Izvor: Blic | Nedelja, 20.01.2008.| 10:47

Karim Rašid, veliki svetski dizajner - Zaljubio sam se u Ivanu i Beograd

Pošto sam poluegipćanin, mislim da na moj senzibilitet i stvaralaštvo neminovno utiče moje poreklo. U mom radu ima sličnosti s hijeroglifima i duhovnim monumentalizmom, a moji crteži liče na savremenu interpretaciju drevne egipatske umetnosti, ali je sve to podsvesno. Ja sam građanin sveta gde nema granica, niti ograničenja vezanih za rasne ili klasne razlike, počinje ispovest za „Blic nedelje“ Karim Rašid, jedan od najvećih i najcenjenijih dizajnera danas u svetu.

Beograd
Prvi put sam došao u Beograd pre četiri godine da održim predavanje i da posetim izložbu u prelepom, ali zapuštenom Muzeju savremene umetnosti na Ušću (to je jedna od mojih omiljenih zgrada u Beogradu). Poziv sam dobio od arhitekte Maje Vidaković, koja me je intervjuisala u mojoj kancelariji u Njujorku. To je bio moj prvi srpski intervju. Ona i njena organizacija „Mikser“ su mi pružili veliku podršku, a onda su me ponovo pozvali na Beogradsku nedelju dizajna i žurku za Karima, gde sam sreo mnogo zanimljivih Beo-građana - dizajnera, arhitekata, umetnika i biznismena, među kojima je bio i Vesa. Nekoliko meseci kasnije Maja i ja smo počeli da radimo na restoranu

„Medžik“
Što se tiče mog pristupa dizajnu, a to važi i za „Medžik“, trudim se da pravim predmete koji otklanjaju stres i donose uživanje, a ne nešto što nas opterećuje.

Ivana
Tokom mojih nekoliko poseta zaljubio sam se u srpsku kulturu, u ljude i u grad. Na žurki koju sam spomenuo upoznao sam devojku Ivanu Purić i odmah sam se u nju zaljubio. O da, bila je to ljubav na prvi pogled. Nedavno smo kupili stan u Bulevaru kralja Aleksandra.

Šerpe i lonci
Pošto sada češće dolazim u Beograd, trudim se da radim projekte u Srbiji, ali to teško ide. Obratilo mi se mnogo kompanija (imao sam oko 20 sastanaka s potencijalnim klijentima), ali su se samo tri projekta ostvarila (honorari su mi veoma niski za istočnu Evropu, tako da to nije problem). Dizajnirao sam brend za „Farmanovu“ (koncept se sastoji od četiri pilule koje formiraju krst, slično detelini s četiri lista, što nagoveštava sreću) i uradio sam veliku kolekciju šerpi, lonaca i sudopera za „Metalac“, koja će biti prikazana na proleće. Srbija ima ogroman potencijal da postane veoma značajna zemlja u kulturnom, ekonomskom i političkom smislu.

Svet
Svet je divan: Tokio je grad budućnosti, Seul je metropola dizajna u usponu, Kairo je grad početka Zemlje, Njujork je simbol umetnosti i trgovine, Moskva je grad nove dekadencije, Beograd je nov grad kome je suđen dizajn lepote... Mogao bih da nastavim u nedogled, jer volim sva mesta zbog njihove različitosti, lepote, problema, dostignuća. Ali smatram da se svet sužava i postaje beznačajan. Voleo bih da živim u 2050. Voleo bih da živim slobodno, u svetu bez ograničenja i granica, bez viza i pasoša, bez prepreka.

Porodica
Moj otac mi je bio velika inspiracija pošto je dizajnirao sve moguće, od filmske scenografije, preko nameštaja, do odeće.
Moj brat je arhitekta i radi u Njujorku. Imam i sestru koja vodi moju radnju u Njujorku.

Dizajn je moj DNK
Moje prve uspomene za dizajn vezane su za doba kad je otac mene i Hanija gotovo svakog dana vodio na Expo 1967. u Montrealu i u Muzej savremene umetnosti u Njujorku kada sam imao 12 godina. Sećam se sive sobe Etorea Sotsasa i verovao sam da ću i ja živeti u sivoj sobi bez granica, nesputan da radim, živim i mislim slobodno. A onda sam sa 14 godina pročitao knjigu Rejmonda Louija i tada sam postao opsednut Brankusijem, Nogučijem i drevnom egipatskom umetnošću, pop-artom, op-artom i mnogim drugim stilovima i pokretima. A onda, kada sam bio na fakultetu, sa 19 godina sam dobio posao da dizajniram poslovne telefone. Dizajn je moj DNK.

