Izvor: Mozzart sport | Utorak, 23.11.2010.| 14:30

Jovana Brakočević, odbojkaška reprezentativka Srbije nikada u kalup

(Foto: mozzart sport)

Izgled i reputacija navikli su Jovanu Brakočević da ne primećujem poglede i komentare. Njoj je, kaže, super u svakom pogledu samo kad pomisli da ne spada u prosek. To osećanje dolazi kao posledica averzije prema društvenim kalupima, pa joj i vlastita visina, koje se devojke poput nje ponekad stide, dođe kao hrinični podsetnik da je drugačija od ostalih

Ako se složimo s tendencijom po kojoj Jovana Brakočević predstavlja budućnost srpske odbojkaške reprezentacije, onda ćemo se takođe lako složiti da nam je u tom segmentu budućnost svetla. Iako ima samo dvadeset dve godine (5. marta proslaviće dvadeset treći rođendan), deluje prilično zrelo i ozbiljno. Kao neko ko zna šta želi i odgovorno ide ka tome.

Toj vrsti obaveza pripada i odnos prema medijima: odbojkašice Srbije vratile su se sa Svetskog prvenstva u Japanu u ponedeljak posle izuzetno dugačkog i naporonog putovanja, a Jovana se nijednog trenutka nije dvoumila da nam izađe u susret i s nama provede jedno prepodne na Kalemegdanu. Pri tom valja imati na umu i činjenicu da se već u četvrtak našla u avionu za Italiju, odakle je otputovala u Kinu, konkretno Hong Kong, gde je čekao novi klub.

Do beogradske tvrđave nismo otišli slučajno. Po dobrom starom običaju ove rubrike, prepustili smo izbor lokacije sagorovniku. Rođena Zrenjaninka "na jedan" je izgovorila - Kališ!

- Nije teško odgovoriti na pitanje koja je prva asocijacija na Kalemegdan. To je definitivno sedenje s najboljim drugaricama Bagzijem i Ca. I da ne zaboravim, uz to obavezno ide ispijanje šejka od čokolade i plazme, mada ponekad uživam u samoći i prirodi. Ta kombinacija može da bude i te kako korisna. Volim, naravno, šetnje u društvu, a pored drugarica koje sam već pomenula, sa mnom su najčešće moja braća ili dugogodišnji prijatelj Bane.

Saznali smo zbog čega Jovana (za prijatelje Joca) voli Kališ, čega će se zauvek sećati i s kim najčešće šeta, ali nas je zanimalo zatim i zbog čega je odabrala odbojku. Posebno ako se zna da je igrala i košarku. I to u klubu gde je Jovanina majka, Edita Brakočević, bila trener.

- Odbojka je moj život. Moja strast, a ne samo karijera. Nešto bez čega ne mogu, pored porodice i bližih prijatelja. Mada moram da istaknem da sam imala i druge izbore. Odustala sam od košarke kad su u klubu u Zrenjaninu nastali određeni problemi. Mama je dala otkaz, pa sam odlučila i ja da odem. Naglašavam da nisam bila dete koje se guralo na osnovu položaja roditelja.

(Foto: mozzart sport)

U porodici Brakočević svi su bili ili su u sportu. Tata Milivoje je nekadašnji rukometaš, jedan brat, Tomislav, krenuo je očevim stopama, a drugi, Nenad, izabrao je vaterpolo. Čim pomisli na njih, odmah joj nedostaju…

- Nije teško biti starija sestra, komplikovano je biti sestra na daljinu. Teško mi je što ne provodim više vremena s braćom. Kad sam u inostranstvu, Tomislav i Nenad mi najviše nedostaju. Najlepše uspomene iz detinjstva vežu me za njih. Na primer, nedeljna jutra u krevetu ispred TV-a. Gledali bismo crtane filmove i čekali da mama napravi ručak. To su uspomene od neprocenjive vrednosti. Naravno, vezana sam i za mamu i tatu. Od roditelja sam nasledila sportsku kulturu.

Veliko zadovoljstvo u svom poslu Jovana vidi u tome što može da upozna druge kulture. Nema mnogo slobodnog vremena tokom putovanja, ali ono što preostane ne troši uzalud.

