Izvor: eKapija | Sreda, 28.12.2011.| 15:58

Lazar Kuzmanov, vlasnik biroa "Kuzmanov and partners" - Ja pevam svoj bluz...

Lazar Kuzmanov

Kada je ušao u zgradu u Bulevaru kralja Aleksandra 73 imao je utisak da je osvojio Mont Everest, a projektantski vrhovi su ga tek čekali. Osvajao ih je redom – kao arhitekta u Zavodu za urbanizam u Novom Sadu, asistent na Odseku za arhitekturu FTN u Novom Sadu, pokrajinski sekretar za arhitekturu urbanizam i graditeljstvo, osnivač arhitektonskog studija, predsednik Društva arhitekata Novog Sada... Borbu u protestima devedesetih, kada je bio student, nastavio je i posle 5. oktobra, ali je ipak odlučio da ostavi političko polje i posveti se isključivo arhitekturi.

Zašto češće ide novosadskim ulicama u kojima su objekti koje je projektovao, kako je pomogao Beogradu da bude "više beogradski", kako uspeva da "zapali" studente, gde nastupa sa bendom "Old fishermans blues" za "eKapiju" govori Lazar Kuzmanov, vlasnik arhitektonskog biroa "Kuzmanov and partners".

- Rad u novosadskom Zavodu za urbanizam mi je pomogao da sebe prepoznam u globalnom planiranju, da shvatim sta je grad, ideju nastanka razvoja i nekog budućeg kalupa gradske strukture. Paralelno sa tim poslom, radio sam projekte za konkurse sa kolegom Iljom Mikitišinim koji mi je mnogo pomogao. Kroz rad na konkursima probuđen je pravi arhitekta u meni i sve je nekako krenulo svojim tokom – počinje priču za "eKapiju" Kuzmanov.

Nagrada na konkursu za objekat "Zepter" u Banja Luci pomogla mu je da "izađe iz anonimnosti", da kolege čuju za njega, kao i investitori. Ubrzo je ređao nagrade za projektovanje stambeno-poslovnih objekata – Godišnja nagrada arhitekture grada Novog Sada, nagrada Salona arhitekture Beograd, priznanje Međunarodne asocijacije saveza arhitekata, Godišnja nagrada Saveza arhitekata Srbije i dr.

Vila u Ribnjaku
(Objekat "Pin Computers"-a)

- Priznanja donose i sopstveno priznanje da dosta vredite i motiv su za dalji rad. Poslednje nagrade smo dobili za projekat poslovne zgrade "Pin Computers" u Novom Sadu od kojih je posebno značajna nominacija za nagradu EU za savremenu arhitekturu "Mies van der Rohe 2011".

Objekti koji se ređaju na sajtu biroa "Kuzmanov and partners" ne govore o neprospavanim noćima, nerviranju, trčanju na gradilišta, i drugim problemima. Njih se samo priseti Kuzmanov kad pogleda šta je do sada uradio.

- Nekada se zapitam – da li je moguće da sam ovoliko projektovao? Posao arhitekte je mukortpan, treba zadovoljiti uslove investitora, tehničke standarde, zakonsku regulativu, umetnički zahtev i sve to pretočiti iz belog papira u nešto što će ljudi koristiti. Iz tog rudnika čovek nikad ne izađe. Nekada je mnogo lepše projektovati po konkursu jer nemate uticaj investitora. Na žalost, u poslednje vreme svoju arhitekturu zovem investitorska zbog velikog uticaja ulagača. Naravno, ima dobrih primera, ljudi me angažuju jer misle da mogu da im odgovorim kvalitetnom arhitekturom i dobrom organizacijom u prostoru i daju mi odrešene ruke. Zajedno sa kolegom Miljanom Cvijetićem se trudim da svaki posao uradim veoma profesionalno.

Smatra da se arhitekte bave specifičnim poslom, jer posle određenog perioda vide proizvod svog rada.

- Primetio sam da češće idem ulicama Novog Sada gde su nikli moji objekt. Svaki put im se iznova divim, ili mi pak smeta što nešto nisam uradio drugačije. Ova druga misao je češća. Međutim, setim se saveta profesora Brane Mitrovića – "kada završiš sa nekim objektom, fotografiši ga i nemoj nikad proći tom ulicom". Ipak, korisnici naših objekata ne kapiraju arhitekturu i neretko je menjaju.