Studije
Studirao sam u Kanadi na univerzitetu s holandskom, britanskom i nemačkom katedrom, bilo je to veoma „bauhausko“, tevtonsko i racionalno obrazovanje, ali su ga inspirisali ljudi širokih pogleda i zanimanja, ljudi koji su prelazili granice. Na postdiplomskim studijama sam imao kurs o italijanskim eksperimentalistima kao što su Gaetano Peše i Etore Sotsas. A kad sam počeo da radim, shvatio sam koliko je to bilo usko i specijalizovano.
Njujork 70-ih
Rastao sam u Torontu 70-ih godina, ali sam skoro svakog meseca odlazio u Njujork, jer je blizu. Prvi put sam otputovao u Njujork sam kada mi je bilo 16 godina i odseo sam u Alfabet sitiju. Sećam se koliko sam se plašio. Taksi bi me izbacio na aveniji A, a ja sam morao da stignem do avenije D kroz razvrat, prostitutke, igle svuda po trotoaru, „logorske vatre“ koje su beskućnici palili da se zagreju. Moj tadašnji stan je imao šest brava, kao i ogromnu šipku preko vrata. Njujork je bio pun uličnih brejkdensera, repera, pankera i predstavnika svih društvenih slojeva. Danas se sve to drastično promenilo: grad je postao pozornica za bogate.
Dok sam studirao dolazio sam u Njujork u muzeje, a često sam išao i u diskoteku Studio 54 (uvek bi me izdvajali iz mase i puštali da uđem pošto sam visok 194 cm i uvek sam nosio šešire koje sam sam dizajnirao). Od prodavnica sam najviše voleo Vivijen Vestvud u Sohou, jer je imala ogroman gusarski brod koji se okretao i umetničku galeriju, gde je bio izložen postmodernistički nameštaj iz SAD i Evrope. Iako je život u Torontu bio bleda slika Njujorka, radio sam u prodavnici ploča i kao di-džej u tri diskoteke: stalno sam bio pankerski odeven (najčešće u ljubičasto u kombinaciji sa zelenim i belim) i uporedo sam studirao.

Prijatelji
Godine 1979. na sekund sam video Vorhola u Studiju 54. Bio je sa Žan-Mišelom Baskijom i sve što je rekao bilo je: „Visok si.“ Kad sam imao 25 godina ručao sam sa Grejs Džouns u Torontu. Ona mi je bila idol. Upoznao sam Lua Rida, Lori Anderson, Dejvida Birna, Mobija, Džima Džarmuša... Sve sam ih sreo u Njujorku i svi su mi danas prijatelji.

Medžik
Teško mi je da kažem koja su mi dela najbolja, jer više volim da gledam unapred nego unazad. Ali moram da kažem da sam izuzetno ponosan na „Medžik“ u Beogradu (nigde u svetu ne postoji takav restoran), hotel „Semiramis“ u Atini, bočicu „Kenzo amur“, stolicu „Bonaldo“ i, naravno, „garbo“ kantu za otpatke od pre 13 godina.

Di-džej
Moja strast je i muzika, ali moja sopstvena muzika je banalna jer sam na tom polju novajlija. Ona je digitalna i trudim se da bude fluidna, široka, seksi, blistava, privlačna. Kad radim kao di-džej mešam svoju muziku s tuđom. Volim muziku. Bio sam di-džej amater oko 10 godina (sedamdesetih sam tri godine svirao po klubovima). Dizajnirao sam di-džej sto 1999. (jedan se nalazi u „Medžiku“ u Beogradu).

Čip u oku
Voleo bih da imam implantiran mikročip u oku koji će mi omogućiti da vidim sve i danju i noću - izbliza i izdaleka. Već bi trebalo da imamo lek za rak i sidu, odeću koju naprskate po telu kao sprej, virtuelni seks. Svi ćemo sami oblikovati svoj prostor i predmete u njemu - jedva čekam! Globalni pozdrav svima u Srbiji!

Lična karta
Karim Rašid, jedan od najpoznatijih svetskih dizajnera, rođen je u Kairu, odrastao u Kanadi, trenutno živi u Njujorku i povremeno u Beogradu, gde je kupio stan. Njegova umetnička rešenja za enterijere, bočice parfema, stolice... možemo videti gde god da otputujemo, pošto je radio za gotovo sve velike dizajnerske kuće, od „Šiseida“, preko „Iv Sen Lorana“, do „Davidova“. Trenutno radi enterijere i fasade za pet hotela i kaže da provodi više od pola godine na putu, ne zadržavajući se više od dva dana u istom gradu. Pored dizajna bavi se elektronskom muzikom i piše knjige.

napomena : tekste je u potpunosti preuzet iz lista

od 20.01.2008

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.