- Često vidim samo hale, ali ako se dogodi da pronađem bar dva sata slobodno, tačno znam gde da odem. Kao kada sam bila u Japanu ili Brazilu. Dobra stvar kod sporta su emocije. Budu fantastične i pretvore se u potrebu. Svaki sportista želi uspeh, želi da ostvari sjajan rezultat. Tada se osećamo, bar na kratko, kao da se svet vrti oko nas.

Jovana Brakočević je već dugo u reprezentaciji Srbije. Rezultati koje ostvaruje s nacionalom selekcijom se menjaju, ali ono što se u poslednjih pet godina ne menja jeste - cimerka. To je Suzana Ćebić, devojka koja je takođe bila gost u ovoj rubrici.

- Suza mi je velika podrška. Ne bih menjala cimera ni za šta na svetu. Sličnog smo karaktera, znamo kako da se ponašamo kad smo nervozne i kad je vreme za priču.

Brakočevićeva sebe kroz deset godina vidi kao majku. Ne beži od toga da prizna da bira društvo u kom se nalazi. Ističe da se po tome ne razlikuje od drugih, ali ponosno kaže da joj je krug prijatelja uzak i da se svodi na osobe na koje uvek može da računa. Ono po čemu se možda razlikuje od većine devojaka jeste visina – 196 centimetara!

- Uhhh… Ne znam šta bih vam rekla na temu kako izgleda svet iz ugla jedne tako visoke devojke. Navikla sam da ne primećujem poglede i komentare. Ma meni je super. Nisam prosek! Ne volim osobe u kalupu, na primer društvo od četiri plavuše. Moja visina je nešto po čemu sam drugačija od ostalih i to posmatram kao plus.

(Foto: mozzart sport)

Od ove sezone Jovana će živeti u Hong Kongu. Odlazak iz Evrope, posebno u najmnogoljudniju zemlju na svetu i u grad za koji kažu da je po dinamici života brži od Njujorka (a sigurno je skuplji), prilično je izazovan. Posebno ako se zna da je prethodnih godina bila u Italiji.

- Baš malo znam o novom klubu i o tome šta me tamo očekuje. Nisam se preterano interesovala, da budem iskrena. Nadam se da će trener biti kvalitetan i da ću napredovati. Hong Kong je u Kini treći grad po veličini, ali prvo što mi pada na pamet jeste to da ću smršati, jer nisam oduševljena kineskom kuhinjom. Generalno, nema straha. To je nova avantura iz koje želim da izvučem mnogo, naročito ako pričamo o odbojci. Međutim, ne verujem da ću Hong Kong moći da poredim sa životom u Italiji koji mi je doneo nekoliko prijatelja, poznavanje jezika i predivnog čoveka! Tamo sam bila u blizini Treviza, u gradu Koneljanu koji je idealan za šetnje, a taj severni deo Italije je potpuno fantastičan. Iznad mog stana, na jednom brdašcetu, nalazi se zamak odakle sam imala prelep pogled na sve četiri strane grada.

Jovana nije od devojaka koje izlaze uveče. Niti joj to nedostaje. Preko dana ode do nekog splava jer obožava reku. Nekada je volela da u trenucima dobrog raspoloženja naruči đus-votku, ali joj se ukus vremenom promenio. Sad se radije odluči za pivo ili crveno vino, piće koje se inače preporučuje sportistima. Nema tolerancije za neiskrenost i dvoličnost. Izbaci je iz takta kad neko pokuša da joj izigra poverenje ili da je prevari. Ne voli da kasni, tada se lako unervozi. Kad dođe u Beograd, prvo po tradiciji popije kafu s nekadašnjim trenerom iz Poštara Predragom Tanackovićem. A za Jovanu su stvari lagane...

- Definitivno crtanje, koje me pored čitanja i šetnje najviše opusti. Dizajn, enterijer... Nisam razmišljala da izlažem radove, ali jesam da studiram tako nešto. Nažalost, nisam upisala fakultet. Nemam dovoljno slobodnog vremena da bih se posvetila toj tematici.

Piše: Milan Vuković

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.