Oduvek arhitekta

Rođen je u mestu gde se Begej uliva u Tisu, srednju građevinsku školu završava u gradu kod kog se Mali Bački kanal uliva u Dunav, a u velegradu gde se Sava uliva u Dunav stiče diplomu Arhitektonskog fakulteta, gde kasnije završava i magistarske studije.

Vila u Ribnjaku
(Hotel "Aleksandar" Novi Sad)

Nikad nije ni pomislio da će se baviti bilo čime u životu osim arhitekture. Veliki uticaj na takvo opredeljenje je imao imenjak Lazara Kuzmanova odnosno njegov stric.

- I danas se krećem na relaciji Titel-Novi Sad-Beograd. Sam sam birao svoj put, i oduvek sam znao da ću biti arhitekta. Međutim, samo ulazak u zgradu u Bulevaru revolucije 73 bilo je za mene kao da sam osvojio Mont Everest.

Protesti i muzika

Uvek će pamtiti "srpsku plišanu revoluciju", vazduh pun suzavca i reku studenata koja se kreće ka Trgu republike.

- Svi sa fakulteta smo krenili na demonstracije. Učestvovali smo u borbi 9. marta, u studentskoj revoluciji "92. Na filozofskom fakultetu je bio jednomesečni štrajk koji nije urodio plodom. Bilo je dosta pendreka i suzavaca, ali srce jednog dvadesetogodišnjaka je vuklo u borbu za pravdu – priseća se studentskih godina Kuzmanov.

- Odustao sam "94. kada se rat raširio po celoj zemlji, kada sam shvatio da jugoslovenska borba više nema smisla, da je taj rat daleko otišao i da je potrebno samo sačuvati glavu. Počeo sam tada ozbiljnije da se bavim muzikom koja me je uvek pratila.

Kada se kurs marke menjao na pola sata i kada mu je svaki dinar bio neophodan za kupovinu knjiga, izbor za "lud" provod u prestonici bio je sužen.

- U jednom periodu je bilo posebno teško biti student u Beogradu. Za izlaske sam se tada opredeljivao prema trenutnim finansijama, a kada je imao više novca prema muzičkom senzibilitetu.

Centar bluz scene u Evropi devedesetih vidi u Beogradu – tada je bio redovan gost Doma omladine, KST-a, SKC-a...

- Poslednji koncert na kom sa bio pre sankcija je bio "The Mission". U to vreme mesto izlaska je bila Akademija, a i redovno sam svirao sa svoji bendom.

Članovi studentskog benda "Mrlje" nisu sumnjali da će postati megazvezde, a jedan od njih, gitarista i pevač je upravo naš sagovornik.

- Beg od teške stvarnosti nam je bila muzika. Lepo smo svirali i provodili se za vreme studija. Kada sam ušao u upravu Kluba studenata tehnike onda sam izlazio uglavnom tamo jer su redovno bile organizovane žurke, svirke, maskenbali. Mnogo dobrih ljudi je dolazilo u Klub, bili smo kao porodica.

Muzika mu danas pomaže u projektovanju, tako da se u njegovom birou redovno može čuti – indie pop, british pop, klasična muzika, bluz, kao i "stari" rok-EKV, Azra...

Na usnoj harmonici, instrumentu koji svira od malena, danas nastupa u bendu "Old fishermans blues". Njegova "ekipa" svira muziku koju voli u novosadskom klubu "Two dogs".

Priča o arhitekturi

Koreni mu dosežu do Cetinja, Like i do različitih krajeva Vojvodine. Upravo na prostoru, gde se, kako kaže "ljudi mešaju sa raznih strana" je odlučio da živi.

Vila u Ribnjaku

- Beograd danas nije više kakav je bio kakav sam ga zatekao "88. kada sam došao. Mnogo ljudi se doselilo u glavni grad tako da obrisi Beograda postaju nesagledivi. Kada sam diplomirao, odlučio sam da Beograd postane više beogradski zato što ću se vratiti u Novi Sad. Ipak je bolje biti prvi u manjem mestu nego zadnju u najvećem gradu.

Karte su mu se Novom Sadu odmah otvorile...

