Izvor: Blic | Nedelja, 20.07.2008.| 11:19

Gibanica i prebranac na Menhetnu - Amerikanci oduševljeni srpskim specijalitetima

U donjem delu Mehnetna, Ist vilidžu (East Village), u nizu zgrada tipičnih za njujoršku arhitekturu, lako se uočavaju staklena vrata sa natpisom uokvirenim bojom zlata - "Kafana". Za većinu prolaznika čudna i verovatno jedina reč u Njujorku napisana na ćirilici. Izgleda da je baš zato mnogima i interesantno da zavire unutra i u tipičnoj beogradskoj, boemskoj atmosferi probaju ćevape, gibanicu, karađorđevu šniclu, prebranac sa seljačkom kobasicom, mešano meso...

"Kafanu" je krajem maja ove godine otvorio Vladimir Ocokoljić, tridesetosmogodišnji Beograđanin, koji 18 godina živi i radi u Njujorku. Kada je završio srednju školu u Beogradu i vratio se iz vojske, konkurisao je na akademiji za dizajn. To što je bio prvi ispod crte uopšte ga nije razočaralo, jer je tog leta planirao da poseti majku, ali i da ostane u Njujorku, gde je ona već imala svoj posao. Upisao je FIT (Fashion Institute of Technology), odsek za enterijer, gde danas i radi kao profesor, ali i kao slobodni arhitekta. Prvih godina u ovoj urbanoj džugli, Ocokoljić je radio kao barmen u mnogim njujorškim kafićima i restoranima, potom im je osmišljavao enterijer i, na kraju, otvorio i opremio svoju kafanu.

Gosti "Kafane" su pola nostalgični Srbi koji žive i rade u Njujorku, a pola znatiželjni Amerikanci koji prvi put uđu da istraže šta se krije iza ćiriličnog natpisa, a potom nastavljaju da dolaze zbog ukusnih srpskih jela.

Ocokoljić nije tipičan gazda koji iz stola u ćošku nadgleda zaposlene i pozdravlja se s poznatim gostima. On je tu prvi koji će da posluži i ugosti, dok u kuhinji prave srpske specijalitete pripremaju Grk, koji je i glavni kuvar, i njegovi pomoćnici iz - Meksika, Kolumbije i Ekvadora!

- Amerikancima uvek preporučujem mešano meso, jer tako mogu da probaju od svega pomalo. Dopadaju im se i pljeskavice, ćevapi, kobasice, rolovane suve šljive, karađorđeva i šopska - kaže Vladimir Ocokoljić vlasnik "Kafane".

Mini-antikvarnica

Osim kuvara i muzike (nema narodnjaka, samo rok i pank), sve ostalo je tipično srpsko. Klupe i stolice tapacirane su ćilimima koji su već više od sto godina u posedu njegove porodice. Centralni luster, koji je Vladimir takođe preneo iz Srbije, napravljen je još 1931. godine i bio je svadbeni poklon njegovoj baki i dedi. Deda je inače bio član kraljevske garde, što se vidi i po uramljenoj zahvalnici za službu kralju, okačenoj na takozvanom porodičnom zidu kafane. Tu su nanizane i stare crno-bele porodične fotografije, od kojih su mnoge i dalje u originalnim ramovima, starim koliko i same slike.

Beogradski zid

Naspram ovog nalazi se "beogradski zid", gde su okačene stare fotografije prestonice i zastavice Crvene zvezde, a na baru među koka-kolom i sprajtom, počasno mesto zauzimaju kokta i kisela voda "Knjaz Miloš". Srbima koji u Americi već dugo žive prvo u oči upadne dobro poznati ružičasti tetrapak. Nažalost, umesto "kravice", uz gibanicu gosti mogu da probaju nešto što najviše podseća na naš jogurt, jer ni u evropskim marketima pravi tečni jogurt ne postoji. Milje je naravno neizostavni pratilac celokupnog enterijera, a glavni antikvitet koji i dan-danas služi svrsi je kasa, napravljena davne 1921. godine. To je i razlog što kartice ovde ne prolaze, već samo keš. Uostalom, i to je nekako tipično srpski.

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.