u svemu tipična srednjoškolska priča Beograda polovinom 70-tih.

Prvi auto koji sam u životu vozio je očeva stara "buba". Dao mi je kad sam položio vožnju, '84. godine. Sećam se da sam sav važan tadašnju devojku, a sadašnju suprugu, izveo kolima na večeru u "Maderu", ali sam zaboravio da u povratku upalim svetla, pa su mi svi svirali i ablendovali. Prvi auto koji sam sam kupio od svojih para koje sam zaradio kao konobar je bio "citroen spaček". Jedna od lepih stvari rada u auto industriji je da već više od 20 godina nisam seo i vozio auto koji je stariji od godinu dana.

Sada vozim "insigniu" – u stvari "insignije" vozim od kako se pojavila kao novi model 2009. godine i ne bih je menjao ni za jedan drugi auto na svetu.

Milica Stevuljević