- Taj period sam iskoristio i našao svoje pravo mesto. Bio sam presrećan kada sam dobio poziv od profesora Ranka Radovića koji je otvorio katedru za arhitekturu na Tehničkom fakultetu u Novom Sadu. Njegov odnos prema arhitekturi i studentima za moje arhitektonsko sazrevanje je bilo veoma značajno.

Želi da nastavi rad sa studentima jer, kako kaže, negova energija se budi sa njihovom nemerljivom energijom.

- U radu sa studentima se oslanjam na moje uzore dok sam studirao. Obožavao sam asistentkinju Zoricu Savičić, jer je znala da izgradi odličan odnos sa studentima. Mi nismo imali kompjuter, nismo mogli da idemo u inostranstvo, naša jedina mogućnost da dopremo do kvalitetne arhitekture je bila preko ljudi koji su nam bili profesori i asistenti. Danas studenti prate svetsku arhitektonsku scenu i pozicija asistenta je sada drugačija. Moja uloga je da studente maksimalno motivišem, da im prenesem svoje iskustvo, da im pričam o arhitekturi, o našoj profesiji koja je drugačija. One koje "ne zapalim" mislim da su izgubljeni. Dosta arhitekata u Srbiji je izgubljena, i to se vidi po arhitekturi.

"Političar"

Angažovanje u demonstracijama devedesetih uticalo je da se aktivira u politici posle 5. oktobra 2000.

- Bio sam jedan mandat pokrajinski sekretar za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo i član Izvršnog veća Vojvodine. Te četiri godine su mi pomogle da sazrim u pravcu drugom od onog sazrevanja 90-tih. Politička borba je komplikovana i nije za mnoge. Kada se više u tome nisam našao i odlučio sam da se bavim samo arhitekturom. Verovao sam pokojnom Zoranu kada sam ušao u politiku, od kada njega više nema shvatio sam da je ta priča nestala. Drago mi je što sam izašao normalan iz politike.

Sve su kuće njegove

Kuzmanov otvoreno govori da kada je "bio u politici" nije uspevao da postigne sve poslovne i porodične obaveze. Suprugu Svetlanu koja je iz Kikinde, upoznao je u Novom Sadu, kada se vratio sa studija.

- Danas uspevam da ostanem svoj, pored gomile nepravde koja se oko nas dešava i svega onog zašta se nisam borio. U porodičnom domu imam svoj mir. Otvorio sam biro u blizini stana, tako da kad mi projektovanje ne ide odem da vidim kćerku Milu i sina Davida. U igri sa njima pokušavam da se svakom trenutku maksimalno predam i zapamtim ga. Kad se vratim u biro imam još više energije jer ne projektujem samo za korisnika već i za njih. Kada prolazimo kolima Mila me za svaki objekat pita "tata jesi li ti projektovao ovu kuću, a ovu, a ovu...". Ne opterećujem ih mnogo poslom, ali žive sa arhitekturom.

Doktor arhitekture

Lazar Kuzmanov uskoro bi trebalo da završi doktorat na temu "Modeli obnove i transformacije stambenih objekata". Kaže da je u arhitekturi teško spojiti nauku i praksu, tako da je izabrao temu "koja je najbliža neimarstvu".

Svoju poslovnu i životnu filozofiju je prepoznao kada je pročitao Kredo Le Korbizjea – "u životu treba raditi. Mislim raditi tiho, jasno i precizno... Moj ceo život posvetio sam istraživanju... Neki voze fantastične Jaguare ili Kadilake, a ima ih koji žive za rad koji vole".

- Da bi se postao arhitekta, malu ulogu igra talenat, najbitniji je rad. Svoj mukotrpan rad prepoznajem kao oslobađanje, jer kad radim 24 h dnevno nemam osećaj da sam radio toliko. Moji uzori su u moderni, bauhausu, moja arhitektura je svedena, kubična, ali svaki arhitekta ima svoj pečat po kom je manje ili više preoznatljiv. Supruga mi nekad prebaci kako su sve kuće koje sam projektovao iste - kaže Kuzmanov i u šali dodaje - priznao sam da imaju zajedničku crtu, ali i Vlada Georgiev ima iste pesme ali ga mnogobrojna publika sluša.

Suzana Obradović


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.